Ako ništa drugo, verujem da se Srbi mogu složiti bar oko jedne stvari. Da živimo u, blago rečeno, čudnoj zemlji, odnosno državi. Naravno, razlozi za takvu tvrdnju ili osećaj razlikuju se od doživljaja pojedinaca. Što se tiče autora ovih redova, situacija je čudnija od najčudnijih čuda ovoga čudnoga sveta.
Da, takoreći juče smo bili u situaciji kada je valjalo odabrati destinaciju za letnji odmor (ili raspust, za one srećnije) ili letnji festival. Kod nas, oh da, prednjači taj čuveni Egzit. Oh da, oh da. I možda je to samo do mene, ko će ga znati, ali taj Egzit, iz godine u godinu, ima sve lošiji line-up. Što je sasvim okej, jerbo dešava se to. Međutim, ono što upada u oči jeste da je, takođe iz godine u godinu, sve skuplji i skuplji. I to ne zanemarljivo, heh.
Država, čini se, bezrezervno učestvuje u podršci. Žao mi je, tu reč, ipak bih preinačio u – prevara. Dakle, država, čini se, bezrezervno učestvuje u prevari.
Jer, kako drugačije nazvati okolnosti u kojima se nađete ukoliko se odlučite da posetite dotični festival? Molim lepo, Petrovaradinska tvrđava, logično, nije predviđena za takve događaje, ali ni za onoliki broj ljudi! Izuzetno lako dolazi do krkljanca, povreda, smrti. Takođe, na primer prostor kod main stage-a ne zadovoljava ni minimum kriterijuma koji vladaju danas u svetu. Ne postoji normalan prilaz bini, ograđen prostor za slabije, za osobe sa invaliditetom, niti bilo kakav red. Jednostavno je sve prepušteno rulji. I, naravno, ta rulja, željna provoda, ali i fajta, ide i preko glave i preko kurca…
Jedna od glavnih karakteristika evropskih i svetskih festivala jeste izvrsna produkcija, koja se unapređuje svake godine. Egzit je, faktički, isti kao i pre pet godina. Identični prostori, identične bine, identično ozvučenje, osvetljenje. Zapravo, kao jedina novina mogla bi se izdvojiti – opet prevara. Već čuveni „petrovaradinski tokeni“ direktno kradu novac iz novčanika, a da mnogi toga nisu ni svesni. Za neupućene, na Tvrđavi više ne važe ni dinari, ni evri, ni dolari. Jednostavno – „Egzit država“ ima svoju „valutu“. Objašnjenje organizatora jeste da su želeli da izađu u susret posetiocima – često nisu dobijali kusur (znate i sami – čuveno „nemam da ti vratim“, pa vi kao ovca „nema veze, u redu je“), a strancima je bio i problem preračunavanje svoje valute u dinare. WHAT??? Pa da! Sad im je daleko lakše. Polu-pijanom Englezu će sada, svakako, biti daleko lakše maznuti kintu jer on dođe u Novi Sad, te je prinuđen funte da „prebaci“ u dinare, dođe na Tvrđavu pa dinare u tokene. Iako mediji prošle godine nisu želeli da izveštavaju o tom slučaju, ipak je ostala zabeležena situacija kad se jedan Škot uporno svađao sa taksistom koji nije hteo da primi – tokene. Kaže čovek lepo – nemaju vrednost. I ta njegova rečenica kao da krije celu suštinu. Bez jake valute nema ni jake države, što mi ponajbolje znamo. Tokeni su slaba valuta, Egzit je slaba „država“ a takav joj i festival.
