KOLUMNE

Na nož!: Novogodišnji film

Written by Hardwired Crew

Hola!

Budući da se ovih dana opraštamo od 2007., a kao puni pozitivnih očekivanja dočekujemo 2008., naoružani objektivnošću, prepuštamo se filmu u režiji moždanog vremeplova. Šta se to, a relevantno za domaću metal i rock muziku, promenilo u Srbiji? Na prvi pogled – gotovo ništa.

na-noz-boban-pantos

Međutim, slobodno se može reći da vidljivih i osetnih promena itekako ima, ali, na našu žalost, onih nerado primljenih, tj. negativnih. Ne tako davno, potkrepljeni sveopštim optimizmom, kao da nismo smeli da priznamo sebi samima da nas borba za omiljeni zvuk tek čeka. Poput mini nuklearne bombe, eksplodiraše mnogi bendovi, nekoliko festivala, fanzina, distroa. Danas, kao i uvek nakon eksplozije, gotovo da vlada pustoš. Mnogi bendovi stagniraju (ukoliko su uopšte opstali), snimaju albume koje nemaju za koga da izdaju, sviraju u enormno lošim uslovima a za nepostojeću publiku, časopisi i fanzini odoše “pod led” zbog slabe prodaje, a ista priča važi i za izdavače. Dakle, taj talas optimizma i entuzijazma se prilično brzo izgubio, presušio, oseka ga povela sa sobom. Računica je jednostavna – došlo je do kristalizacije, što je, u suštini, pozitivna stvar. Tako su opstali samo najuporniji i/ili najkvalitetniji bendovi i, realno gledano, ti isti u današnje vreme nemaju konkurenciju jer, čast izuzecima, novopečene grupe nemaju mnogo toga da ponude.

Sa druge strane, mediji oduvek vode neku svoju bitku. Oni, nama najomraženiji, tj. elektronski, najomraženiji su s razlogom – rock muzika nema svoje mesto na televiziji. Potrebno je da u našu zemlju dođu Red Hot Chili Peppers i The Rolling Stones ne bismo li saznali da takva muzika uopšte postoji. Ukidanjem Trećeg kanala, koji je oduvek, koliko-toliko, vodio bitku, kao da je i ukinut sav medijski prostor za tvrđu muziku. Lokalna TV Panonija zadovoljava u lokalnom smislu, što je za svaku pohvalu. Tea sa svojom emisijom Demo NS uspeva da zainteresuje, da pruži korisne informacije, da dođe do zanimljivih intervjua, ali je opet reč o specijalizovanoj emisiji, što podrazumeva da autor sve sam mora da uradi, bez osetnije pomoći jačeg produkcijskog kadra, tehničke ekipe.

Naravno, TV Metropolis i dalje funkcioniše, kao od samog starta, uz pomoć štapa i kanapa. Rock i metal plejliste postoje što je, suštinski, krajnje beznačajan podvig jer smo uskraćeni za sveže ili bilo kakve informacije u vezi izvođača, a identični spotovi se vrte iz nedelje u nedelju. No, nedavno je Metal Sound fanzin dobio svoju televizijsku verziju i to, naravno, u očajnom terminu, ali to nipodaštavanje i nezasluženo guranje metala na marginu društvenih i muzičkih tokova predstavlja aksiom na koji smo već odavno naviknuti. Za dotičnu emisiju je, ipak, bitnije sledeće – entuzijazmom se nastoji pokriti neprofesionalnost. Šture, ponekad i pogrešne informacije, loše pripremljeni intervjui i razgovori sa gostima, očajan naglasak voditelja prilikom najava spotova i događaja ostavljaju daleko snažniji utisak nego spot tog i tog benda. To nas vraća na početak ove priče. Metal Sound se minimalno (ako se uopšte) razlikuje u odnosu na Hard Metal Video Magazin, kultne emisije koju su uređivali braća Polzović. Deset godina! Dobrih deset godina razlike, a napredak gotovo da ne postoji. Naravno, Metal Sound je na samom početku, mesta za napredak svakako ima i, sasvim sigurno, svi mi želimo da do boljitka što pre dođe, ali nas iskustvo tera da osetimo žestoku mogućnost da dotična emisija neće imati preterano dug radni staž, prevashodno zbog sveprisutnog i svesnog guranja metal muzike izvan programskih šema. Međutim, taj odnos, prizemno i pojednostavljeno poređenje dveju emisija, sasvim solidno može prikazati sadašnje stanje, odnosno da napretka u radu, kao i novih ideja jednostavno – nema.

