KOLUMNE

Na nož!: Od Džuboksa do Ničega

Written by Hardwired Crew

Ko bi rekao da će i to biti moguće? Nakon svega što se dešava u našoj zemlji, eto – Nocturne magazin kao da je jači nego ikad, i imate tu privilegiju da čitate već treći broj u tekućoj godini. Sad, mnogima će takvo „hvalisanje“ biti smešno, ali nama nije – itekako smo svesni situacije u kojoj se svi nalazimo i, samim tim, znamo da su ti „poslovni“ uspesi ravni čudu.

na-noz-boban-pantos

Dobra vremena srpske, odnosno jugoslovenske štampe daleko su za nama. Ista su se, faktički, završila raspadom SFRJ, ratovima, bedom. Nije prošlo toliko mnogo vremena pa da zaboravimo da su npr. crkveni kalendari početkom i sredinom devedesetih godina prethodnog veka bili zamena za toalet papir. Oni neodmereni i neinteligentni su na sav glas trubili kako se među Srbe vratila prava, iskonska vera. A upravo je iskonska istina ta da je ljudima bilo oduzeto dostojanstvo čak i da seru, je li, kao ljudi… Na to, ali i na mnoge druge stvari, kao da smo zaboravili. Upravo je zato nipodaštavajući pristup posmatrati sjajan učinak Nocturne-a kao nešto posve obično. Svakako, ukoliko se naš magazin uporedi sa npr. Džuboksom razlika je i više nego evidentna. U tom Džuboksu za koji mlađe generacije, nažalost, i ne znaju, pisali su pravi velikani rock novinarstva, taj Džuboks je kreirao ukus, pa i mišljenje mladih ljudi o muzici i o svemu onome što je prati. Taj Džuboks je, čisto primera radi, u okviru recenzije drugog Maiden albuma („Killers“, 1981.) našim ljudima malo poznatom britanskom sastavu „predvideo“ gorostasnu, stadionsku karijeru… Bezmalo je reći da su hiljade i hiljade ljudi širom Jugoslavije čitale te redove zaista VERUJUĆI u sud novinara. Danas frapantno zvuči podatak da isti taj „Killers“ širom Jugoslavije postiže fantastičnu prodaju odmah nakon pisanja Džuboksa. Mlađe generacije se i ne sećaju da čak i fudbalske utakmice nisu prolazile bez ove novine. Umesto PolitikeBorbe, itd., nosio se Džuboks, kako za „sedenje“, tako i za čitanje u poluvremenu. Naposletku, sve su to bili školovane „zanatlije“, vrhunskog izraza i vizije, a tadašnje tržište beše zaista veliko. Možete li zamisliti da npr. Grobari na stadione, umesto zastava i pirotehničkih sredstava, nose Nocturne?

Možda će zvučati čudno, ali Nocturne može postati Džuboks 21. veka. Kako je Džuboks važio za jedinu pravu rock novinu u Jugoslaviji, tako smo, nenamerno, došli do činjenice da je Nocturne jedini rock/metal, pa čak i muzički magazin u celoj Srbiji. A bilo je zaista sjajno dok je trajalo – profesionalnost Džuboksa, širina Ritma, šarenilo XZabave, inovativnost Hard Metala, hrabrost Ukusa Nestašnih, popularnost HM Ćao, sramežljivost Rocks-a, snalažljivost, oštrina i upornost Rock Express-a, gotovo buntovni elan Butcherian Vibe-a… Imali smo sve! A danas…?

Danas, faktički, nemamo ništa, da ne budemo grublji pa da pribegnemo floskulama poput „imamo go kurac“, iako je to, priznaćete, bliže istini. I ovo što imamo – nikakvo je. I ovo što radimo, nažalost – ništavno je. Jer ako, na primer, Radio-televizija Srbije, sa svojom „produkcijom gramofonskih ploča“ ne čini apsolutno ništa ne bi li NJIHOVI izvođači bili uspešni, šta onda ostaje nama da uradimo?! Mnogi, bespotrebno, za celu situaciju krive TV Pink, odnosno čuvenu Grand produkciju. Molim lepo, nisu oni baš za sve krivi. Gde je tu inteligencija pojedinca, i još bolje – mase? Zašto pojedinci gutaju šta im je servirano, pa samim tim učestvuju u kreiranju javnog mnjenja? Naposletku, zašto prstom pokazivati večito u pravcu „neprijatelja“ kad je mnogo opasnije negirati činjenice?

