KOLUMNE

Na nož!: Exit – Od sumraka do medijskog mraka

Written by Boban Pantoš

Na početku ovomesečne kolumne mala ekskluziva. Na ovogodišnjem Exit-u će, između ostalih, svirati Anthrax, Cult Of Luna, Megadeth, Lamb Of God i Operation Ivy u okviru velike povratničke turneje. Naravno, sve ovo je notorna glupost, zavijena odnosno opravdana prvoaprilskom šalom. Znam, glupa je. Jer svi bismo voleli da se tako nešto obistini. Nažalost, realna situacija je daleko od željene što se tiče novosadskog festivala. Do sada su potvrđena imena poput Atoms For Peace, Snoop Dogg/Lion/kakogodsedanasnaziva, Fatboy Slim, Prong i gomila nekih DJ-eva, muzičkih „umetnika“ elektronsko-kompjuterskog formata.

Atoms For Peace malo ko sluša, ali bože moj, tu peva Thom Yorke iz Radiohead, pa će se mnogi potruditi da dođu. Snoop Dogg i Fatboy Slim? Da li je uopšte potreban komentar za ove nekada popularne a sada krajnje istrošene „veličine“? Prong? Budimo realni, oni nikad nisu imali veliki broj fanova u Srbiji bez obzira na to koliko se „Snap Your Fingers, Snap Your Neck“, bilo u običnoj ili industrial verziji, forsira(la) po našim klubovima. DJ-evi? Iskreno, nikada neću moći da razumem ljude koji uživaju u muzici koja se ne svira. Možete me zaključati u sobu i objašnjavati mi puna 24 sata i opet ću reći – ne kontam

Svi znamo da je Exit već duže vreme u problemima, kako finansijskim, tako organizacionim, ali čini mi se da situacija nikad nije bila ovoliko konfuzna. Čini mi se da do aprila nikad manje imena nije bilo obelodanjeno nego za ovogodišnje „revolucionarno“ izdanje. Možda grešim jer, ruku na srce, nikad nisam bio fan ovog festivala, pa i nisam redovno pratio njihove promo akcije prethodnih godina. No, najveće iznenađenje ove godine vidim u tome što je Exit tim, pazite sad, napravio IDEJNI KONKURS. Dakle, profi i komercijalni tim koji ovaj fest radi od 2000. godine sada zove vas i nas da im pomognemo u realizaciji festivala! Konkurs podrazumeva svakakve gluposti: od toga da kreirate svoju binu (Pantoš bina je već u konkurenciji, moći ćete da upoznate celu moju familiju), preko toga da napravite reklamu za njih (ako se prijavi njih 100, to znači da oni dobijaju 99 besplatnih reklama/ideja) i dizajn za njhove suvenire i majice (takođe dobijaju ko zna koliko besplatnih ideja i idejnih rešenja za dž zahvaljujući prijavama), pa sve do toga da budete „pokretač zabave na festivalu“ (ok, bar i oni priznaju da bez sisatih plavuša nema dobre zabave)… Dakle, festival koji je svih ovih godina dobijao i novčanu i infrastrukturnu, a OGROMNU podršku države, silnih nevladinih organizacija, pokrajine, samog grada, svih mogućih medija sada pravi najdebilniju moguću samo-reklamu, tobože ubacujući „fanove“ u svoj tim, a zapravo mažući oči svima ne bi li sakrili da su u žestokom problemu. Em je njihova struktura faktički raspadnuta, em su im mnogi zavrnuli lovatorske slavine, em više nemaju ideja.

Zanimljivo je i sledeće – Exit tim se prethodnih godina protiv pritužbi povodom line-up-a branio time što je isti skrojen prevashodno zbog britanske publike, koja je zaista u velikom broju dolazila do Petrovaradinske tvrđave. Ako su Britanci svih prethodnih godina bili „najvernija Exit publika“, pa su još i cene bile pre svega prilagođene njima, zašto konkurs nije bio napravljen samo za njih, samo za strance? To nekako ispada korektnije, zar ne? Lista se faktički kreirala prema njihovom ukusu, zašto ne bi i sam festival ove godine? Nekako opet ispada da dolazi ona stara – kad je teško uzmi od komšije.

Sad, pošto ljudi u ovoj zemlji više ne znaju kako da se prehrane, prijaviće se mnogi na ovaj stupidni konkurs. Šteta, jer bih voleo da vidim situaciju da nema ni jedne jedine prijave, kao što bih voleo da na nekim narednim izborima ne izađe niti jedan glasač. Zašto? Zato što sam cinik, svakako. Ali i zato što je ovde reč o festivalu čija je osnovna ideja bila da mladi ljudi mogu da „izađu“ iz zemlje koja je u to vreme imala retko gde prihvatljiv pasoš. Zato što je, ipak, reč o festivalu koji je, pored muzičke razonode, imao osnovnu ideju-vodilju da natera mlade ljude da dignu svoj glas i da počnu da misle svojom glavom, pa bilo to u muzičkom, političkom ili socijalnom smislu. Zato što je to festival koji je zabranio jednom Slayer-u da tokom kultne „Raining Blood“ pusti „kišu krvi“ jer je u pitanju, pazi sad, „festival ljubavi i mira“, a skoro svake druge, treće godine tamo neko pogine… Zato što, kako god da se okrene, poslednjih nekoliko godina svi zatvaramo oči nad sledećim činjenicama: festival je lošiji iz godine u godinu, a cena ulaznica je sve veća i veća, lokacija nije bezbedna, niti predviđena za onoliki broj ljudi, zaposleni koji dobijaju pass-ove preprodaju karte na crno i, naposletku, glas roditelja dece poginulih na festivalu nigde ne možemo čuti.

Na sve to tek dolazi priča oko organizacije, oko samog (ne)kvaliteta kampa, koncertnih prostora, prevoza i ostalih propratnih stvari. Uporna medijska pompa je od nas napravila robote, poslušne botove koji samo gutaju plasirane informacije u vezi festivala, slepo verujući u mantru da je reč o „najboljem, a najjeftinijem festivalu u ovom delu Evrope“. Ta priča je mogla nekad da prođe kad nismo mogli da „pogledamo negde preko“. Svako ko je išao na neki od festivala u Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, a da ne pominjemo zapadni deo Starog kontinenta, zna koliko je sati i kakve su beskrupulozne laži plasirane po medijima. Da se razumemo, jedno je muzički ukus – realnost je nešto sasvim drugo, a upravo o realnosti je ovde i reč. Realno, Exit nije, niti je ikada bio kvalitetan festival. Realno, Exit nema, niti je ikada imao kvalitetan line-up (nagradno pitanje – ako od 50 učesnika bude dobrih 5, koliki je procenat uspešnosti?!). Realno, Exit nije, niti je poslednjih nekoliko godina bio jeftin. Exit nije, niti je ikada bio odlično organizovan festival. I tužno je što to znaju samo ljudi koji su imali sreće da prisustvuju nekim inostranim okupljanjima. A tako je zato što mediji prenose samo saopštenja i poslušno pišu/govore ono što im se napiše/kaže. Zato mnogi veruju da je Exit vrhunac dobrog provoda – ta, mediji će se i ove godine utrkivati u omiljenoj nam disciplini „uvlačenje u dupeta“, pa će se lako naći stranci koji „idu svake godine“, koji su „oduševljeni lepotom i sisama naših devojaka“ i ostale stvari o kojima čitamo i slušamo svake godine pre, tokom i posle festa.

Sigurno će se mnogi mrštiti na ove redove i tako treba da bude. To je ta čuvena sloboda govora, gde bar na papiru, svako može da kaže ono što misli. Upravo zbog toga boli medijska blokada – čuj sad je, kao, fenomenalno što dolaze Atoms For Peace i po mnogim medijima, citiram jedne tiražne novine, „već sada je line-up fantastičan“?! Pa, stvarno da se čovek zapita koliko daleko je moguće odmaći u bezobrazluku… Sad kao da čujem mnoge „ali nemamo ništa bolje“. Zar stvarno nemamo? Svaki drugi dan širom Srbije sviraju dobri i strani i domaći bendovi! U periodu od ranog proleća do poznog leta imamo desetak festivala u našoj zemlji! Ali gde imate priliku da čitate i slušate o njima, ne računajući male, lokalne i nezavisne medijske kuće? Nigde, eto gde.

Nisam protiv toga da festivali poput Exit-a ili Belgrade Calling-a rade kako znaju i umeju. Nisam protiv toga da ti veliki festivali uspeju u svojim namerama, ne želim da oni prestanu sa radom. Samo bih voleo da čujem istinu, kako o njima, tako i o drugima. Naposletku, voleo bih bar ponekad da čujem nešto o gomili domaćih festivala osim puke najave i izveštaja od dva reda, prepunih grešaka.

Ko zna… Možda ovogodišnji Exit ispadne fantastičan, možda se desi čudo, pa budu bukirani fenomenalni bendovi narednih dana. Možda ovogodišnje izdanje bude besprekorno organizovano u svakom pogledu. Možda, ali samo možda, Deda Mraz zaista postoji… Ljudi, ne da nismo prestali da sisamo vesla, nego smo prešli na ceo čamac, sa tendencijom da preplivamo do prokletog broda. Valjda nadajući se da će nas odvesti na neko pusto ostrvo gde ćemo konačno pobeći od silnih laži i medijskih manipulacija…   

About the author

Boban Pantoš

Journalist

Contact
boban@hardwiredmagazine.com

Leave a Comment