Kad su u pitanju radio stanice, budući da je uticaj istih na javnost neuporedivo slabiji u odnosu na televiziju, situacija je nešto bolja – makar po pitanju prisutnosti rock i metal muzike. Veliki broj lokalnih radio stanica ima specijalizovane emisije u kojima se obrađuje sve, od punk-a i HC-a, preko alternative, shock i post rock-a, pa sve do svakojakih vrsta metala. Nažalost, opet se sve svodi na isto – vrti se muzika, takoreći bezrazložno i, manje-više, to je to. Termini su, takođe, veoma loši, pa je i pitanje koliki broj ljudi prati te svojevrsne pokušaje da se nešto širem auditorijumu da do znanja da postoji neka alternativa sveopštem ludilu. Slobodno se može reći da je zapravo Radio 202 jedini koji ima prilično ozbiljan uticaj. I, budući da jeste tako, upravo ta radio stanica najviše iritira. Najviše iritira jer može da uradi najviše! Ali, avaj, sve ide kao po matrici, Hit Nedelje, ljubomorno, ima istu formu kao i pre sto godina (što, ipak, ne mora biti loše), voditelje i autore koji nemaju snage, znanja i volje da isprate nove stvari, nemaju želje da zagaze u UG vode, nemaju kvaliteta da poguraju celu stvar makar malo u napred, već se, opet, zadovoljavaju prosekom, tapkanjem u mestu. Ali, Radio 202 je uradio jednu drugu stvar – omogućio je mladim i mlađim bendovima da sviraju po Srbiji. Istina je, ne baš u sjajnim uslovima, ali, sasvim realno, te grupe ne bi ni izašle iz svog grada da nije Hita NedeljeDemo Express-a, demo turnira i sličnih pokušaja da se pomogne domaćim snagama.

Da ne bude zabune, ovde nije reč o želji da se najtvrđi zvuk gura, npr. na TV Pink, odnosno da gledamo najnovije spotove Rapid ForceZvoncekove Bilježnice ili Kraljevskog Apartmana nakon spota Željka Joksimovića ili, ne daj bože, reklame za debi CD silikonske fufe koja ne zna, ali i ne može da peva jer je usta bole od pušenja skorojevićima ne bi li došla upravo do tog debija. Reč je o postavljanju stvari prema određenim, društvenim normama. Oni koji se, na bilo koji način, bave rock scenom u Srbiji, moraju delati zajedno i kvalitetno, a ne jedni protiv drugih, jednostrano i hladno. Ozbiljnošću i upornošću, saradnjom i organizovanošću, bolje sutra nam neće izmaći.

Do vrtoglavog pada, ubedljivo najbolnijeg, dolazi u štampanim medijima. Zemlja koja je imala najcenjenije časopise i rock kritičare u Istočnoj Evropi sada nema ništa. Džuboks, Vreme ZabaveXZabavaRocksRock ExpressUkus Nestašnih, pa čak i slatki pokušaji poput HM Ćao ostali su bez naslednika. Mesta za rock novinu u Srbiji više nema i pravo je pitanje kada će ga biti. Svakako, čuveni Huper je i dalje tu i može se reći da nikada jače nisu pisali o omiljenim nam pravcima, demo bendovima, ali budimo realni – dotičan časopis se transformisao iz autentičnog debiliteta u kvazi-intelektualnu kopiju pomenutih magazina, što je, priznaćete, još gora stvar.

