KOLUMNE

Na nož!: Povratak Vremena Okultnog

Written by Hardwired Crew

Šetam se, tako, gradom, ne mareći preterano što kasnim na posao, verovatno umiren prolećnim suncem. Taj unutarnji spokoj bez ikakvog problema poremeti mi – ON. Mobi Dik, odnosno kako god da se zapravo zove. Gledam ga na svakom stubu, na svakoj autobuskoj stanici, na svakoj istrošenoj zgradi. Njegov pogled kao da sve govori – VRATILI SMO SE!

I zaista – Tap011, Tapiri, votevr, održali su koncert koji je nas normalne podsetio na najgore godine. Nazovite ih godinama kiča, šunda, turbo-folka, dizelaša, bede, nije ni bitno. Bitno je to da su se ONI, zaista, vratili! Čuveni i nikad prežaljeni hitmejker Dr Iggy je takođe imao povratnički koncert, što nam je u stvari bila poruka da se i to VREME vraća! Mnogi filozofi, ali i okultisti pripadnici su teorije da vreme ide u krug, da se sve ponavlja, a kao glavni dokaz za tu tvrdnju koriste kalendar. Mi, normalni, odmah uočavamo da npr. maj 2011. ne može biti i maj 1993., ali eto – okultisti, Tap011, Dr Iggy i Mobi Dik kažu – SVE JE ISTO!
Najgore od svega jeste to što su te spodobe, bar donekle, u pravu.
 
Osvrćem se na ulici tražeći bar jednu dušu koju dotična faca, tačnije pogled, s plakata plaši koliko i mene. Ljudi prolaze poput sekundi. Nikoga nije briga, niko se ne oseća ugroženo. Nije mi jasno kako je to moguće jer, kastriran ili ne, Mobi Dik je tu, Kralj Kokaina nas sve gleda, preti, opominje… Shvatam da, kad-tad, u svakom sistemu, mora doći do prevrata, do promene vlasti, ali ovakav preokret zaista nisam očekivao!
Obliven znojem nastavljam da koračam. Pristižu mi slike nepozvane, hororične. Ivan Gavrilović u kombinezonu, najkama, s kacigom na glavi grli Viki koja puši Marlboro, a sve to gleda Željko Šašić, taj prokleti satanista… Ujedno mi biva jasno – oni nikada nisu ni odlazili, sve vreme su bili tu, među nama, posmatrali su, vrebali, čekali pravi trenutak koji je, očito, došao…

Da nije tako ONA bi bila odavno iza rešetaka. Njene sise više niko ne bi mogao videti. Osim na Jutjubu i ponekim TV stanicama koje emituju spotove iz prošlog veka. Ali ne… Ona je u „kućnom zatvoru“ jer, čini se, njen greh i nije preterano veliki. Kad već ostajem bez daha sedam na klupicu na autobuskoj stanici.
Nisam sam, nismo sami. Silne literature, naučne i popularne, govorile su o tome da su vampiri, vukodlaci, vanzemaljci, masoni, itd. među nama, ali ne i da su ONI i dalje tu. Jasno, ONI su BILI među nama, ali uspeli smo da ih se OTARASIMO, zar ne? Završili smo sa inflacijom, zar ne? Završili smo sa ratovima, zar ne? Završili smo sa numerisanim najkama, zar ne? Završili smo sa vazdušnim đonovima, zar ne?

Svetlana smireno seda pored mene i svojim večito gadnim glasom kaže – ne.
I njen pogled mi reče više nego Dikov. Sve mi bi jasno. Osvrćem se oko sebe i posmatram ljude. Siv pogled, siv ten, sivo srce. Kod svakoga. Nigde osmeha, svugde pognute glave, pognuta ramena. Vratio sam se u 1993.

Iako u „zatvoru“ Svetlana sedi pored mene, na tronu. Prilazi nam nekoliko ljudi, još uvek ne razaznajem koliko i ko. Dve siluete, sede prilike, jedan sa snežno-belom bradom.
-Dobar dan, reče čovek krupnije građe, belih zubiju, bele kose s ponekim crnim šarama, dok je belobradi čikica ćutke stajao kraj njega. Ničim izazvan, čovek krupnije građe nastavi – Učinili smo sve što ste tražili. Rock muzike više nema nigde, zatvorili smo sve veće prodavnice gde su se mogli kupiti diskovi, oterali izdavačke kuće u dugove. Sveli smo vesti na puke informacije, bez analitičkog pristupa i, pre svega, bez pravog istraživačkog novinarstva. Obezbedili smo koncertne termine izvođačima od interesa. Naravno, tu i tamo smo ostavili mesta i za druge, ne bi li ljudi imali utisak slobode, ali sve držimo pod kontrolom. 
Svetlana zadovoljno klimnu glavom dok polako shvatam o čemu je reč. SVE JE ISTO. I dalje nemamo gde da kupimo disk omiljene grupe. I dalje smo prinuđeni da slušamo identičnu muziku i identičnu retoriku kao i pre dvadeset godina. I dalje iste face vladaju, i dalje iste face odlučuju. I dalje ostajemo bez posla, i dalje ostajemo bez hleba. I dalje ista bagra zagađuje naše ulice. 

Htedoh da viknem, da se pobunim, da pljunem istini u lice, ali tada shvatih još nešto – ova dvojica, koje sam konačno prepoznao, gledaju u mene. Tadić i Cvetković MENI referišu. Strahujući šta će uslediti, tražim od Svetlane ogledalce. Gledam sebe, a opet ne gledam sebe. Gledam taj čuveni bejbifejs, taj osmeh koji krije veliko zlo, a o kojem su svi pisali sa obožavanjem. Pogled mi pada na ordenje na sopstvenim grudima, na kapu stare srpske vojske…
Može vam sve ovo zvučati kao san, ponajbolje kao košmar. Ali, istina je ta da nema nikakve razlike između 1993. i 2011., a da ljudi nemo posmatraju tu nepravdu, a opet nesvesno pravdajući je teškom svakodnevnicom. Dignimo glas! Dignimo glas ljudi, pa makar nas ne čuli, makar nas ignorisali, kao i uvek do sada. Vreme je nešto promeniti, a prvenstveno sebe i sopstveni pristup!

Osvrnite se oko sebe i uvidećete da se zaista ništa nije izmenilo, a da iz dana u dan živimo sve lošije i lošije, da iz dana u dan čitamo o sve lošijem, da iz dana u dan slušamo sve lošije… Pesme, bendove, govore…

Bacam Svetlanino ogledalce, ne mareći za sedam godina nesreće. Ta, dvadeset takvih ih je već prošlo… 

Piše Boban Pantoš

** objavljeno u broju 18 Nocturne magazina, maj, 2011.

O autoru

Hardwired Crew

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.