KOLUMNE

Na nož!: Novinarstvo za DŽ

Written by Hardwired Crew

Tatatatira!

Novinarstvo u Srbiji delikatno je pitanje. Takozvano muzičko novinarstvo, po mnogima, nije jer, naprosto, ne postoji, pa samim tim ne može ni predstavljati problem. No, srećom ima ljudi koji su dovoljno informisani – npr. Nocturne ekipa, a pre svega svi vi koji čitate ove redove. Baš iz tog razloga sve nas raduju vesti iz tabora Metal Sound-a. Naime, beogradski online fanzin ne samo da najavljuje nova štampana izdanja svoje novine, nego je pokrenuo i izdavačku kuću. Složićete se, u današnje vreme takav potez je daleko više nego hrabar, a ravan je komercijalnom samoubistvu. Međutim, isto tako se mora napomenuti i realna mogućnost da sve to profunkcioniše na zadovoljavajuć način – još jedno štampano metal i rock glasilo sasvim sigurno neće isprazniti ničiji džep jer se, je li, ne može baš reći da nam je tržište pretrpano rock novinama, ali se može reći da je Metal Sound tim svojim web izdanjima podigao kvalitet na zavidan nivo, što celu našu novinarsku sliku čini itekako zanimljivom. Ipak, pitanje je kako će se Metal Sound snaći u izdavačkim vodama (prvo izdanje je split-CD bendova Númenor i Forlorn Wisp), a odgovor na isto zavisi i umnogome od samih bendova koji bi se u budućnosti mogli naći pod okriljem najnovije srpske metal etikete, odnosno od kvaliteta i ozbiljnosti tih sastava.

na-noz-boban-pantos

To je zaista zanimljivo pitanje, zapravo i prilično smešno, naročito kad imamo u vidu neke činjenice: recimo to ovako – određeni bendovi, veoma željni promocije, jasno opredeljeni da što veći broj ljudi čuje za njih ili, ne daj bože, da dobiju kritike od naših novinara koje bi im pomogle da budu još bolji, pošalju disk koji je – pod a) oštećen, b) pun kompjuterskih virusa, v) polomljen jer nije adekvatno upakovan/zaštićen, g) snimljen u tzv. mono sistemu, d) lepljiv usled ostataka ko zna kakvih tekućina, ili đ) naravno nepotpisan, odnosno bez ikakvih informacija o imenu benda, albuma i pesama, stilu, a na biografiju ili kontakt ne smemo ni pomišljati… Ili još bolje – određeni bend kontaktira našu redakciju pitanjem “a kako ljudi mogu da čuju naš album/demo u vašem časopisu”… Zaista da zadivi inteligencija, ali i trud pojedinaca, zar ne?!

Nažalost, to su samo neki od primera s kojima se gotovo svakodnevno susrećemo i, morate priznati, život nam nije lakši zbog toga. Možda je smešniji, doduše. No, zašto uopšte pominjemo sve to? Iz jednostavnog razloga – ukoliko želimo da nam scena bude jača (a verujem da to svi zaista želimo!), neophodno je promeniti neke osnovne stvari – tu na prvom mestu podrazumevamo odnos na relaciji bend-časopis, tj. bend-novinar, gde malo toga valja. Ukoliko neka grupa želi da bude ozbiljno shvaćena, kako na našim stranicama tako, verujem, i među kolegama u drugim glasilima i kod fanova, prvenstveno mora sebe ozbiljno doživljavati. Ukoliko tog elementarnog truda nema – pa onda nema ni benda, shvatite to jednom za svagda. S druge strane, novinari su svojim radom doprineli takvom odnosu – prihvatajući takve promo-demo gluposti daju do znanja da je to nešto sasvim u redu. I zašto bi onda neki bend trošio pare na štampanje omota i slika, postavljanje i ažuriranje sajta, a vreme i živce na pisanje ozbiljnije biografije, podataka, itd.?! Još bolje od svega jeste to da se većina tih nakaradnih i tužnih proizvoda hvali i diže u nebesa.