Uvek cenjeni, pre svega zbog neprofitabilne politike, UG fanzini guraju svoju priču. Niko od nas nije u tim vodama zbog para i upravo zbog toga, mahom dolazi do problema. Fanzini pružaju pregršt zanimljivih, ali isto tako i primetan broj pogrešnih informacija – godine objavljivanja izdanja, imena albuma, bendova, pesama, itd. Greške se dešavaju i greške tog tipa, fanzinima su svakako dozvoljene. Međutim, nepoznavanje jezika apsolutno nije! Zašto bi neko uzeo za ozbiljno tekstove, recenzije i intervjue ako dotični autori ne znaju maternji jezik? Kako bismo ubedili ljude od uticaja da metal muzika ima mesto u Srbiji? Ponudivši im tekstove nepismenih autora, kako bismo pali još niže na društvenoj lestvici?

Srbija ima jedan veliki problem, problem koji se ogleda u svakoj sferi našeg društva. Svako želi da vlada, i to odmah! Politika je samo odraz stanja u društvu i ništa više od toga. Istu himnu pevaju i fanzinaši. Svako želi da ima svoj fanzin, da gura ego-manijakalnost do apsurdnih granica bez ikakve zasluge, osnova za to. Naravno, metal je slobodno tržište i svi se mogu naći na toj berzi. Međutim, za sve bi bilo bolje da se prvo nauči, a tek onda radi; da se prođe, je li, škola, da se nauči jezik, da se “novinar” osnaži čitanjem što većeg broja, prevashodno muzičkih, a onda i svih ostalih časopisa, ali i knjiga, stripova, udžbenika, zatim da ponudi novostečene ideje i kvalitete već postojećim fanzinima i web-zine-ovima ne bi li konkretizovao svoj trud, pa tek onda da, nakon tog puta, dozvoli sebi da razmišlja o krupnijim i odgovornijim postupcima. Ali ne… Ovo je Srbija, svojeglavost, egoizam, zavist, “hoću sad i hoću sve” poodavno određuju naš životni put…

Za kraj, što lagano postaje zaštitni znak rubrike Na Nož!, ostavismo nešto najgadnije. Nocturne redakciju čini nekolicina iskrenih zaljubljenika u dve stvari – muziku i novinarstvo. Neko ima više, neko manje novinarskog iskustva, ali nam je svima vodilja ista stvar – taj čuveni entuzijazam. Samim tim, može se slobodno reći da se (još uvek) bavimo amaterskim novinarstvom, jer nema zarade od ovih redova. Nažalost, amaterizam, u pežorativnom smislu reči, uvukao se i u naše redove. Najgora stvar koju jedan novinar ili kritičar može uraditi jeste da ukrade tuđi rad – Saša Lukić (a potpisan je njegov brat Boban L.!?) je uradio upravo to, prisvojivši recenziju za singl “Fly” od Blind Guardian kao svoju. Oštećena strana je reagovala (kako i gde nije bitno), Nocturne takođe, ali je ta šteta itekako napravljena. I ceh za taj idiotluk će platiti upravo Nocturne, da izvinite na izrazu – najebaćemo mi ostali, mi koji se trudimo, koji dajemo sve od sebe. Ne postoji žešći udarac od ovog, jačina istog pomuti um, gotovo uništi pomenuti entuzijazam. I upravo je taj događaj fantastičan primer kako funkcioniše sistem. Sve se svodi na ono čuveno – ne veruj nikome. Naravno, mesta za takve bisere u Nocturne redakciji nema, bez obzira na pregršt autorskih radova pomenutih novinara. Ko pljuje, biće i pljunut, prilično jednostavna i realna životna smernica. Pu!

No, taj sraman potez se može prihvatiti i na ovaj način – bes biva sve veći i veći. Nakon tog niskog udarca, dodatna pokretačka snaga ulazi u nas, fokus na suštinu nikad nije bio bistriji, prkos ne dozvoljava da padnemo na kolena, pesnica gneva grčevito steže se i – BAM!! Novi broj je tu! In your face fuckers, hehe!

Piše Boban Pantoš

** objavljeno u broju 6 Nocturne magazina, zima 2007./2008.

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.