KOLUMNE

Na nož!: Postojanje u iskrenosti

Written by Hardwired Crew

Čoveče, mesec dana prođe kao jedan. Vreme zaista neumitno teče, prosto curi. Zbog sistema u kakvom živimo (i protiv koga se očigledno neuspešno borimo) imamo utisak kao da dan traje 12 a ne 24 sata, a da pritom ni ne spavamo. Okej, dosta više množine, govorim o sebi i moraćete da mi oprostite što ću se u ovoj kolumni baviti mnogim ličnim stvarima. Ako mi i ne oprostite, osvrnite se na najveći hit punk kulta Toxic Narcotic i biće vam sve jasno.

Elem, imam stalno zaposlenje i po tome nekako ispadam drugačiji; vidim da me ljudi gledaju malo podozrivo, bogme neretko preteće, dok neko ume da baci i pogled s naznakama mržnje, srdžbe. Nije to ništa čudno budući da oko nas vlada uverenje da se stalnog zaposlenja mogu dokopati samo oni sa vezom ili sa kovertom adresiranom na pravu vezu, tj. adresu. Ipak, ima nas koji valjda to čuveno „mesto“ i zaslužismo, a ne može biti naša krivica što neko drugi ko takođe zaslužuje jednostavno ne uspeva, odnosno nema sreće, šta god da je razlog. Krivac je država i oni koji je kroje, to je bar svima jasno, ali nećemo se time baviti, jer čak ni naš sajt nema dovoljno „papira“ da bi se o dupeglavim političarima, praznoglavim ekonomistima i uškopljenim tajkunima reklo sve što se ima reći. Dođavola, sve kolumne koje sam do sada napisao, a nije ih bilo malo, ne bi bile dovoljne da pokriju ni 10% spiska lepih želja tim i takvima.

No, da se vratim na krivi kolosek. Relativno skoro sam (ponovo) bio prinuđen da nađem još jedan posao. Taj čuveni drugi, znate već i sami. Dodatni. Dodatno vas nervira, dodatno vam skraćuje život, dodatno vas opterećuje, dodatno vam silovitim udarcem izbacuje vazduh iz pluća, vrhunski tamani kako to samo profi borac ume. I to svaki dan. Najbolji bokser ikada. I tako se u poslednje vreme iz dana u dan trudim da posle svakog direkta ili krošea ostanem na nogama. Nekad uspem, ali se uglavnom prospem po metaforičnom ringu kao da sam od metaforičnog želea i satima ne dižem svoju istinsku, od silnih udaraca ulubljenu glavu. Svi oko mene odbrojavaju, ali ne vredi. Viču na mene, ali ih ne čujem. Pretpostavljajući da sam u dubokoj komi, ostavićemo se te slabašne vreće za udaranje, pustiti ga da na miru vegetira dok ne dođe vreme za novo dizanje. Fokusiraćemo se na suštinu, preciznije razloge.

Zašto neko trpi udarce? Zato što je uporan. Zato što veruje. Zato što je borac. Zato što je čvrst. Najzad, uglavnom je to – zato što mora. Isto tako sam ja morao da se sukobim s poslom fajterom naspram sebe, od starta osuđen na propast. A morao sam da bih imao para. A da bih imao para da plaćam račune, da plaćam poreze, da plaćam hranu. Zvuči suludo, ali iako mi je stalan posao zaista dobar, opet nije dovoljno dobro plaćen da dovoljno (čitaj: normalno) živim. Sasvim sigurno, dovoljan je da preživim u ovom svetu, s mnogo odricanja. I jesam se odrekao gotovo svega. Ne želim da ulazim toliko u intimnu priču, pa ću se zadržati na onome što je meni najbitnije, a nisam hteo da ga se odreknem. Diskovi i koncerti.

