KOLUMNE

Na nož!: To je samo R’N’R!

Written by Hardwired Crew

Navikli ste već da u ovoj kolumni čitate kritike koje se uglavnom odnose na „domaću scenu“ kako to volimo da kažemo, a zapravo su prevashodno govorile o srpskom (muzičkom) underground-u. Može biti, tom nesvesnom fokusiranošću, napravio sam grešku.

Od čega, zapravo, sve počinje? Kako je rock muzika postala prihvaćena i voljena u celom svetu? Iskrom, bezobrazlukom, beskompromisom, zavodljivošću, a svakako kvalitetom i lucidnošću Lester-a Williams-a Polsfuss-a, Chuck-a Berry-a, Elvisa Presley-a, Bill-a Haley-a i ostalih vragolana iz te „ekipe“. I šta je zajedničko za sve njih? Pa, između ostalog narafski, to što su odmah bili mainstream!! Svi su ih prvobitno gledali u čudu, a zatim gutali poput vazduha! Kako li je tek bilo generacijama koje su prisustvovale tom rađanju rock muzike, ako znamo da i sami poletimo kada čujemo neku fantastičnu pesmu ili bend?! A u ovo, današnje vreme, rock predstavlja odavno pohabanu osnovu po kojoj svi hodaju.

Međutim, kada posmatramo inostranu mainstream scenu, ma koliko nam se ne sviđala, moramo priznati da svaki drugi dan iskoči neko novo ime, sa sve stisnutom pesnicom. Šta je sa nama? Neće nas EU, nećemo mi u EU, ne voli nas Amerika, ne volimo ni mi njih i, samim tim, nema razloga da se kod nas pojavi neko novo a jako ime? Kao velikom fanu svetske UG i extreme metal scene nikad mi nije bilo teško priznati da je naša scena, blago rečeno, ništavna. Ali šta je sa glavnom strujom? Ukoliko se neki bend odluči da svira npr. brutal death metal naravno da neće biti poznat širem krugu ljudi, ma koliko kvalitetan i efektan bio. Ali dođavola, šta je sa starim, dobrim R’N’R sastavima?

Ukoliko ste se ikada pitali koja su najveća imena rock muzike današnjice na domaćem terenu odgovor nije iznenađujuć – Yu grupa, Riblja čorba, Električni orgazam, Partibrejkers, Van Gogh itd. Ništa novo ni čudno, zar ne? Međutim, taj odgovor, u ogledalu, izgleda ovako – 42 godine, 34 godine, 32 godine, 30 godina, 26 godina…postojanja. Zle jezike odmah da ućutkam – nije ovde reč o starosnoj diskriminaciji, nego o iznošenju činjenice da očigledno samo stariji muzičari i sastavi shvataju značaj rokenrol mainstream-a, pa uspevaju toliko decenija da opstanu na površini, sa tek povremenim davljenjem.

Na njihovu i našu žalost, glavni razlog što su pomenuti sastavi i dalje na vrhu ne krije se u njihovom kvalitetu, nego u – nedostatku konkurencije. Tragičnije od svega jeste to da ovi bendovi iz godine u godinu, iz albuma u album, iz koncerta u koncert, ne nude ama baš ništa novo, dok su im sviračke i kompozitorske umešnosti umanjene do katastrofe. Yu grupa skoro pa i nije aktivna, a novije pesme zvuče kao jeftini rip-off numera sa prethodnih albuma, dok su uljuljkani u nekom lažnom svetu samokvaliteta i samozadovoljenja, te od medija i dalje tretirani kao neki autentični folk rock, a pre bi bili autistični. Riblja čorba, takođe polu-aktivna, odavno je ostala bez te prepoznatljive arome zbog koje smo hrlili u „restorane po tanjir i po“, dok im alkoholom-i-životnim-stilom-izgrižen mozak benda piše najjadnije i najgadnije moguće stihove, batrga se po blatu i iznutricama kurve politike, a uz to još i redovno posećuje kladionice, ali bo’me i pedikire i manikire, valjda želeći da se i mlađim „fanovima“ predstavi kao čovek koji prati trendove… El orgu svaka čast na višestrukim svršavanjima tokom svih ovih godina, ali nas slušanje njihovih poslednjih ostvarenja boli poput vađenja umnjaka bez jebene anestezije, dok je live ugođaj još opasniji za pokolenja – na bini se raspadaju još gore i bolnije od SSSR i SFRJ. I to zajedno. Za naše medije još jedan od silnih autentičnih sastava jesu i Partibrejkers, koji su, pak, autentični koliko je autentičan američki film The Ring ili američka serija The Office. Pametnom dosta. Konačno, na red dolaze „bravurozni“ Van Gogh koji, istina, nude najrazličitije, ali ni pišljiva boba nemamo od toga kad se uporede sa pandanom im iz Slovenije Siddharta-om, pa tada možemo shvatiti značenje čuvenih reči – k’o nebo i zemlja…

