KOLUMNE

Na nož!: O debilima i majstorima

Written by Hardwired Crew

Kruži čaršijom jedna nova fora, ne znam da li ste je čuli – kako znaš da si postao mator? Tako što si gledao Gobline uživo još dok je Golub imao dugu kosu. Okej, upravo sam izmislio foru, ali valjda nije toliko loše za milisekund namerne inspiracije. I ponekad, u takvim okolnostima, prisetim se da u neku ruku zaista i jesam mator. Pa eto, gledao sam pomenute Gobline pred dvadesetak ljudi usred Beograda, dok nisu bili toliko poznati, i posvedočio rađanju divne istorije. Tako da mi ponekad, u određenim situacijama, dođe u glavu koliko sam mator u odnosu na mlađe generacije. Sad, druga je priča što se ja osećam kao da mi je šesnaest, ali lična karta kaže kako jeste. 

Za divno čudo, iako mi je mozak poodavno skrenuo levo kod Albukerkija i ostao tamo, vrlo dobro se sećam tog ponovnog rađanja scene tokom devedesetih godina. Sećam se kako su bendovi učili, kako su fanovi učili, a bogme kako su učili i organizatori koncerata. A svi smo se učili „ponašanju na i oko i u vezi scene“. Svi smo buljili u MTV gutajući sadržaje emisija Headbangers Ball, Alternative Nation i sličnih, ali i domaćih poput emisija braće Polzović, Jadranke Janković, Karaklajića i drugih boraca za metal i rock scenu. Gutali smo snimke sa koncerata i onda oponašali TU publiku iz TIH spotova i sa TIH koncerata po Srbiji. Verujte mi, nije to bio lak zadatak.

na-noz-boban-pantos

Jer ma koliko mi fanovi dobro naučili domaći zadatak, često organizatori koncerata nisu. Mnogi od vas to vrlo dobro znaju – čuveni stage diving! Uh, pa to je moralo svaki put da se proba! Danas je to u svetu nezamislivo, osim na UG koncertima, mahom HC usmerenja, ali u pomenuto vreme je to bilo neizbežno! Osim u Srbiji naravno jer neupućeno obezbeđenje krene da lema sve koji počnu da se penju na binu. Svirke su se mnoge prekidale zbog toga, bendovi bili u čudu, a nije bila retkost da izbije poveća tuča između fanova i obezbeđenja, pa kud koji mili moji! Vremenom je taj čuveni „Zapad“ iz bezbednosnih razloga „izbacio“ iz upotrebe dotičnu vrstu provoda i na manjim svirkama, pa se ta praksa nekako preslikala i na nas. 

Ali, evo nas već sasvim dovoljno u 21. veku, a po određenim stvarima kao da isti nije došao kod nas. Bio sam na nekim koncertima po inostranstvu pa znam kako se tamo ljudi ophode. Bio sam na milijardu koncerata kod nas i primetio da i kod nas počinje nešto da se menja. Ali, zaista me čudi da i dalje ima debila. I stvarno mi je više ama baš muka od toga. Muka mi je što vidim da kod nas rade ljudi koji zapravo ne žele da rade. Uzimaju novac koji radom nisu stekli. Samim tim, uzimaju novac od nekog drugog koji bi njihov posao radio kako treba, a kome bi ta sića itekako značila. Ali ne, ovo je Srbija a očigledno ovakva zemlja još uvek ne zna da se ponaša. To važi za sve firme, poslovnice, filijale, bilo državne ili privatne. Ali i po klubovima! Naravno, ovde je reč o pojedincima koji sebi dozvoljavaju da se prema gostima klubova ponašaju kao stoka. Oni se ponašaju kao stoka prema nama jer zapravo nas posmatraju kao najobičniju stoku. Bez ulaska u detalje, ono znate – ko, šta, kako – skoro sam „zašao“ u jedan klub i zapanjujuće je da dopušta da njihovi zaposleni pljuju na sve te ljude od kojih u stvari žive! I to se toleriše, prosto neverovatno! I onda nek se svi čude do mile volje što odjednom neko ispizdi i napravi ko zna šta.

Zaista bih voleo da i naši klubovi po ponašanju zaposlenih počnu da liče na nešto. Shvatam ja sledeću matematiku – nemaju konkurenciju pa ih zabole patka. E, pa neće više tako moći prijatelji moji, to je nekad važilo. Nije ovo više 20. vek, ljudi više nisu baš toliko zaostali kao vi i nisu više toliko glupi, a i konkurencija je sve jača pa sad opet imamo nekoliko klubova koji rade. Ukoliko ne popravite to, vama će se obiti o glavu, dok mi nećemo brinuti – uvek će se naći neki drugi klub koji će ugostiti bendove, a svi znamo da su se u poslednje vreme pojavila mesta koja su sada faktički specijalizovana za svirke, i veće i manje. Dakle, ima i obezbeđenje na ulazu da se ponaša kako treba i ljudi na šanku, kao i zaposleni na garderobi ma koliko da ih to „smara“. Zato pamet u glavu ili će biti posledica.

I ovo pisanje, odnosno razmišljanje me na neki način ponovo baca u prošlost. Ne mogu a da ga ne pomenem. Tusta. Jebote. Odlazak velikog majstora, velikog čoveka. Imao sam petnaest godina kad sam ga kontaktirao da radimo intervju za srednjoškolske novine, odnosno fanzin koji je trebalo da se distribuira u jednoj beogradskoj gimnaziji. Ne zaboravite, tada nije bilo e-mail-ova i ostalih tehnoloških čudesa, bilo je samo tehnoloških viškova. Čovek je odmah reagovao na moje pismo – telefonskim pozivom i odmah odgovarao na prilično glupa klinačka pitanja bez ikakve zamerke!

Ja sam odrastao uz metal koji i danas bezuslovno obožavam, volim najviše od svih mogućih vrsta i podvrsta muzike. Međutim, uvek volim da kažem da sam odrastao na Alanu Fordu, Družini vješala i KUD Idijotima. Novije generacije to ne mogu da shvate i prosto mi je žao zbog njih jer su okolnosti takve da im se čini da mnogo bolje poznaju svet oko sebe, a uopšte nije tako. Imaju više površnih, nebitnih informacija, informacija koje samo zaglupljuju, ali to je preširoka priča kojom ću se uskoro baviti ovde. Ali zbog toga te mlađe generacije nikad neće razumeti – UVEK SIR OLIVER NIKAD SER OLIVER! UVEK DJEVOJKČICE NIKAD DEVOJČICE! Pametnom zaista dosta! Kad bismo samo malo, ali zaista samo malo promrdali stvari više nas debili ne bi zajebavali ni na ulici, a kamoli na našem terenu! Uzmimo nazad ono što nam pripada!

I da, na kraju, da je više ljudi kao što je Tusta bio, tih debila ne bi ni bilo! Po prvi put ću dopustiti da video ide u mojoj kolumni. Shvatate zašto. Branko, hvala ti na svemu!

Piše Boban Pantoš
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu

O autoru

Hardwired Crew

Ostavite komentar