Na nož!: Deca iz komšiluka uzvraćaju udarac

Nedavno sam pisao o sve jačem, o sve prisutnijem kultur-fašizmu u Srbiji, o tom zlu koje gotovo neprimetno razvija svoje odvratne pipke u našoj zemlji. Bilo je onih koji su podržali napisano, ali i mnogo onih koji su mi skrenuli pažnju da preterujem. Te „fašizam“ je prejaka reč, te „nije baš toliko loša situacija“ i slično. I onda dolazimo do toga da, ne lezi vraže, izložbe budu cenzurisane. I to izložbe, ni manje ni više no radova studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu. I to je svima bilo okej, niko se nije ni osvrnuo.

Ako malo mućnete glavom, moraćete da priznate da je u pitanju veoma ozbiljna stvar. Ne samo da je reč o umetnosti koju ionako malo ko prati i podržava, ne samo da nepozvano drugo lice odlučuje šta je umetničko delo a šta nije, nego je narušena autonomija univerziteta, koju tobože garantuje Ustav ove naše kvazi-države. Taj isti Ustav kaže i da LGBT osobe mogu da održe paradu, taj isti Ustav kaže da radnici mogu da štrajkuju, taj isti Ustav kaže da nezadovoljni mogu da protestuju.

Verovatno poštujući to Sveto pismo zvano Ustav, cenzurišu se predstave, cenzurišu se koncerti, cenzurišu se izložbe. LGBT populaciji bude rečeno da ne može da se održi parada iz bezbednosnih razloga, a onda danima slušamo kako država poštuje Ustav i kako ima snage da se nosi sa svim problemima. Izgladneli radnici, poljoprivrednici, rudari krenu put Beograda, ne bi li izrazili protest ispred zgrade Vlade Srbije, policija ih zaustavi na kojekakvim mostovima, priključenjima autoputu, poljanama. Sve samo da što manje ljudi oseti njihov gnev, koji bi, može biti, probudio srdžbu kod drugih, a uspavanih.

Sad ću se osetiti kao čuveni ustavobranitelj Koštunica, ali mislim da bi bilo dobro prilagoditi državno Sveto pismo situaciji na terenu. Pošteno priznati, pa napisati da država ne garantuje prava svakoj manjini, da država ne garantuje pravo na protest, na protestna okupljanja. Nemam problem s tim – ne mogu radnici da protestuju – nema frke, napišite to u Ustavu. Onda će bar veći broj ljudi znati u kom smeru se kreće naša zemlja. Ali ne. Sad kad neko protestuje u stvari „ucenjuje državu“. Pazi boga ti… Ima logike, zar ne? Nezadovoljan si što ti država ne obezbedi ono što ti je obećala, nezadovoljan si što ti država ne plaća ono što si zaradio, nezadovoljan si što ti država ograničava slobodu kretanja, govora, razmišljanja? I to samo poželiš da kažeš, da podeliš sa drugima, da zatražiš svoja prava? Aha! Eto! To je to! Ucenjuješ državu!

Zar ne bi bilo sjajno da naši pravni očevi i oci ustanove novu krivičnu odgovornost – ucenjivanje države!? Zaglavim ja tako ćorku, Sima moj cimer, drpio nekih hiljada evra u nekoliko meseci. Operisao čovek po kraju, kaže „mislio sam da niko neće znati da sam to ja. Godinu dana, tek tako“. Nadao se, brale, da će dobiti elektronsku nanožnicu, ali ispostavilo se da nije selebriti, pa može da dobije samo elektronsku dopunu. Pita on mene koji dobar vetar mene doveo do ’apsa, ja sav ponosan – ucenjivanje države! Mito? Ne. Korupcija? Ne. Iznuđivanje? Ne. Krađa? Ne. Vidim ja ništa mu nije jasno, pa rekoh da mu objasnim, Sima je ipak iz dobre familije – napisao sam da država ne poštuje Ustav i drpiše me. Šest meseci, gotovo očajnički mu kažem. Au, još si i dobro prošao!

Metaforu na stranu, svakako nisam jedini koji posmatra situaciju na ovaj način. Političari, naravno, kradu i ćute. Narod, naravno, ’leba nema da jede a ćuti. Studenti, naravno, nemaju para za upis a ćute. Taksisti brbljaju, ali o fudbalu.

Ali umetnici ne ćute. Svako na svoj način, stavlja do znanja da je pakao blizu, da sve odlazi u nepovrat. Šteta što mnogi ne umeju da slušaju, čitaju, gledaju. Mnogi ne žele, istine radi. Da li zbog toga što planiraju da odlete odavde ili se plaše ćorke zbog ucenjivanja države. Ah, nije ni bitno. Ali ista ta država ne sme ništa da prepusti slučaju. Steže kandže, polako nam sužava prostor izražavanja i dok se osvestimo – neće ga više ni biti. Zato je veoma bitno da umetnici ne odustanu, da pisci, slikari, muzičari glasno i jasno stave do znanja koliko je sati, ma koliko mali uticaj da imaju.

Zato je divno videti da su se Goblini uhvatili u koštac sa problemom, a pesmom, odnosno spotom „Deca iz komšiluka“. Ruku na srce, oni nikad nisu ni bežali od njega – uvek su svojim tekstovima i stavovima pokušavali da trgnu uspavane lepotice i lepotane, nekad sa više, nekad sa manje uspeha. No, izuzetno je značajno da danas, kada gotovo niko ne diže glas, toliko uticajan sastav pokušava da promeni stvari na bolje. Goblini su nas tom pesmom pozvali da progovorimo, da viknemo ako treba, da konačno počnemo da gledamo otvorenih očiju i, najzad, da čitamo između redova, da preispitujemo, pa i propitujemo ako treba. Ta snažna poruka, taj direktan poziv masi upravo je ono što nam je falilo. Baš zato i jedva čekam da čujem šta nam Šapčani još poručuju na albumu. Realno, materijala za dobre tekstove ima koliko god hoćete jer u takvom ludilu nažalost živimo. Ali, treba imati žicu za trenutak, kao i muda za glas, a na našu sreću Goblini imaju i jedno i drugo.

Upravo pesme poput „Dece iz komšiluka“ daju snagu da se dalje gura. Pojedinac shvati da nije usamljen, da nije jedini koji je nezadovoljan. Mediji su stvorili takvu sliku da jedan čovek može da reši sve (ko je rekao veštačka izgradnja kulta ličnosti?!), a da svi veruju u te bajke i da su svi zadovoljni. A nismo, zar ne?  

Zašto to onda ne kažemo? Zašto to ne istaknemo? Zašto to ne pokažemo? Zašto ćutimo? Zašto odbijamo da progledamo? Moguće zbog toga što nas je strah. Strah od odmazde, strah od reakcija, strah od posledica tog bunta. Ali, verujte, ako bendovi, umetnici, pa i novinari nastave da ćute – biće samo još gore. Zato gitare u ruke, kičice među prste, tastature na gotovs i – pokaži da si počeo da gledaš!