KOLUMNE

Na nož!: Koji vam je?!

Written by Boban Pantoš

Zašto uporno moramo da pokazujemo koliko smo jadni? Netalentovani? Ograničeni? Zli? Pakosni? Ljubomorni? Puni zavisti? Ako već jesmo sve navedeno, zašto se bar ne potrudimo da to zadržimo u sebi? Zar smo toliko slaba bića da u svakom prokletom trenutku moramo da pokažemo tu istu slabost?

Rivalitet je uvek postojao; između momaka u osvajanju devojke, između pojedinaca ili grupa zbog navijačkih strasti, između kolega u gotovo svakoj profesiji, između komšinica zbog cveća, između očeva zbog sinova… Ali, čini mi se da bolesnijeg rivaliteta nema od onog u – muzici. I što je najgore od svega, uglavnom je to veštački rivalitet, koji je bilo lako napraviti. Jer nema sujetnijih ljudi od muzičara. Muzičare je lako navući na ovu ili onu stranu, lako ih je povući za jezik, lako im je nauditi, a njima je još lakše da odgovore. Raniti muzičarevu sujetu znači otvoriti Pandorinu kutiju – ne znate kakvo đubre može isplivati na površinu dok konačno to ne uradite. Iz izrečenog proizilazi još jedna stvar, kristalno jasna – pakosniji ljudi od muzičara su upravo novinari.

na-noz-boban-pantos

Možda vam nije poznato da je rivalitet u rock muzici postojao od samog nastanka iste – samo zahvaljujući novinarima. Na domaćem terenu to je bio „sukob“ Zlatnih dečaka i Silueta, koji zapravo nije ni postojao, ali je cela Jugoslavija poverovala u to jer su novine pisale o tome, trač se prenosio od usta do usta, a negativna energija dolazila do ispred bine. Samim tim, ušunjala se u redove pomenutih bendova, što je rezultiralo time da su narušeni odnosi na celoj tadašnjoj rock ’n’ roll sceni.

Svi pominju novi talas kao nešto najsjajnije u domaćem alternativnom zvuku, ali zaboravljaju šta je radila tadašnja sedma sila: pokušala je da napravi glupi rivalitet i donekle uspela u tome – razdvojila je Beograd i Novi Sad toliko uspešno da čak i dan danas postoji bolestan odnos među muzičarima iz naša dva najveća grada. Bendovi koji pripadaju sličnom miljeu gledaju se ispod oka ili još gore – javno pljuju jedni druge. Nažalost, muzičari su pokazali da su veoma ranjivi, a novinari da su veoma zlobni, i to samo zarad tiraža. To je udarac koji i dan danas osećamo, čije rane i dan danas ližemo.

Pojavili su se May Result i Stone To Flesh (od 2001. The Stone), faktički niotkuda, i zaprepastili mnoge. Brzo su došli do fanova jer je to bio jedini naš black metal atak koji je nudio nešto konkretno i ozbiljno. Da li se sećate kako su reagovali muzičari iz drugih bendova? Na sve strane podsmesi, pljuvanja, kritike, psovanja. Javno, što je najgore od svega. Gde su svi ti bendovi danas, a gde je The Stone? Pored svih nedostataka i ograničenja koje donosi život u ovoj zemlji, The Stone su postali veliki i priznati. Veći i više priznati van Srbije nego u njoj. Da li to govori o bendu ili o nama? Tako je, o nama. I samo možemo zamišljati šta bi bilo da smo bendove poput njih podržavali od samog početka… Da li bi bili još veći, bolji, jači? Da nisu svi pljuvali Dead Joker kad se pojavio, da li bi taj kultni bend ostavio značajniji diskografski otisak? Da, sve su to pretpostavke, ali bih bar jednom voleo da zaista podržimo naše bendove, pa čisto da vidimo da li bi im bilo lakše da se pokažu i dokažu.

Ne tako davno pojavila se Alogia, za ljubitelje heavy, power i prog muzike, pravo srpsko blago. I Srbija se tad podelila. Na one koji ih obožavaju i one koji ih mrze. Zašto je moralo tako biti? Zašto sami moramo dodatno da uništavamo i ovo malo što imamo, otkud nam toliko bolesne energije? Zbog male potražnje, a velike ponude. Imamo prevelik broj bendova, a premalo publike. Imamo prevelik broj muzičara, a premalo fanova. Većinu fanova, koji zaista podržavaju scenu, čine muzičari i novinari. Kada odete na neku svirku, od 80 ljudi, bar 50 je direktno povezano sa nekim bendom ili medijskom kućom. I to svi znamo, ali se i dalje pretvaramo da ne vidimo. Bendovi se međusobno pljuju, ciganišu, svačiji rad se zanemaruje, a da ovoga puta ti sukobi nemaju veze sa novinarima.

Zašto to bendovi rade jedni drugima nije na meni da razmišljam, njihova klinačka stvar, njihov problem. Ali mi je zaista preko glave silnih podmetanja nogu, zabadanja noža u leđa. Nije to nikakva borba za „tržište“, jer ga mi i nemamo. To je ta bolesna zavist, bolesna želja da se vlada u svom selu. Ako čitate uopšte ove redove, zapitajte se koliko vaš bend dobija time što javno pljujete neki drugi… Ako ih ne volite, mrzite, ne poštujete, pa recite im to u lice kako i dolikuje, a ne javno da svi vide vašu „hrabrost“, zbog koje inače svi gubimo. Da nisam ovoliko dugo u ovoj priči, zgadilo bi mi se sve i okrenuo bih se na neku drugu stranu. Moguće je da mnogi klinci to i rade. Nije to zbog Granda i sličnih gluposti, nego zbog toga što odbijamo da se pogledamo u ogledalo. Manite se javnog kritikovanja, to ostavite nama novinarima. Ako mislite da ste bolji, pokažite to na binama, pokažite muzikom, pokažite delom.

Mislim da smo prošli ono vreme kada su novine i televizija uticale na formiranje javnog mnjenja, bar kad je u pitanju rock muzika. Fanovi sada imaju svoje stavove i, verujte mi, ne vole da vide svađu između bendova, ne zato što ih to boli kao mene, nego zato što im je to dosadilo. Pamet u glavu i prste na žice, a ne na tastature. Naravno, ako uopšte zaista želite da se bavite muzikom.

About the author

Boban Pantoš

Journalist

Contact
boban@hardwiredmagazine.com

Leave a Comment