Svake godine smo bombardovani „zvučnim“ imenima ne bi li nas ubedili da damo sramno velike pare za ulaznicu, sramno velike pare za npr. vodu u Tvrđavi, ili ne d’o bog – hranu! Smeštaj takođe…
Ako ste u danima, nedeljama, mesecima uoči festivala otvorili novine ili uključili „kutiju laži“ videli ste sa svih strana istu priču – taj i taj izvođač potvrđen, očekuje se toliko i toliko gostiju iz celog sveta, ovo-ono, trt-mrt o Egzitu, a samo da bi se odrešila kesa. Ono što NISTE mogli da vidite, jer je tako neko ODLUČIO, jeste da za velike pare Egzit nudi malo. Ali ste zato videli/pročitali kako je Egzit najjeftiniji festival u Evropi. Laž. Pročitali ste kako su stranci izuzetno zadovoljni i da se svake godine vraćaju. Laž. Videli ste da su gosti zadovoljni uslovima smeštaja, bilo da se nalaze u kampu ili ho(s)telu. Laž. Gutali ste informacije kako je Egzit jedini „pravi festival u Srbiji, ali i regionu“. Laž. Primetili ste da svi mediji trube kako „ove godine dolazi ta i ta SVETSKA ZVEZDA“, kako je bilo „milion“ ljudi… Laž! Medijska packa se nastavila – od „250.000 posetilaca tokom četiri dana festivala“ došlo se do 200.000. A prvog dana ni 35.000 duša, drugog manje od 40.000, trećeg i četvrtog oko 45.000… Sabirajte, množite, kako god želite… Dakle, opet ta čuvena – laž.
Ono što zapravo najviše boli jeste ta čuvena jednostranost naših medija. Zašto niko, ali BAŠ NIKO nema da kaže bilo šta negativno za Egzit festival? Zar ih neka kritika ne bi naterala da rade bolje? Jednostavno rečeno, Egzit je daleko od savršenog festivala po svim kriterijumima osim cene, dok se posve drugačije prenosi po svim mogućim medijima. Činjenica je da Srbi vole teorije zavere, ali je isto tako jasno da u celoj ovoj priči nešto žestoko vonja. Sve to ide toliko daleko da s pravom postavljamo pitanje – je li Srbija uopšte čula za Šabački letnji festival?! Da li Srbija zna da Zaječarska gitarijada i dalje vozi?! Čuje li Srbija sve jače note Nishville-a?! Da li je Srbija svesna da na sopstvenom tlu ima preko DESET (10!) festivala, i to JAKIH! Da li Srbija pojmi da se za skoro iste pare može dobiti DALEKO više na raznim evropskim festivalima, a da ne pominjemo komšijske poput Sziget-a…
Gitarijada u Zaječaru održana je i ove godine. Ko je izvestio o pobednicima, ko je pisao o preko 10.000 ljudi? Ima li, uopšte, Zaječara na mapi Srbije?!
Zaista mislim da bi svima nama bilo bolje da srpski mas-mediji BAR IMALO redova posvete ne-Egzitfestivalima, da ih tako nazovemo. Pa, onda ne bismo možda došli do situacije da bude otkazan Kolos rock festzbog malog interesovanja. Ta, kako i može biti veće kad mnogi i ne znaju da je trebalo da se održi?!
Ali važno je da novinarska mašinerija radi svoje, tj. naručeno/plaćeno. Pišu se strane i strane o Richard-u Marx-u, dok smo npr. o Judas Priest/Whitesnake nastupu mogli videti samo puke informacije. Sva sreća pa je Marx-ovkoncert otkazan, što je za malo izbegao i legendardni Joe Cocker i pored nenormalne reklame, što plaćene što „slučajne“, zahvaljujući našim medijima.
I šta treba reći na kraju?? Ima li za nas egzita iz laži? Ima, preko brane, gde dobiješ ono što platiš, gde te tretiraju kao Čoveka. Nažalost, Čovek na ovim prostorima je toliko obesparen i uništen da je postao – čovek i da nešto posve normalno deluje poput (nedostižnog) sna…
Piše Boban Pantoš
** objavljeno u broju 20 Nocturne magazina, septembar, 2011.