Za šta je odgovorna Grand produkcija? Šta oni to rade osim toga da se trude da im se proizvodi prodaju? Imaju izdavačku kuću, imaju sijaset „izvođača“ na svojoj etiketi i, skoro pa doslovno, imaju svoju televiziju na kojoj se konstantno, na svaki mogući način, reklamiraju. Hm, nije li RTS u istoj poziciji?! Zašto Aleksandar Tijanić ne uradi isto što rade Željko Mitrović i Saša Popović? Tijanića večito možemo videti kako kritikuje rad pomenute ružičaste televizije, tj. produkcije. Naravno, u tome ga i mnogi podržavaju, ali stoji fakat da laje na pogrešno drvo – svi znamo da za PGP-RTS snimaju raznorazni bendovi i izvođači, pop, rock, folk muzike… Zašto ih ne možemo nigde videti? Zašto PGP-RTS ne napravi specijalizovane emisije gde bi se popularizovali njihovi miljenici? Zašto nema čak ni najobičnije top-liste, pa makar ona bila sastavljena isključivo od PGP-ovih „zvezda“? Zašto PGP objavi album npr. Bjesova, a da ih baš nikada i ni na koji način ne reklamira? Zašto ne naprave emisiju zabavno-muzičkog karaktera gde bi grupe uživo svirale? Zbog svih tih pitanja je bilo tužno videti šou Slađane Milošević na nacionalnoj televiziji. Njoj svaka čast, lično – na ovim prostorima ne postoji bolja i jača umetnica, ali nakon Slađinog TV nastupa kao da se stvorila ogromna rupa besmisla. Danima smo čitali pozitivna reagovanja po svim mogućim novinama, kako fanova, tako i stručnjaka. Delovalo je prosto nestvarno – nakon rock/heavy programa u udarnom terminu nije bilo poziva na linč, nego sasvim suprotno – uzvika odobravanja. Mnogi su se tada pitali „zašto ne još ranije“, upavši u zamku Tijanićevu, ponadavši se da bi RTS mogao nastaviti s tom praksom. Ubrzo, i ti najveći optimisti shvataju – pojeli smo, još jednom, prilično sočno govno.

Možemo mi pljuvati narodnjake, ili još bolje „narodnjake“ i Grand koliko god hoćemo, ali stvari nikad nisu toliko jednostavne. Mene daleko više brine bezidejnost određenih grupacija koja je do te mere velika da se, uvek, brane mržnjom. Rock muzike nema nigde – Grand je kriv za to. Izgubili smo utakmicu – prebićemo njihove navijače/demolirati im stadion. Manje slikovito rečeno, uvek je kriv neko drugi, uvek tražimo opravdanja tamo gde ih ne može biti, uvek na poraz reagujemo glupo i nepromišljeno, prosto napaljeno. A budemo li do kraja iskreni, shvatićemo da upravo ti napaljeni najranije odustanu jer, naprosto, oni nikad ne reaguju srcem. Kad se određena muzika zaista voli, ili jednostavno rečeno OSEĆA, onda nema mesta za mržnju prema drugim podvrstama te umetnosti. Na moju veliku žalost, glavni razlog što npr. rock muzike više nema nigde jesmo mi sami. Baš kao što su GLASAČI najveći krivci što nam se zemlja nalazi tu gde jeste… Konstantno odbijamo da priznamo istinu, ma o čemu god da je reč – među narodom se i dalje mogu čuti zahtevi da nam ova i ona zemlja mora platiti odštetu, dok odbijamo da priznamo da smo sve ratove, u novijoj istoriji, izgubili, a da samo pobednik piše istoriju… Stalno želimo da gledamo naše timove u Ligi šampiona, kao da su ista vremena kad smo zaista bili neko i nešto u fudbalu. Očekujemo odličnu igru naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu, a odbijamo da priznamo da nemamo tim nekog posebnog kvaliteta. Žalimo se kako dinar stalno slabi, a svi razmišljamo, pa i živimo u evrima. Kritikujemo vlast, a opozicija još gora. Znamo da će mnogi imati zlurade komentare na ove redove, ali u izrečenom zaista jeste suština – potrebno je da se fokusiramo na prave i stvarne probleme. Kako dvojac Mitrović-Popović nije kriv za nepostojanost rock zvuka, tako je više besmisleno da su svima usta puna tih govana… Zašto RTS uopšte vodi računa o Pinku, zašto se Tijanić ponaša kao da sanja Mitrovića? Zašto, jednostavno, ne gleda sebe, svoj program, svoje ideje? Nije li RTS državna svojevina a Pink privatna? Drugim rečima, Pink NE MORA da zadovolji svačiji ukus, dok RTS to MORA, ali NE RADI! A i B92 jedva dočekao probleme na relaciji Pink-Grand pa danima razglabaju o tome, kritikuju ih, baš kao i silne Farme, itd. Khm, a ko beše „uveo“ tzv. rialiti šou u našu lepu zemlju? Ko je, opet, prosto uništio sastave sa svoje etikete, ko je pravio nakaradne muzičke emisije na svojoj televiziji i time i onom malom broju znatiželjnika zgadio rock muziku?

