KOLUMNE

Na nož!: Novogodišnja rezolucija 12 44

Written by Boban Pantoš

Prođe i ta famozna 2012. godina. Isto nas čeka i u 2013. Ne, nisam pesimističan nego upravo realan. Biće potpuno isto. Sve. Zato i oni koji još uvek nisu savladali tu veštinu moraju pod hitno da nauče kako se uživa u sitnicama. Kako postati hedonista u malom, to je prava stvar, pravi zadatak za ovu kalendarsku 2013. godinu.

Iskreno, ne znam zašto je ljudima bitno da što luđe provedu poslednje veče stare godine. Zar nije bila dovoljno luda?! Ne vidim poentu u opštoj histeriji, ali dobro, ljudi se razlikuju. Meni bi bilo isto da sam dočekao tu čuvenu Novu godinu koja se ponavlja svake godine (a u nas Srba bogme i dvaput tokom jedne) i u Maliju, i u Mjanmaru i na nadaleko čuvenim Božićnim ostrvima. Što bi Demolition 23 rekli – same shit different day.

na-noz-boban-pantos

Ali zamislite spektakularan doček uz domaće TV kanale. Čoveče, to se zove razlog za samoubistvo. Na sopstvenu sreću, TV više nemam tako da i dalje volim samoga sebe. Ali verujem da jedno 70% ljudi u Srbiji Novu godinu dočekuje uz tu moćnu kutiju, sa još moćnijim sadržajem koji navire iz nje. Ni Stephen King ne može zamisliti takav horor. Clive Barker ne bi mogao osmisliti toliko epsko-stravično osvešćenje samoubilačkih tendencija. Ne znam kako je bilo dočekati Novu uz domaće TV kanale, ali znam kako je moglo biti uz radio. Koliko-toliko normalan radio.

Simply Red i „It’s Only Love“Taylor Dayne i „Tell It to my Heart“Michael Jackson i „Billy Jean“ ili ako je DJ baš raspoložen onda „Thriller“Suzanne Vega i večiti hit „Luka“… Naravno, uvek se mora naći mesta i za najpoznatije predstavnike najglupljeg takmičenja ikad – ABBA sa svojim novim hit-singlom „The Winner Takes It All“ ili „Waterloo“. Tu je naravno i mlađani kantautor Chris Rea i „Road to Hell“ ili „Auberge“, zatim neizostavni Billy Idolsa „Cradle of Love“ ili sa uništenjem The Doors kulta „LA Woman“. Za romantičan ples sa boljom polovinom (ili spolovilom) zadužen je vrhunski pevač i muzičar Bruce Willis sa pesmičicom „Save the Last Dance for Me“. Nikako The Drifters. Ko jebe Drifterse… Romantika se nastavlja perfektnom „Can’t Get Enough“ od Barry-a White-a. A kako se bliži ponoć, tako dolazi vreme za domaćicu. Ko bi bolje oslikao stravičnost u 2012. nego Divlji Anđeli sa svojom muzičkom enciklopedijom „Voli te tvoja zver“… Ma sve sveži izvođači sa još svežijim hitovima!

I taman kad pomislimo da smo uspeli da utišamo sopstvene crne misli koje definitivno vode ka svetlu, tj. bilo kakvom izlazu iz očaja, tu je ona. Glumica u pokušaju, pevačica u pokušaju i, ole, igračica u pokušaju koja nas je obasjala svojim prisustvom u Kombank areni pred 10.000 maloletnika. Jennifer fuckin’ Lopez sa svojim ultra-mega-giga-tera hitom „My Love Don’t Cost a Thing“… Kao šlag na tortu sigurno je došao Dejan Cukić sa svojim kultovima „Ja bih da pevam još malo“ i „Letnje kiše“ usred zime… Čoveče, pa onaj ko u tom trenutku nije digao ruku na sebe ili nekog drugog postao je najjači čovek na svetu; taj će premostiti svake prepreke k’o od šale i popeće se na vrh sveta. Pa zato smo pojedinačno i toliko jaki napolju. U doslovno svakoj društvenoj oblasti imamo jake individue u belom svetu. To je zbog višegodišnjeg silovanja mozgova i ušiju od strane domaćih medija.

I sad taj neko ode put Zapada, noseći u sebi nasleđe Zdravka Čolića i „Aprila u Beogradu“ koja se svakog prokletog aprila, svake proklete godine pušta na svakoj prokletoj radio stanici… Logično, njegov prirodan refleks (a do toga je došlo manijačkim muzenjem „The Reflex“ od Duran Duran) je da nadjača konkurenciju budući da je nabildovan poput Marky-a Mark-a; prvo ih razbubeca sve, a onda im šalje „Good Vibrations“.

