Zdravo đaci!
Jedna od najčešćih zamerki koje su upućene autoru pisanija na ovoj stranici jeste ta da je oštrina preterana i da, na kraju krajeva, nema razloga za toliki pesimizam, odnosno da, kad je u pitanju domaća scena, nije sve tako crno. Pošteno, svako ima prava na sopstveni sud.
Međutim, ukoliko neko baci iole ozbiljniji, tj. dublji pogled na ovu tematiku (tačnije problematiku) imaće šta da vidi – ne samo da mnogo toga zaista jeste crno, nego sve ida ka tome da bude još gore, ako je to itekako moguće.
Nakon svega što se dešava u poslednje vreme, kako ovog divnog majskog jutra, pisati o lepšoj budućnosti!? Svakako da bismo mogli naredne redove da posvetimo pomenutoj lepoti prolećnog dana, a možda čak i košarkašima Partizana i njihovoj nadljudskoj snazi, ali ovaj časopis i ova rubrika se ne bave tom vrstom fenomena. Jeste, pričaćemo malo o fenomenima.
Lično, fenomen je kad časopis kao što je (bio) Butcherian Vibe mora da se ugasi… Dugo, dugo vremena isti je važio za jedan od najkvalitetnijih u Jugoistočnoj Evropi. Ukoliko ima neukih, otvorite atlas i izbrojite zemlje, pa ćete shvatiti koliko je to važna stvar. I to su činjenice, a ne rezultat neke lične simpatije, širom Evrope je u više navrata priznat rad te grupe entuzijasta. Nažalost, Butcherian Vibe vremenom jeste ostao bez najboljih novinara, i taj nedostatak se jeste odrazio na kvalitet, ALI… I kao takav Butcherian je zračio ponajviše u raznolikosti ponuđenih recenzija, kao i kvalitetom, i to onim koji, očito, primećuju samo kolege jer, realno, ljudi, odnosno čitalačka publika kao da se ugasila, isparila sa zemlje. I faktički, ni krivi ni dužni, Nocturne ostade jedini specijalizovani magazin, odnosno pro-zin, ako uopšte smemo sebi da dozvolimo takvo gađanje teškim rečima. Mlađe generacije i ne shvataju značaj časopisa jer su odrastale u eri Interneta, tj. dostupnosti svih mogućih i nemogućih informacija. Da bude još bolje, Internet je i pun POGREŠNIH informacija, ali to je neka druga priča… Možda zbog toga što imam već trideset leta meni ne ide u glavu da nekome može biti zanimljivije i, tako ispada, važnije da ugrabi neki intervju ili recenziju na netu umesto da lista stranice, lepo dizajnirane, uživajući pritom i u nadaleko čuvenom mirisu sveže štampe, nagradnim igrama, poklonima… Da bude svima jasnije, ne ide mi u glavu da je lepše buljiti u masTan monitor od silnog drkanja na ’njave, nego listati ruku i znoja delo, ali u onom drugom smislu… S druge strane, ranije su se kupovali magazini da bi se nešto saznalo, da bi se npr. pročitao intervju s omiljenim bendom, a danas je sve to dostupno – svugde. Međutim, pouzdanost informacija je veliko pitanje. Mnogi intervjui na silnim web-zine-ovima su IZMIŠLJENI, mnoge recenzije su napisane nestručno i od strane potpuno nekompetentnih spodoba, što je oduvek i glavna boljka Interneta, a stoji i činjenica da oni ulažu daleko manje energije, a novčani iznos u vidu – nule..
Za divno čudo, mnogi misle da Nocturne ekipi odgovara gašenje Butcherian-a… Ne, nikako! Naprotiv, stava smo da je ovim prostorima neophodno da postoji NAJMANJE dve kvalitetne novine, radi konkurentnosti, jer upravo ona, između ostalog, podiže kvalitet rada, tera novinare na veću posvećenost, na ozbiljnost i istrajnost. Zato nema čudnijeg dana kada shvatite da sav vaš uložen trud pada u vodu. Na svu sreću, uvek se desi da neko pohvali vaš rad, što vam daje dodatnu snagu da izdržite „iz broja u broj“, nađe se neko sposoban da pozdravi naše napore da podignemo svest čitalačke publike na daleko viši nivo. Neću reći da radimo dobar posao, ali bar što se nas tiče neke stvari krenule su na bolje i umesto da se nastavi u istom tempu, pljas, ispostavi se da nemamo više konkurencije. To ne valja, nemamo s kim da se poredimo, nemamo od koga da učimo, nemamo koga da učimo… Što se mene tiče, odlazak Rock Express-a pod led je kraj jedne ere, a kraj Butcherian-a uvod u katastrofu i svi treba da se zamislimo nad time…
To mu i nekako normalno dođe za Srbiju, ništa tragično, a za mene je to rak-rana našeg društva. Desi se tako nešto, eto npr. da se ugasi Rock Express… Niko ništa… Tek što je zaživeo, ugasi se Metal Sound, niko ništa… Desi se da se ugasi Butcherian… Niko ništa… Nema povratne reakcije gotovo nikakve jer se ne shvata važnost tih događaja. Upravo u tome leži suština – kad bi se sutra i Nocturne ugasio, iako bismo na taj način ostali bez ijedne rock novine, feed back bi bio – ništa, nula… Iz Srbije!
