Gde god da se okrenemo čujemo samo loše vesti… Nekada su se ove naše humanoidne ljušture koje nastanjujemo uspevale odbraniti od silnih ataka rđavosti i neljudskosti, dok je danas to veća fantastika od radova Isaka Asimova i DŽ. R. R. Martina, zajedno… Ma koliko se trudili, bićemo zagađeni… Možemo se otarasiti TV-a, kompjutera, Interneta, novina, ali doći će taj trenutak kada ćemo naleteti na nekoga ko će podeliti sa nama sliku silovanja deteta, likvidacije usred bela dana, mučenja životinja i, najzad, hitne vesti vezane za Kosovo, EU, Velikog brata, Farmu… Ne znam za vas, ali iako se svojski trudim da ne primećujem, u smiraj dana zbog sveta u kom živimo može da me uhvati onaj osećaj bespomoći protiv koga se samo mogu boriti radom i muzikom. Drugog izlaza nema.
Zbog svega lošeg što se dešava u ovoj zemlji bilo mi je veoma čudno da vidim kako se Međunarodni praznik rada obeležava kod nas. Dok ceo svet protestuje, dok stotine hiljada ljudi jasno stavlja do znanja šta želi a šta ne želi, mi idemo na kojekakve piknike, glupe uranke koje možemo odraditi i sledećeg dana. Ali ne, to mora biti 1. maja. Bolje to nego da se izađe na ulice, pokaže stav, pokaže srednji prst lopovima, pa nakon toga ili sutradan otići na piknik, izlet. U celom svetu se običan čovek našao u klinču sa policijom i korumpiranim vlastodršcima, dok se prosečan Srbin rvao sa kobasicama i pljeskavicama… Zaboravili smo da dignemo glas, dobro su nas istrenirali svih ovih godina. Slepi smo, baš kako Oni to vole. Glupi smo, što im je još milije. I to je većina ovog naroda – slepa i glupa. I nek se dušebrižnici bune koliko god hoće, naš narod je glup. Nekako sam to oduvek znao, ali sam se bar nadao da će nam doći iz dupeta u glavu. Sad se ni ne nadam čime sam, na neki čudan način, došao do unutarnjeg mira. Polako prestajem da pričam ljudima koji ne žele da slušaju, prestajem da crtam onima koji ne žele da vide i, najzad, prestajem da pišem onima koji ne umeju da čitaju.
A takvih je izuzetno mnogo na ovim našim tužnim prostorima koje, tobože, volimo više od nas samih. Stoka, to smo mi, većinom. Lenji, to nam je srednje ime. Davno je Golub, pevač Goblina, najavio pesmu „Internacionala“ rečenicom „ovo je jedna pesma onako – bolje džabe sedeti nego džabe raditi“. Upravo je to taj bunt koji nam fali, to je taj stav, koji je istovremeno ispravan i ponosan, a koga smo se očigledno odrekli, samo zbog toga što smo, kao kolektiv, dozvolili da nas Oni kontrolišu, da razmišljaju, da slušaju umesto nas. Što bi čuveni američki komičar i satiričar Bil Hiks rekao – „you are free to do as we tell you“.
Lepo je Stole iz benda Deadly Mosh primetio suštinu u izjavi za Helly Cherry. Iako smo svi umorni od tih i takvih priča, neophodno je što češće pominjati istinu da se ne bi ponovila greška iz prošlosti – da često ponovljena laž postane činjenica. Zato se i pridružujem Stoletu u zdravorazumskom trudu da objasni neke stvari, iako sve te stvari svi znamo. Znate, kad neko traži šamar, zašto mu ne pružiti to zadovoljstvo. Ne valja biti sebičan.
Nažalost, i ta kritika će proći nezapaženo kao i svaka do sada. I to ispravno razmišljanje će biti neshvaćeno, baš kao i većina ovih kolumni. Jednostavno, ljudi čitaju onako kako jedino znaju – površno i siromašno. Što manje da se koristi mozak – to bolje. Eto, na to smo spali. Na nekulturu, na neobrazovanost, na nepismenost, na siromaštvo duha. Ukoliko neko kritikuje neki bend, nekog izvođača, neku organizaciju – slobodno može da se oprosti od zdravih komentara i uvažavanja drugačijeg mišljenja. Pre će biti pretnji, instant direktnih ili indirektnih poziva na linč negoli pokušaja da se određene reči pročitaju sa uključenim 1% mozga. To je ta skupina ljudi koja je najglasnija, koja sve doživljava kroz svoju izvitoperenu, ispraznu i zamagljenu prizmu, koja nema ama baš nikakve veze sa realnošću.
Na svu sreću, postoji taj začarani krug koji poseduje ljudski i umni kvalitet. Na prvi pogled, deluje sićušno. Zbog toga što ga ne čine ljudi koji će najradije da se deru, dok im je mozak na sleep mode-u. Ali neretko oni izmile iz prirode i pokažu svoju jačinu i brojnost. Time pokazuju da nije sve propalo u ovoj zemlji i među ovim ljudima, da i dalje ima nečega za šta se vredi boriti. Dakle, imali smo festival Invasion from the East u Novom Sadu, Kragujevcu (uslediće i u Šapcu). Dan nakon festivala u Kragujevcu, imali smo Rammstein u Kombank areni i Anathema Acoustic Session u Gun-u. Tri veća dešavanja u dva dana pokazuju da se krećemo u dobrom smeru, a najbolje od svega je to što je bilo ljudi na sva tri događaja. Drugim rečima, ma koliko da su glasne spodobe koje ništa ne razumeju, uvek će biti nas koji želimo da koristimo intelekt, koji želimo da razmišljamo, makar i na pogrešan način.
Svako ima izbor danas. Ja biram da preispitujem sve što mi se servira i da idem u onom smeru koji meni odgovara. Biram da ne biram na izborima jer su oni klasična opsena ne bi li stoka imala utisak slobode. Biram da razmišljam na svoj način, a ne kako bi većini odgovaralo. Biram da slušam što više vrsta muzike, bez obzira na to što će mi mnogi reći da nisam normalan ili da sam se prodao. Biram da dišem na način na koji želim da dišem. Biram da živim onako kako meni odgovara, a ne kako drugima odgovara. Najzad, biram da pišem na svoj način, a ne od A do Š sa sve crtanjem da bi nesposobni umeli da pročitaju.
To što je većina zatucana, intelektualno ograničena, neobrazovana i sklonija linču nego pijenju vode – nije moja stvar, nije stvar Nocturne magazina. Za razliku od mnogih drugih, za razumevanje nekih naših tekstova, pored očiju, potreban je i mozak, ma koliko se mnogi bunili. Jednostavno, to je naš izbor, makar i sami izgoreli zbog njega. Jer Bolje džabe raditi nego džabe sedeti je pravi bunt za današnje suludo vreme. Carpe Diem.
Piše Boban Pantoš
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu
