KOLUMNE

Na nož!: Ko prvi do Košulje – njemu azil!

Written by Hardwired Crew

Ludilu nema kraja! Ne samo da živimo u ludoj državi, sa ludim političarima i još luđim građanima zato što trpe te ludake i još se međusobno svađaju zbog njih, nego kao da se i međusobno utrkujemo ko će biti, pogađate, najluđi! Što se nas tiče, Nocturne ekipa svakako zavređuje poštovanje i jedna je od glavnih takmaca za košulju – u jednoj od najtežih godina u istoriji izdavaštva i publikacije u Srbiji i regionu – mi odlučismo da izlazimo na mesec dana, tj. da konačno postanemo mesečnik i približimo se doslovnoj definiciji reči – magazin. Koliko ćemo biti uspešni u tome, svakako će vreme pokazati, ali je već i sada jasno da ovoga puta dalja priča zavisi od vas. Ne brinite, nećemo još jedared kenjkati da kupujete naš časopis, ali se svakako nadamo ćete umeti da nas nagradite. Košuljom, naravno!

No, poenta leži u tome da kad neko ima volje, znanja, entuzijazma i energije, sve je moguće i dostižno! Mnogi to uporno dokazuju, a da se za njih i ne čuje. Kao što mlađe generacije nemaju pojma ko je Timothy John Byford, a reč je o jednom od najvećih ludaka koji su hodili ovim prostorima. To što današnji klinci ne znaju za Neven, Poletarac i Nedeljni zabavnik ne može biti njihova krivica jer su stavljeni u poziciju da gutaju ono što im se servira. Deca i tinejdžeri, zahvaljujući sistemu i TV programu, kao da se nalaze izgladnjeni u samici gde Sunce promolilo svoje pipke nikad nije, pa kad vide porciju iznutrica devetopojasnog armadila veruju da je u pitanju delikates, jer im čuvar tako kaže… Ali država, koja bi, po svoj prilici – bar na papiru, morala da vodi računa o svojoj deci i njihovoj budućnosti, uskraćenjem prava na nacionalnu penziju za pomenutog genija, direktno pljuje u lice pravim vrednostima, kulturi, obrazovanju, Srbiju… Byford je svakako lud; pod 1 – zato što je uopšte odlučio da živi i radi u ovoj zemlji; pod 2 – zato što je stvarao programe koji su zanimljivi i iz kojih i odrasli mnogo toga mogu da nauče; i pod 3 – zato što je i posle zabadanja noža u leđa ostao tu gde je sve vreme i bio – sa obe noge na zemlji. Da je kojim slučajem u pitanju političar ili menadžer, danima biste ga gledali na TV-u kako protestuje, kuka, psuje zbog objektivne nepravde…Baš zato je Byford jedan od retkih koji zavređuje ono čuveno „gospodin“, a da i nesvesno i nenamerno predstavlja i predvodi bunt protiv nakaradnog sistema vrednosti.

Da se borba za ’šulju pretvori u mrtvu trku potrudio se i Vidoje Murić svojim nemalim doprinosom u vidu fanzina Akrep. Dobra fanzinaška vremena u Srbiji već su poodavno završena, pa je svaki novi dah itekako dragocen. Posvećenošću isključivo domaćim bendovima Vidoje dobija još više na značaju jer, slobodno se može reći, scena nam nam je u najgorem stanju u poslednjih desetak godina – faktički na izdisaju. Naravno, svaki početak je težak i predstavlja put u suštinski nepoznato, pa tako Akrep više zbunjuje nego što informiše i zadivljuje, ali smo sigurni da je autor već pokupio dovoljno saveta i iskustva, kao i da će kritike i savete umeti da ceni. Najvažnije je izdržati, ne odustajati!

Međutim, kao da nas stalno prati neka zlokobna senka, na momente naša, a na momente kao da ide ispred nas i na sopstvenu ruku… Skrivena, podmukla jeza kao da nas prati u stopu, ne da nam da spavamo, ne da nam da funkcionišemo kako treba, terajući nas da se konstantno osvrćemo iz sebe, da se plašimo nerealnog, neočekivanog… I onda dođe do koncerta Nile/Melechesh/Dew-Scented/Zonaria…i biva nam jasno zašto večito sa nama hodi osećaj nelagodnosti, osećaj kao da će sve da pukne, eksplodira i ode dođavola… Nešto što je faktički zamišljeno kao pravi mini-festival preraslo je u polu-koncert, samim tim u fijasko. Još jedan u nizu prilično interesantno organizovanih koncerata, sa još interesantnijim završetkom, odnosno posledicama. Da ne dužimo priču, ni po babi ni po stričevima, tek po ko zna koji put Legacy Promotion nije isplatio bendove. Zašto? To je stvar između bendova i Legacy-a. Međutim, zašto svaki put običan Čovek da sisa vesla?! Šta, ovi ostali (organizatori i bendovi) nemaju usta? Ili vesla? Bilo kako bilo, stoji činjenica – Dew-Scented i Zonaria nisu ni svirali (Reason?? WHO GIVES A FUCK!), Melechesh su nastupili i kraće nego što sviraju na festivalima (Reason?? WHO GIVES A FUCK!), dok su i Nile pomalo skratili nastup (Reason?? WHO GIVES A FUCK!). Ove baljezgarije u zagradi napisane su s razlogom – Čoveka ne treba da interesuje zašto nije dobio ono što je platio, već treba da ga interesuje zašto ne živi u normalnoj zemlji u kojoj pljačka nije dozvoljena. E sad, ko je tu kome u stvari uvalio onu stvar, ko je koga zaHebao i slično – nije ni bitno! Naravno, povraćaj novca je moguć samo ako headliner/i ne nastupi/e (u ovom slučaju Nile i Melechesh), ali zaista ide na živce sve više i više neozbiljnost domaćih organizatora i booking agencija. Ljudi moji, pa ovakve stvari se redovno dešavaju, do te mere da više ZAISTA ne znamo hoće li se neki koncert održati i u „minut do 12“. Već smo na ovim stranicama pozivali organizatore da se uozbilje ili da batale. Mislim da i njima polako biva jasno šta treba odabrati. S druge strane, i svi u Legacy-u zaslužuju nominaciju za košulju jer su uopšte i počeli da se bave čime se bave, što su uopšte želeli da upriliče da bagra poput nas vidi neke bendove koje bismo ko zna kad videli…

Sve to možda i nije toliko loše jer će uskoro opet doći do onih divnih okupljanja rocker-a jednom u sto godina, koja će se pamtiti samo po dobrom provodu i muzici, i ni po čemu drugom. Ionako smo se po svim drugim kriterijumima već vratili u devedesete godine prošlog veka, pa zašto ne bismo i po pitanju metala, rock-a, koncerata. Eto, na ulicama Beograda i Srbije možemo videti samo Air-Max patike, dizelaši su se malo emancipovali, pa umesto trenerki nose opasne polu-pocepane, polu-isprane i polu-izbledele Armani farmerke, dok za njima opet ostaju polu-pane glave, a zalizane frizure zamenile su ćelave (a svakako prazne) glave… Ljudi bivaju maltretirani, silovani i spaljeni u kioscima svaki drugi dan, legitimisani od strane policije svaki dan samo zato što nose šal ili dres omiljenog kluba, a svaki sat jebani od strane države i sistema. Čemu se onda nadati? Kako očekivati da dobijemo ono što platimo? Kome da se obratimo kad nas neko, svojim krivicom ili ne – nije bitno, opljačka? Državi koja to omogućava, pa i sama radi?

Ne, nikako… Okrećemo se sebi samima i sebi sličnima, zaista jači nego ikada, sa daleko više elana i snage, dok prkosa svakako ne manjka. Zato je na primer Nocturne Magazin tu gde i jeste. Sami shvatite gde!

Piše Boban Pantoš

** objavljeno u broju 16 Nocturne magazina, mart, 2011.

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.