Dakle, oni koji su preživeli takav doček ne treba ama baš ništa da brinu! Njima će biti lako! Ali, šta je sa nama ostalima? Svakako, malo nas je, ne slušamo radio stanice, ne gledamo televiziju i, kao takvi, 2012. smo doživeli potpuno drugačije u odnosu na ostale. Znamo kako smo je mi doživeli i znamo da je nećemo pamtiti. Ne ono „ni po čemu dobrom“. Nećemo je pamtiti i to je to. Neko namerno, neko „supstancama za blokiranje pamćenja“, ali suština je ista… No, da vidimo koji su to najvažniji dogažaji u 2012.

Nekako su ekonomske teme najviše plivale na površini, što je i logično, je li. Jorgovanka Tabaković je promenila frizuru! I tužno, ali istinito – Zorana Mihajlović se ugojila pa više nije toliko zanimljiva.

Idemo na bolikitu. Što se nas tiče, najvažnije je da smo priznali samoproglašenu i neustavnu nezavisnost Kosova i Metohije. To je istina, ali je problem u tome što nam to još niko nije rekao. Eto čemu ćemo se radovati u ovoj 2013. Naravno, promenila se vlast – ako, i red je bio da nas konačno jebe neko drugi. Što se sveta tiče, tu su stvari veoma jasne – Hilari Klinton i Džordž Buš Senior su u bolnici. Držimo im fige za zna se šta.

Međutim, nekako je najživlje u regionu. Odavde stižu najbolje i najradosnije vesti. Sve manje ljudi je po zatvorima i nekakvim tribunalima, što je svakako dobro jer nas tako ima sve više u regionu. Takođe, sve nam je veći, tj. ima sve više država unutar njega. Uzdamo se u Dodika da će 2013. biti još naprednija u ovom segmentu. Za lidere Raške ne moramo da brinemo.

Konačno dolazimo do sporta. Đoković je promenio gaće. Bogme i nekoliko sponzora, pa su mnoge plavuše sledile njegov primer. Fudbaleri Srbije i dalje ubijaju smehom, s tim da smo uspeli da dokažemo da nismo rasisti. Samo nismo navikli da se čamuge na terenu ponašaju kao cigani. To je sve.

Ah, kultura, taj divan deo naših života za koji se 99,99% ljudi fućka… Tasovac je i dalje najpopularniji kulturni radnik u Srbiji, iako niko još uvek ne zna šta je zapravo njegov posao. Što se popularne muzike tiče, vratite se na radijski doček Nove godine i biće vam sve jasno. Sve besmisao do besmisla…

No, sad smo konačno kod nas samih. Nocturne. E, tu smo. Godina prekretnice za nas je bila upravo prošla 2012. Godina pokušaja da raznorazni likovi utiču na nas, godina pritisaka na naše novinare. Pretnje tužbama, pretnje batinama, pretnje pretnjama… I mi, ipak, nastavismo dalje. Pazite, niko od nas ne kaže da znamo sve, niko ne kaže da smo bogom dani. Samo radimo ono što želimo i nikad nas nećete ućutkati. Žao nam je – bendovi su tu da sviraju, čak i ako to ne znaju da rade. Organizatori su tu da organizuju svirke, najbolje što znaju i umeju. Mi smo tu da kritikujemo i informišemo, čak i ako to ne znamo da radimo, pa eto…

Mnogi već znaju da ove godine slavimo deseti rođendan. Dakle, polako ali sigurno postajemo mali čovek. Ali, ne želimo da bežimo preko crte. I dalje puni dečačkih snova i ideala mi nastavljamo dalje. Pisaćemo, slikaćemo, prenosićemo, ocenjivaćemo, izveštavaćemo, kritikovaćemo onako kako mi vidimo i čujemo, a ne onako kako vi mislite da bismo morali da vidimo i čujemo. Eto, pa ko izdrži…

Na kraju, naša novogodišnja rezolucija, odnosno odluka – ima da lajemo (bogme i da grizemo) i narednih 10 godina. Kuku svima nama! Verovali ili ne, mi vas volimo sve! Zato vam i želimo sve naj u 2013. godini! Živeli, debeli postali i sreća vam pevala!

Piše Boban Pantoš
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu

O autoru

Boban Pantoš

Journalist

Contact
boban@hardwiredmagazine.com

Ostavite komentar