KOLUMNE

Na nož!: Tiskane iznutrice i guženje nacije

Written by Hardwired Crew

Ovomesečnu kolumnu mogli bismo početi zanimljivim vestima. Naime, proneo se glas da će Srbija ugledati još jedan časopis u svojim umornim rukama. Ovde nije reč o licencnom izdanju tinejdž-šita iz Hrvatske pod imenom Music Box, o kojem ćemo malo kasnije prozboriti par redova. Zaista, uskoro bi trebalo da procirkuliše, i to na kioscima, magazin Adrenalin! Dotični tiskani novitet radiće se u Dnevnikovoj štampariji, a po najavama biće prilično šarenolik – pisaće se o alternativnoj, eksperimentalnoj, industrial, gothic, electro, punk i metal muzici, magazin će biti štampan na 68 stranica, u tzv. full-color-u! I nećete verovati, kad je doprela do mene ova informacija osetio sam ogromnu količinu radosti!

U zavisnosti od raspoloženja i levela crnih misli, uhvatim sebe kako razmišljam da naša zemlja zaslužuje bar još jedan časopis o alternativnoj kulturi, da bih odmah, vođen prethodnopomenutim crnilom, demantovao samoga sebe saznanjem da, ponajviše zbog sistema, ova država ne zaslužuje još uvek toliko bogatstvo. I kao da je neko osetio ta moja glupa i dosadna razmišljanja! Naravno, poučen iskustvom, trudim se da stišam inner child, pothranjen utemeljenim razumom govorim sebi da se ne tako davno nekoliko časopisa i fanzina ugasilo i pre nego što je prvi broj objavljen, ali i logičnim pitanjima – ko zna kako će to izgledati, kome će zapravo biti posvećen najveći broj stranica, koliko će to u stvari biti odskočna daska za domaće sastava a koliko bespotrebna promocija za poznate inostrane i, naposletku, ko će ispisati te silne stranice… Napomenimo i to da je, za one koji možda ne znaju, sedište Dnevnika u Novom Sadu, a moja malenkost, tj. nezadovoljstvo i razočaranost u meni, taj grad ne vezuje više za recimo punk zvuk, nego za Exit (čitaj – elektronsku muziku) i za Metal Hammer (čitaj – njesra tebra). Na kraju krajeva, oduvek važi da se onaj ko ne očekuje mnogo neće razočarati koliko onaj koji je neosnovano poleteo u visine. Upravo zbog toga, trudiću se da se ne radujem u napred. Ipak, mora se napomenuti, jedva čekam prvi broj Adrenalina, podrška Nocturne tima svakako neće izostati, a nadamo se da ćete i vi naći dovoljno sluha da podržite lepšu budućnost za srpsku alternativnu publikaciju.

Dokaz da je oprez neophodan leži i u pomenutom Music Box-u, koji je od skoro dostupan i na kioscima Srbije. Donekle. Očigledno su kolege Hrvati malo bojažljivo ušli na naše tržište pa se magazin malo gde može naći. Zatim, i kad ga nađete, shvatate da prljate ruke. Ne štampom i bojama, nego onim otrovom kojeg se svakodnevno oslobađamo na WC šolji. Dotični „magazin“ jalova je kopija najkomercijalnijih inostranih rock časopisa i prava je šteta da zemlja koja ima sjajne bendove i novinare nudi to smeće kao faktički jedinu rock novinu. Možemo, nekako, preći preko činjenice da u njemu čitamo o bendovima koje možemo videti i na stranicama Politike, Blica i, eto, Dnevnika, ali ne možemo da su isti ti tekstovi napisani kao da je u pitanju tinejdžerska fiksacija nakaradnim. Drugim rečima, dizajn, odnos prostora posvećen tekstovima i slikama, stil pisanja, teme, ako ne i sama muzika koja je zastupljena, vređaju inteligenciju starijih od petnaest godina. Naravno, ukoliko ti isti umeju da razmišljaju svojom glavom i da gledaju svojim očima… I da slučajno ne bi bilo zabune, daleko od toga da sam šovinista – izrečeno nema veze s tim da novina dolazi iz Hrvatske, nego jednostavno boli činjenica da zaista nema razloga da se nudi našim kupcima loša „roba“ kad TOLIKO lošu možemo i sami izmisliti. No, to samo govori da smo mi, kao nacija, i u idejnom rasulu. Umesto da se našlo nekoliko ljudi koji će pisati te gluposti, mi prepuštamo drugima da to rade umesto nas! Pa, kome to treba? Naš šit bi bio bar naš, što će reći – kajmak od poreza bi ostajao kod „nas“, a ostatak novca bi išao našima. S druge strane, vrlo je verovatno da će Music Box prestati da izlazi u Srbiji jer se na povraćaj novca sa kioska kod nas BEZOBRAZNO dugo čeka. I baj d vej, ljudi upleteni u Music Box i Adrenalin su se mogli bar malo potruditi oko imena, budući da postoje inostrani, etablirani magazini pod istim nazivima… 