Budala, čujem. To možete biti vaš glas, a može i novonastali u mojoj glavi. Nazovimo ga Rale, dobio čovek nadimak jer ima suvoparno ime Racio, kome treba još latinskog koji pride podseća na latinoamerička imena?! Tako je, i sam priznajem da sam budala. Budaletina. Kretenčina. Imbecil koji toliko voli muziku da ni najbolji pisci na svetu to ne bi umeli da vam dočaraju. Nekada su kasete dominirale mojim životom, jer gramofon u našoj kući nije postojao. Bilo ih je na stotine, a mnoge su i po stotinu puta presnimljene. No, već duže vreme sam potčinjen diskovima. Valjda odlučio da odrastem, šta god. Kupujem i one za koje znam da ću ih čuti tek nekoliko puta. Kolekcionar? Moguće. Međutim, pre bi to bila opsesija. LjubavOna vrsta ljubavi koju ni najbolji pesnici ne bi umeli da dočaraju, ha.

Koncerti, svirke takođe. Jeste, volim da odem i na nastup benda koji mi se uopšte ne sviđa. Volim da osetim ima li jedinstva, postoji li energija na bini i ispred nje, bilo ona negativna ili pozitivna. Volim da me rif dodirne i uživo, volim da mi ritam prodrma telo, a volim i znojava (po mogućstvu ženska, hvala lepo) tela koja kao da postaju jedan organizam podređen toj live magiji.

Bio ja mazga ili ne, tek uspevam u naumu, što se ne može reći za mnoge mazge koje tvrde da nisu mazge. Jeste, raspadam se, često zaista ne znam gde se nalazim, nemam pojma koji je dan i da mi pretite smrću ne bih mogao da se setim svog imena. Od umora, a opet zbog ta dva posla. Ta dva posla koji su mi neophodni ne bih li sebi priuštio ono što želim. Prokleti začaran krug, jebeni lavirint, a da nema ni Dženifer Koneli ni Dejvida Bouvija, a pogotovo ne „bajkaste“ atmosfere. Najzad, tu je i Nocturne magazin veliki konzument, halapljiv je i on, ne uzvraća mi parama, ali me hrani nečim mnogo bitnijim, a o tome je džaba pričati u ovom materijalističkom svetu, mnogi to ne bi razumeli pa bih opet morao da se vratim na Toxic Narcotic. Ne odustajem, borim se do iznemoglosti i to samo da bih mogao da priuštim nešto normalno iako sam ja očigledno nenormalan – diskove i koncerte. I ne žalim se. Ako vam se ovo učini kao žalopojka, znajte da namere nije bilo. Nije poenta u tome. Ali ona, ipak, postoji.

Sigurno ste primetili da imamo rubriku 3×3. U poslednje vreme jedna je od najposećenijih sekcija na našem sajtu. Uvek zanimljiva kratka forma s razlogom privlači ljude i još kad su „gosti“ interesantni kao što u našoj „emisiji“ uvek jesu, onda bude sve još lepše. Međutim, bio sam frapiran i egzaltiran činjenicom da mnogi muzičari uopšte ne podržavaju svoje kolege. Gotovo niko od njih ne kupuje diskove. Hajde i nekako da preživim što ne kupuju strana izdanja (mada mnogi od njih opiče i neku obradu, ne plate je a imaju mogućnost i da zarade zahvaljujući njoj, a da ne pominjemo to koliko je stranih bendova uticalo na njihov zvuk zapravo, na njihovo samo formiranje), ali da ne kupuju domaće bendove, bendove s kojim sutra mogu deliti bine ako već juče nisu, da na taj najmanji mogući način ne podržavaju kolege a sutra će im možda biti potrebna njihova podrška, pomoć… E to već ne razumem, a pogotovo ne odobravam. Jednostavno, osetio sam se izuzetno loše. Poraženo. Zgaženo. Nokautirano, a da to ovog puta nema veze s početkom teksta i pomenutim boks mečom u prenesenom značenju (sigurno će biti pacijenata koji će pomisliti da mi je drugi posao ultimate fight ili tako nešto, pa moram da preciziram).