Ali bi zato redom svi pisali i žalili iz regiona i nekih zemalja EU, Australije jer to su čvrsti kontakti, koji su, pak, nastali prepoznavanjem i uvažavanjem truda. Najtragičnije je da se isto dešava i sa bendovima. Disdained, glavu dajem jedan od najperspektivnijih bendova sa ovih prostora SVIH VREMENA – raspao se!! Eto, ja faktički na sav glas, usled razočaranosti i u neverici, a mnogi će „pa ko ih jebe“… Ne! Priča oko Disdained uči i najgluplje! Novosađani su za tili čas doprli do hiljada fanova upravo kvalitetom i upornošću. Tačno su znali šta žele, tačno su stremili ciljevima koje su zacrtali, jasno – radili su na svemu tome posve predano – i bili nagrađeni, koliko god da je to moguće za jedan bend iz Srbije. Ako ništa drugo, dobili su priliku da urade nešto za šta se malo koji srpski bend može pohvaliti – išli su na prave turneje, razmrdali masu, predstavili se ponosni i snažni. Sve je delovalo kao prava bajka do onog trenutka kad su saopštili da se razilaze…
I ovde je potpuno nebitno zbog čega se to desilo. Poenta je u tome da je to SRPSKA PRIČA. Npr. neko preduzeće privređuje i ubrzo – propadne. Oformi se časopis, svi ga hvale na sva usta, niko ga ne kupuje, isti se ugasi. Nastane sjajan bend, objavi zadivljujuće dobre albume u odnosu na ostale, niko ih ne kupuje, raspadne se bend, iz ovog ili onog razloga. Drugim rečima, u Srbiji kao da propada sve što ima kvalitet, što je razarajuće frapantan fenomen! Takođe, čim se vidi da neko pravo i zdravo razmišlja, samim tim u skladu s mogućnostima kvalitetno i radi, dolazi do svesnih i nesvesnih podmetanja nogu. Objasnite to već čuvenim „da i komšiji crkne krava“, tek se tom nakaradnom sistemu jednom za svagda mora stati na put. A to se jedino može učiniti pričom, pisanjem, pevanjem o tome. Zato i čudi što Srbija nema bendove s angažovanim tekstovima, pa nek su upućeni vlasti, opoziciji, nek pevaju o sveopštoj a lošoj situaciji ili nude sopstvene vizije za bolje društvo. Realno, naši bendovi, tekstualno, u većini slučajeva mlate praznu slamu… Ređa se lirika o ovim i onim bogovima, demonima, apatiji i drugim mračnim psihičkim stanjima, drogama, a angažovanosti apsolutno nigde. Da, i onda se očekuje da se stvari promene same od sebe, a ispada da se niko ni ne žali. Ako se niko ne žali, onda je sve u najboljem redu, tu nema daljeg objašnjenja i to je bar svima jasno.
E baš zato ćemo mi da se deremo na sav glas i da ukazujemo na sve stvari koje nisu u redu! Besmisleno je praviti se da sve funkcioniše u zemlji gde je na uvoz najosnovnije muzičke robe udaren papreni porez (poraz!), besmisleno je hvaliti se albumom ako ne postoji zaštita autorskih prava, besmisleno je imati izdavače koji ne upisuju svoje bendove u SOKOJ, besmisleno je konstantno tvrditi kako su Srbi „najbolja publika“ kad nemamo adekvatan koncertni prostor, besmisleno je hvaliti domaće bendove, a da to većina njih ne zaslužuje, besmisleno je smatrati da imamo dobre studije za probe i snimanje kada jedan jedini sa odgovarajućom opremom, zahvaljujući tržišnom monopolu, određuje bezobrazno visoke cene za iznamljivanje, besmisleno je bodriti one koji su direktno ili indirektno uticali na propast Zaječarske gitarijade i, naposletku, suštinski se može reći da je besmisleno pisati o svemu ovome kad nema ljudi koji su voljni to da čuju.
Ali, ljudi koji prate Nocturne znaju da mi ne odustajemo tako lako, da po cenu sopstvenih živaca i budžeta guramo glavu kroz zid. Ne zato da bismo kukali, to je naš izbor, već zato što drugačije ne umemo, ne želimo, pa nek i bude „ko vas jebe“!
Piše Boban Pantoš
** objavljeno u broju 13 Nocturne magazina, leto 2010.