Slična stvar važi i za “ozbiljne” sastave, tj. za bendove sa “pravim” izdanjima – delimo im visoke ocene kako god stignemo, pravdajući i samima sebi to “podržavanjem scene”, a da time zapravo činimo da stvari budu još gore – umesto da “teramo” muzičare da rade još više i bolje, mi ih uljuljkujemo u neke lažne snove kako napraviše remek-delo… Samim tim, kad se pojavi album ili demo koji ZAISTA vredi, pozitivna kritika gubi na snazi i važnosti. Sevaju najviše moguće ocene na sve strane, a reč je, u najboljem slučaju, o krajnje prosečnim izdanjima. Da je zaista reč o odličnim snimcima onda bi se ceo svet otimao za srpske bendove, a to je daleko, daleko od istine. Jedan od velikih problema je taj što nam je scena mala, pa novinari uglavnom lično poznaju dotične muzičare i pre nego što su se osmelili na potez osnivanja grupe, što, samo po sebi, utiče na njihov sud… Poslednjih godina se plasirala i priča da strani izdavači izbegavaju bendove s ovih prostora zbog nemogućnosti organizovanja turneja usled problema s vizama. E sada toga više nema – pa da vidimo, baš se nešto mislim da će sad na desetine srpskih bendova da žare i pale Evropom, a da ne pominjemo ostale kontinente… Da se razumemo, ne lajemo bez razloga, sve ovo važi i za Nocturne. Uostalom, pogledajte samo ocene domaćih izdanja u ovom i prethodnim brojevima, pročačkajte malo i pronađite etablirane strane časopise i uporedite ocene i utiske o dotičnim albumima. Nebo i zemlja, zaista! Ta ogromna razlika između ozbiljnosti stranih i domaćih bendova odlično se vidi i u promovisanju muzike. Pročitajte npr. recenziju izdanja benda Altvater kolege Leleka u ovom broju i imaćete dovoljno saznanja kako to rade Oni… Naravno, niko ne očekuje od srpskih grupa da po ovoj izmučenoj zemlji prave bog zna koliko veliku promociju (jer, realno, ovde ozbiljna promocija nema poentu osim ako ne svirate npr. u bendu Van Gogh), ali reagovanja kolega iz inostranstva ukazuju na to da datog truda uopšte nema, što je najtužnije od svega – ne tako davno, kontaktirao me je prijatelj iz austrijskog magazina, zamolivši me da kliknem na link koji mi je poslao… Reč je bila o jednoj pesmi srpskog thrash benda koju je dotični novinar prebacio u mp3 format, ne bi li od prijatelja iz Srbije saznao o kom bendu je uopšte reč. Audio disk koji mu je stigao na adresu magazina, znate već, nije bio potpisan, a još gore – ni paket u kojem je disk bio, ali je važno da je u kutiji Verbatim CD-a bio papirić s porukom “please, let us know when you get this”, hahaha! Nisu to čista posla, majke mi!

I kako onda da očekujemo da neka iole ozbiljnija novina obrati bar malo pažnje na činjenicu da se u srpskoj heavy muzici dešavaju i pozitivne stvari? Zašto bismo se uopšte nadali da će neko naprasno promeniti uređivačku politiku bez razloga? Eto, čak i novosadski dnevnik Danas, koji uopšte nema veliki tiraž, traži original disk ne bi li, eventualno, došlo do nekog intervjua ili prikaza.

Takođe, mi kao novinari grešimo u još jednoj stvari – objavljujemo katastrofalne intervjue vođeni veličinom imena benda ili izvođača, što je velika greška. Nepisano je pravilo da manje poznati muzičari imaju daleko više pametnog da kažu jer su i dalje gladni prostora, dok su se „zvezde“ zasitile pažnje novinara pa odgovaraju i na zanimljiva, korisna pitanja polovičnim rečenicama i znate već preko kog organa. Novinari, a pre svega urednici, trebalo bi daleko više pažnje da posvete samom sadržaju redova a ne tome ko zapravo priča ili piše te iste redove. Opravdanje za takvu grešku nalazi se uglavnom u tiražu – kao taj i taj bend će privući gomile klinaca, novih čitalaca… Ma hajde, to su priče za malu decu jer je već veoma dugo vremena poznato da sve ove stvari (časopise, fanzine, bendove) prati isti krug ljudi. Doduše, imati ultra-giga-ekstra-mega popularan bend npr. na naslovnoj strani može privući neke izdavače da pošalju više diskova i slično, ali šta to vredi ako čitalac otvori strane na kojima se nalazi katastrofalno i neprofesionalno odrađen intervju? Pre će taj čitalac da kaže „e, sad su ga stvarno preterali“ i naredni broj možda i preskoči nego što će npr. neki sponzor da se javi tamo nekom magazinu iz Srbije, zar ne?!