Naša komercijalna rock scena je u toliko izraženoj i dubokoj višedecenijskoj krizi da se bez problema mogu proslaviti bendovi poput Super s karamelom. Dakle, mesta pod suncem ima i za grupe s glupim imenima, glupim tekstovima, glupim muzičkim, glupim aranžmanskim rešenjima i izvedbama, dok o kvalitetu same muzike ne smemo ni da zborimo. Da sve bude još gore, novinarsko oko se opasno uznemirilo kad su se osilili Nightshift, pa je počela da radi opaka medijska mašinerija, a jedino što su dotični imali da ponude bile su – obrade! Polako se slično dešava i sa grupom Trigger i bojim se da će i oni uskoro nestati, čim pokušaju da pobegnu od „titule“ cover benda. A tek pominjanje „sila“ poput Galije i Bajage iziskuje abnormalnu količinu strpljenja koju potpisnik ovih redova nema, niti će ikada imati, pa ćemo te i takve zaobići.

Ali nisu oni krivi. Njih niko ne tera da rade bolje. Dovedeni su u takvu situaciju da mogu da prave šit pesme i albume, a da prave koncerte i pune raznorazne arene, sale, hale i dvorane – na staru slavu. A na tu istu slavu nema ko da udari. Na ta vrata nema ko da pokuca. Mladi bendovi se izgubiše u bezidejnosti, muzičari propadoše u bezumnom slepilu, zaboravljajući na fakat da je mainstream upravo komercijalan. Ti naši rock dinosaurusi, iako sada zvuče kao da su odavno izumrli (iliti toliko „dobro“ da bi bilo bolje da jesu), i dan danas znaju da prave komercijalne pesme. Znaju da snime numere od kojih muzički urednici radio i TV stanica neće bežati glavom bez obzira. Znaju da osmisle refrene pogodne za stadionsko-horsko pevanje, ma koliko ti refreni stupidni bili, što svakako jesu. Na kraju, znaju da sviraju i komponuju.

Stari vuk i večiti borac Vlada Janković Džet je situaciju dočarao zanimljivom opaskom – izvorni rokenrol je propao još pojavom Korni grupe. Ukoliko se čita između redova, sa napisanim se moramo složiti. Međutim, veći je problem što se nakon Korni grupe nije pojavio bend koji će uzeti nazad sve ono što nam je oteto. Nakon Riblje čorbe, Yu grupe i ostalih kao da imamo neki ogroman idejni vakuum koji još uvek traje, a u kom smo, pride, oglupeli, otupeli i ogluveli, pa i dalje slušamo ono što je odavno prestalo da bude vredno te aktivnosti.

Nama je potreban upravo taj jedan jedini šamar. Šamar u vidu opasnog, perspektivnog benda koji će, uz kvalitetnu muziku, ponuditi poeziju umesto tekstova, bilo angažovanu ili ne. Potreban nam je hladan tuš u vidu snažnih i pevljivih refrena, zbog čijih pevanja se nećemo stideti jer sve to delimo sa gomilom istomišljenika. Neophodno nam je nekoliko klinaca koji će biti dovoljno oholi da snime apsolutno komercijalne rock pesme od kojih će se zapaliti masa, zbog kojih će devojčice i dečaci poželeti da kače njihove postere na zidove, zbog kojih će devojčice i dečaci osetiti neodoljivu potrebu da uzmu gitare ili palice u ruke umesto tastatura i i-votevra.

Svedoci smo da su se mnogi bendovi i kod nas ponovo okupili, da su nastali neki novi prostori za svirke i koncerte, da su osnažili neki davno zaboravljeni a pravi rock festivali, da se ponovo bude iz zimskog sna neke polu-zaboravljene rock i metal face… Kao da polako svi kreću da uzmu nazad ono što im pripada. Slobodu. I zaista, ako malo odstupite od svakodnevnih gluposti, ukoliko malo odmorite mozak od gutanja raznoraznih TV, radio i Internet sranja i promolite nos u svet, osetićete taj najlepši miris. Poput mirisa proleća posle duge i oštre zime. A da bi taj bojažljivi miris prerastao u rasprostranjeni i kvalitetni parfem potrebno je malo. Toliko malo da nismo ni svesni koliko smo blizu cilja. Tu je, ponovo se budi neka davno usnula masa, prosto upozoravajući i protivnike i dinosauruse i prijatelje i neupućene – ne bojte se, to je samo R’N’R!

Piše Boban Pantoš

** objavljeno u broju 22 Nocturne magazina, decembar, 2011.

O autoru

Hardwired Crew

Ostavite komentar