A kad već pričamo o „našima“ i „njihovima“, moramo se dotaći i osokoljenog SOKOJ-a, novonajavljenog osnivanja novog udruženja muzičara i umetnika s jedne strane, i jadnih kafića, restorana, klubova, s druge. Jadnih, nego šta! Ugostitelji se bune što umetnici hoće da im naplate bezobrazno, što hoće da ih oderu po ušima, za puštanje njihovih pesama u svojim prostori(ja)ma. Jadni ugostitelji više ne znaju na koju stranu treba da bacaju novce koje ionako nemaju – gradskim skupštinama za iznajmljivanje prostora, različitim ministarstvima za različite mesečne papirologije, na raučune za vodu, struju, telefon, nabavljačima pića i hrane, reketašima i zelenašima, itd., itd. I sad još, pazite vi to, treba da plate za tuđu svojinu?! Da ne budemo zluradi, nije da oni smatraju da ne treba da se plati nego da SOKOJ postavlja „previsoke standarde“… Hm, pa ček’ malo, dvadeset godina nisu pljunuli ni banke, a sad se bune? Okej, mogli smo i mi tako – uzmemo tuđu svojinu, recimo Bentli limuzinu, i zarađujemo na njoj tako što ćemo naplaćivati ulaz i šampanjac, dok je Bentli tu „samo zbog ambijenta“. I tako dvadeset godina, nebitno čija je limuzina i ODAKLE nam. Pa dajte, bre, ljudi, manite se više tih gluposti! Da li sve vreme puštate muziku sa piratskih diskova, a docnije i sa kompjutera? Da! Da li ste ikada platili za to? Ne! Da li je muzičar, potpisan kao autor dotične tvorevine, VLASNIK te  i te pesme, tog i tog albuma? Da! Da li je to KRAĐA? Da! Da li ta KRAĐA traje celih DVADESET godina? Daaaaa!!!!!! Zakon je jasan i krajnje je vreme da u bar nekim segmentima počne da se primenjuje, a ne samo za npr. pušenje!

I prosto je smešno i tužno bilo videti kako se Srpska napredna stranka upecala u sopstveno kršenje zakona – pre početka njihovog (i dela opozicije) mitinga u Beogradu do besvesti su vrteli pesme „Buđav lebac“ od benda S.A.R.S. i ne znam ni ja koje od Marčela, naravno bez ičije dozvole. Bam, sledi tužba, nego šta! E sad, jedan od problema leži u tome što se tako radilo jaaaako dugo, pa da mnogi nisu ni svesni da su prekršili zakon. A najgore od svega jeste to što u celom svetu, kada dođe do povrede autorskih prava, reaguju izdavačka kuća i menadžment, dok je kod nas sve prepušteno autorima. SNS je, naravno, platio odštetu, ali Marčelo i S.A.R.S. neće odustati od tužbe. I ne treba da odustanu, i da je u pitanju i DS, i SPS, i DSS, i G17, i SRS, i LDP, i ostale partije iz tramvaj lige. Dosta je bilo da se političari koriste o narod, svima nam je toga preko glave i svi moramo pomenutim sastavima dati punu podršku, do samog kraja! Naravno, za političare je sve to „politički motivisan udarac“, pa i ako jasno krše zakone, naočigled nekoliko desetina hiljada ljudi.

I baš sad nešto razmišljam – bilo bi dobro da Električni orgazam tuži državu za višegodišnje puštanje „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ tokom svih mogućih dočeka naših sportista. Samo, postavlja se pitanje da li je Republika Srbija pravno odgovorna za (ne)dela Savezne Republike Jugoslavije, a kasnije Državne Zajednice Srbija i Crna Gora… Ukoliko nije, pa nema frke b’ate, tu je Haški tribunal! Srbija je pravo mesto za višedecenijski Orgazam usled isto toliko dugog guženja nacije. Znao je Lemmy šta misli kad je napisao „Orgasmatron“, zar ne?!

Piše Boban Pantoš

** objavljeno u broju 7 Nocturne magazina, leto 2008.

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.