Zbog svega toga, ali i gomile drugih stvari o kojima podosta pišemo ovde, kad god se rock ili metal muzika pomenu u nekim čitanijim novinama to je u pežorativnom smislu – ili se najpoznatija imena ex-YU rock muzike povezuju sa špijunsko-udbaškim aferama i zaverama (a ni slova o samoj muzici, naravno), dok mnogi smrtnici saznaju da postoji, citiram, “sinfoniski metal” tek kad se obelodani da je Kristofer Li snimio “sinfo metal album, od kojih su najpoznatiji Najtviš, Rapsodija i Apokalipsa”, haha, pa nek’ konačno zbunjen malo po’ebe ludog! No, češće se dešava situacija da se reč “metal” piše odmah pored termina “satanisti, sektaši, orgije, groblje,…”. Da sve bude još gore, redovno se pojavi neka budala koja da razlog za to npr. rasturajući i skrnaveći groblja a novine, uglavnom u potrazi za debilnim senzacionalizmom, jedva čekaju takvu priliku. A to je večna tema za novine poput Kurira – relativno skoro su, eto tako bezveze, bili tekstovi s osvrtima poput “masakri u režiji Satane u Srbiji” i “sekte vrbuju srpsku decu”, sa sve uputstvom kako prepoznati sataniste – te slušaju metal muziku, te oblače se u crno s prenaglašenim motivima omiljenih muzičkih grupa, pa imaju duge kose i uglavnom izlaze nakon ponoći, nadasve izbegavaju dnevnu svetlost, pa zato imaju veoma bled ten, a često se mogu naći u blizini grobalja…što nama može biti smešno, ali je zapravo u pitanju poziv na linč svakoga ko izgleda tako… Dakle, sve je isto kao i pre deset, dvadeset godina, bez ikakvih naznaka da se nešto može promeniti.
I šta je poenta svega ovoga?? Pa, kad je već više nego očigledno da nema nikakve vajde od Njih, Mi se moramo držati zajedno! Kad bismo imali nekoliko kvalitetnih časopisa koji pišu o metalu i rock-u onda ne bi ni bilo bitno kad neki tamo Kurir piše pozitivno o rock-u, ili kad RTS pravi prilog s Therion koncerta. Upravo zbog toga se iskreno nadamo da će Metal Sound uspeti u svim svojim namerama, a mi smo tu da ih podržimo koliko god možemo. Takođe, bilo bi sjajno da se Butcherian Vibe nanovo osnaži, dok srpskim bendovima konačno mora biti jasno da više nema mesta za neozbiljnost u Nocturne magazinu, u svakom mogućem smislu.

A da bi sve to zaživelo kako treba, neophodno je pomoći prvenstveno sebi – realno sagledati koje stvari ne valjaju i – menjati ih, iskoreniti ih! Kako je moguće da mnogi naši bendovi npr. nemaju čak ni zadovoljavajuće logoe?! Raspitajte se malo, POTRUDITE se i videćete da ima koliko god hoćete sjajnih umetnika širom sveta koji sve to rade – za DŽABE! A to je samo osnova od koje se polazi ka kvalitetnom zvuku. Naravno, uvek nekako ispadne da bendovi koji se trude i koji vrede, kad-tad, dođu do fanova, baš kao i novine do čitalaca, ali se mora konstantno dolaziti do novih ljudi, širiti taj krug što je više moguće kako bi bar nešto zaživelo u ovoj zemlji. A to je jedino izvodljivo – podizanjem kvaliteta! Učestali pozivi za podršku nisu rezultati obesti i dokolice pojedinaca, nego apel da se reaguje zbog opasnosti od razarajućih posledica neobrazovanosti, neinformisanosti, nezainteresovanosti i, najzad, lenjosti našeg društva u celini.

Zato, pamet u glavu – pomozite svima nama da radimo ono što volimo, ne biste li vi čitali o onome, odnosno slušali ono što volite. Jednostavnije od toga ne može. Ukoliko vam sve ovo nije dovoljno da shvatite neke stvari – nema brige – u narednim brojevima ćemo možda praviti instrukcije za debile ili ćemo, pak, zamoliti Kerca da vam sve to lepo – nacrta, haha!

Piše Boban Pantoš

** objavljeno u broju 12 Nocturne magazina, proleće 2010.

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.