Uostalom, koliko mi imamo dobrih bendova, odnosno dovoljno dobrih da bi SMELI da se pojave na televiziji? Koliko su ti muzičari obrazovani, elokventni, zanimljivi pa da mogu da odgovore na zahteve TV tržišta? To je samo još jedan razlog zašto na TV-u nema domaćih bendova… Da budemo jasniji – Gitarijada u Zaječaru nije propala samo zbog nemara države, nedostatka novca, manjka interesovanja. Dame i gospodo, jeste li se ikada zapitali koliki je kvalitet tih sastava koji izlaze na takva i slična bojišta? Dužno poštovanje izuzecima, ali i naši afirmisani bendovi su prilično „sumnjivog“ kvaliteta (da ne budemo preoštri), dok je velika većina demo sastava, najblaže rečeno, očajna i bezidejna…

Ovogodišnja Gitarijada je pomenuto najbolje pokazala. Koštala je „tričavih“ devet miliona dinara. Zabeležena je tendencija rasta posete, u poslednje tri godine, a ove 2010. zaista je bilo podosta ljudi. Ali kakvi bendovi su učestvovali u takmičenju? Kakav bend je pobedio? Iz koje zemlje zapravo dolazi pobednik? Koliko će tom pobedniku značiti, u profesionalnom smislu, to čuveno prvo mesto? Da li je sama organizacija bila na zadovoljavajućem nivou? Naposletku, ima li logike u tome da se uloži devet miliona dinara ni u šta dok se širom Srbije zatvaraju narodne kuhinje zbog nedostatka sredstava? Sve su to pitanja koja izazivaju mučninu jer, nažalost, vrlo dobro znamo odgovore, a malo ko se usudi da o tome govori. Svi ćute, a zapravo zadovoljno trljaju ruke…

Sad se vi sigurno pitate kakve sve to veze ima sa našom temom? Tesne, eto kakve. Može Nocturne magazin s osmehom dočekati apsolutnu propast rock novinarstva u našoj zemlji, ali gle čuda, ne ponašamo se kao svi drugi. Možemo i mi reći – pa i bilo je vreme da se npr. Butcherian Vibe ugasi jer im je kvalitet naprosto pao, jer su bili preskupi, bla, bla… Mogli smo, dakle, odmah prebaciti loptu na nekog drugog ali to ne radimo, već se trudimo da, pre svega, sagledamo situaciju iz što realnijeg ugla, da se prvenstveno bavimo našim radom, a zatim i drugima.

I upravo ovde dolazimo do početka priče. Nocturne magazin je ubedljivo najbolji rock i metal magazin u Srbiji. Nocturne magazin je ubedljivo najčitaniji rock i metal magazin u Srbiji. Dakle, ne zbog kvaliteta, ne zbog tiraža, nego zato što je jedina specijalizovana novina. Mogli bismo sad da se zadovoljimo time jer, je li, nemate bolje, nemate druge ponude. No, poenta je u tome da ćemo se itekako truditi da, bar kvalitetom kad je već veliki tiraž nemoguć, zaista i postanemo Džuboks 21. veka. Samim tim, nećemo pisati o onome o čemu mi mislimo da želite da čitate, nego o onome za šta mi mislimo da biste morali da čitate. Pisaćemo o onome za šta verujemo da morate čuti. Jer, najzad, iako mnogi od vas to misle, mi nismo ovde da bismo promovisali nečiji ukus i hranili se istim, nego da bismo, da – baš kao Džuboks, kreirali i servirali ukus što većem broju ljudi, za koji mi smatramo da je kvalitetne i posebne proizvodnje. I ko zna, možda neko pozitivno čudo zadesi i ove prostore, pa zavolite neki bend zahvaljujući recenziji ili intervjuu upravo u ovom broju.

Na kraju, činjenica da Nocturne radi sve bolje i jače nije slučajna. Uspeh bilo koje vrste u ovoj zemlji nije slučajan, pa makar neko na kraju dobio štanglu u glavu, poput novinara Teofila Pančića. I meni su pretili batinama upravo zbog pisanja ovakvih redova, što znači samo jedno – u svemu ovome ima poente! Dušebriznici će sad „povući paralelu“, tvrditi kako se poredimo sa mnogo kvalitetnijima i poznatijima od sebe, kako istu priču vrtimo po milioniti put, ali istina je sasvim drugačija i oni iole inteligentni ljudi će prepoznati žestoku samokritiku, zatim i obećanje da će Nocturne u predstojećim vremenima biti još bolji, ali i fakat da, zbog određenog mišljenja i stava, vredi dobiti po glavi!

I slučajno ili namerno, određene kritike i upozorenja ćemo pisati sve dok se neke stvari ne promene. Što bi se reklo, do krvi…

Piše Boban Pantoš

** objavljeno u broju 14 Nocturne magazina, jesen 2010.

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.