Ima veze ovo – znam šta je svima opravdanje. Nema se para. Za mnoge znam da to nije tačno. Naprotiv, imaju pare ali ih zabole raspalo spolovilo da daju pare nekom drugom našem bendu. Nema se vremena. Ako ja ili još par ljudi koje znam uspevamo sve i svašta da izvučemo i izmučemo, pa opet da stignemo da pružimo podršku, mogu i oni, možete i vi. Nema se posla. Mnogi od njih imaju daleko bolje poslove, odnosno bolje plaćene nego ja. Pa kako ja mogu a oni ne mogu? Čoveče, možda mi logika nije jača strana, ali čini mi se da vonja na sve strane…

Ne, dosta mi je laži, lažnog predstavljanja, lažnog morala, lažne podrške. Želim da se konačno, čisto promene radi, kaže istina. Priznajte da vas boli kurac i niko vam ništa neće reći na to. Lepo recite kao ljudi da vas zabole čir na bulji za našu scenu, pa da je zato ne pratite i ne podržavate, a ne zbog toga što nemate vremena, para, čokobananice, dasku na WC šolji.. Znam po sebi šta je istina prava, znam po nekim drugim ljudima gde leži zec, znam šta je odricanje zarad ljubavi prema nečemu toliko apstraktnom, znam šta mi koji volimo i podržavamo činimo i kroz šta sve svaki jebeni dan prolazimo ne bismo li nastavili da volimo i podržavamo. Ovo se odnosi na mnoge naše bendove i muzičare, rubrika 3×3 je samo povod. Nemate para, vremena? Nemate volje jer vam se jebe za scenu. I to je u redu, i to je normalno! Niko nema problem s tim, ali lepo recite.

I onda se lepo sklonite sa te iste scene i dajte mesta pravim ljudima i klincima koji su drugačiji, kvalitetniji, iskreniji od vas. Mnogima je muka od ovog mog pisanja. E pa meni je muka od tih naših muzičara koji će bulju prodati ne bi li ušli džabe na svirku gde karta košta 300 dinara, a sutra će piti viski u poznatom kafiću ili će baciti nekoliko hiljada na odeću, obuću. Da se razumemo, to što oni rade je NORMALNO, ali je NENORMALNO da se posle žale – te o njima niko ne piše, te njihove diskove niko ne kupuje, te na njihove svirke dođu samo tri kurca i jedna i po sisa… Pa dobili ste ono što ste tražili. Ne vredi, ma koliko se trudim ne mogu da shvatim! Pa tim istim ljudima su usta puna priče o sceni. Scena, scena, scena… Koja bre scena ima veze s takvim ljudima? Svakako ne ova u koju se kunu mnogi. Naravno, ima mnogo njih koji su iskreni fanovi, koji na raznorazne načine podržavaju i pomažu druge bendove. Mahom su oni inteligentne, poštene, dobre individue. Nažalost, ovde nije reč o njima, a zaista se nadam da će uskoro doći dan kad će ovi redovi biti posvećeni tim ljudinama.

Međutim, uvek se desi neko sranje… Meni je muka od tih naših muzičara koji misle da su bogom dani, koji misle da je njihov bend najbolji na svetu a da drugi ne vrede ni pišljiva boba, koji sa krajnje jadnim nipodaštavanjem gledaju na kolege, pričaju iza leđa o njima. Meni je muka od tih lažnih pokliča za podršku scene, kada bar 50% te iste scene zabole njonja za nju samu.

I ponavljam, to je okej. Ali nemojte se kriti iza zavese, ili još gore, iza pseudo-ideja da ste vi najbolji a da niko drugi ne valja. Pokažite da imate muda, pa to recite. I čekajte povratnu reakciju pravih fanova, pravih muzičara, pravih bendova, pravih ljudi. Neće je ni bitiKapirate li zašto? Verovatno ne… 

Piše Boban Pantoš
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu

O autoru

Hardwired Crew

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.