KOLUMNE

Na nož!: Upalimo svetlo u zemlji ludaka

Written by Boban Pantoš

Bilo je to u nekoj zemlji ludaka, na brdovitom Balkanu… Parafraza uvodnih stihova „Krvave bajke“ Desanke Maksimović savršeno paše na bilo koju situaciju, u bilo koje vreme. Jer ovo jeste zemlja ludaka, uvek će i biti, bar dok je te iste zemlje. Najnoviju lavinu ludila pokrenula je Slađana Milošević, ta nikad shvaćena i prihvaćena srpska rock princeza. Njenom zaslugom Internetom kruži peticija čija suština leži u tome da se (sub)kulturi vrati bar osnovno dostojanstvo. Naravno, od te peticije neće biti ama baš ništa, kao i od mnogih drugih, sličnih ili drugačijih. Međutim, ona je ipak izuzetno bitna. Revolt je uvek vredan, glasno „dosta!“ je uvek krucijalno, odolevanje uticajima (i ekonomskim i političkim) je od suštinske važnosti za što čistiji vazduh koji udišemo. Oteli su nam dostojanstvo, oteli su nam smisao, oteli su nam dušu i sve to čuvaju u svojim dubokim pećinama gadosti. I krajnje je vreme da se konačno čuje naš huk, makar taj borbeni poklič dolazio iz grla nekolicine. Važno je pokazati im da i dalje ima nas koji nećemo da umiremo bez glasa, da ima nas koji u Don Kihotu vidimo ludaka koji pravo razmišlja! Upravo zbog toga moramo podržati pomenutu peticiju, kao i svaku sličnu aktivnost. Naposletku, ništa nam drugo ne preostaje nego da se deremo na sav glas, a dok nas pluća ne izdaju.

Svojevrsna peticija „Upali svetlo – Borba protiv mračnog doba srpske kulture“ krije u sebi dečačke snove, čist idilizam i utopiju, što iz srca podržavam No, peticije nemaju snagu u dva slučaja: kada je potpisnika iste mali broj i kad među potpisanima nema značajnijih imena. Ta „značajnija“ imena, ma šta god to značilo, mogla bi glasnije da iznesu celu stvar. Iako Internet peticija omogućava da se lakše dođe do većeg broja potpisnika, isto tako kao da zaobilazi autograme onih koji su joj najpotrebniji. Primera radi, zahtev broj 1 iz peticije (Tražimo da se: 1. Depolitizuje kultura; Rasvetli delovanje partija na uređivačku politiku medija; Ukine prisustvo partija u kulturnim centrima i drugim ustanovama kulture; Učini transparentnim finansiranje kulturnih manifestacija koje se zloupotrebljavaju u promotivne svrhe partija; Ukine favorizovanje »političkih« umetnika – »stipendista« partija, itd.) apsolutno je neostvariv na bilo kom nivou dok ga ne potpišu ljudi upravo iz tih istih medija i kulturnih centara koji su, svakako, pritisnuti sa različitih strana. Faktički, ista priča važi za sve zahteve koji su, sasvim sigurno, zdravi i pravi. 

Međutim, cela zavrzlama se može posmatrati i iz ugla neke sportske utakmice. Kada favorit i autsajder uđu u okršaj, takmičenja, borbe ipak ima iako se, faktički, već zna ishod. Zato i svi mi moramo podržati Slađaninu inicijativu, bez obzira na to što smo apsolutni autsajderi u utakmici protiv Sistema. Sve je to ciklično i povezano. Ukoliko ignorišemo akcije poput ove, onda ne treba da nas čudi još gora sutrašnjica. Mnogi okreću glavu od ovakvih pokušaja talasanja, pravdajući taj postupak već čuvenim „ma, to ništa neće promeniti“. Sa tim nihilističkim stavom se slažem, ali ipak ne smem odustati od borbe. Mi ne smemo odustati od borbe. 

Odustajanje košta mnogo više nego što se čini. Eto, Nocturne magazin je, kao što znate, jedini štampani rock časopis u Srbiji, a prodaje se faktički u svim ex-SFRJ zemljama. Upravo zbog toga me za srce ujedu komentari na raznim sajtovima i forumima kako je „nekada scena bila mnogo veća i bolja“, kako je nekada „postojala jaka heavy scena, a danas je sve u kurcu totalnom“ i kako, naposletku „danas nemaš ni štampane ni elektronske medije“ koji, je li, prate scenu. Ljudi iz kojih izlaze ovakvi komentari – ODUSTALI SU, PREDALI SU SE, dok se Nocturne bori već preko osam godina. Da ti ljudi nisu dezertirali usred bitke, znali bi oni da postojimo i ne bi trabunjali na sve strane da danas ničega nema. No, zašto je sad i to bitno? Zato što je jasno da je tu reč o ljudima koji vole rock i heavy muziku čim tako emotivno reaguju. A ako oni, dakle istinski zaljubljenici i fanovi, ne znaju za ovaj časopis, samim tim ne kupuju ga, ko će drugi?! Ista priča važi i za bendove – odbeglih, po svemu sudeći, ima izuzetno mnogo – pa zato i ne primećuju odlične sastave, samim tim ne kupuju njihova izdanja i ne idu na njihove svirke, opet krijući se izda devize „da je danas sve sranje“. Naposletku, krug se zatvara apatijom i razočaranošću velikog broja muzičarki i muzičara. Usled svega, posustali su, ostali bez snage a sa povezom preko očiju koji ih, pak, onemogućava da uvide da borba i dalje traje. Samo treba uskočiti. Nereagovanjem pomažu pogrešnoj strani. Nereagovanjem rade protiv sebe. E, zato boli saznanje da mnogi muzičari ne prate naš časopis iako znaju da se redovno borimo. Zato i njih boli činjenica što malo ko prati njihovu gerilsku borbu. I dok svi oni ne shvate da tim bežanjem zapravo beže od sebe, neće biti neke opipljivije promene. Da, to mu dođe ta čuvena, kolokvijalno nazvana uzročno-posledična veza naše scene – mala je, a niko se ne drži zajedno, krhka je a niko se ne podržava međusobno.

Verujem da ste svesni da i nama dođe „žuta minuta“ i da odustanemo, da dignemo ruke od svega, da se okrenemo na drugu stranu i da samo pričamo kako je danas sve sranje. Ali ne, upravo zato što mnogo toga jeste sranje, mi smo i dalje tu, trudimo se da nešto promenimo, ne sedimo skrštenih ruku i praznog mozga.
Zato bi bilo dobro da što veći broj ljudi potpiše pomenutu peticiju. Da se konačno oko nečega okupimo svi, da konačno negde budemo na jednom mestu. Na kraju, ne zato što bi svi ti potpisi nešto promenili. Nego čisto da bi i Oni znali da smo i dalje živi!

** objavljeno u broju 22 Nocturne magazina, mart, 2012.

O autoru

Boban Pantoš

Journalist

Contact
boban@hardwiredmagazine.com

Ostavite komentar