Evo još jednog povratka nakon duže pauze. Nažalost, ova pauza nema veze s nedostatkom ideja i inspiracije. Voleo bih da živimo u takvoj zemlji da tema za pisanje, analizu bilo koje vrste jednostavno nema. No, svi znamo u kakvoj zemlji živimo i koliko je ona bogata – u svakodnevnim, prosto ludim događajima, u gluposti i, iako paradoksalno zvuči, u siromaštvu, kako duha i srca, tako onom materijalnom.
Međutim, razlog leži upravo u tom čuvenom materijalnom – kapitalizam je odavno pokucao na naša vrata, isprva se možda jesmo bojažljivo prihvatili kvake, ali su ubrzo pojedinci, shvativši da izigravajući određeni sistem mogu dobro napuniti džepove, gazili jedni preko drugih ne bi li upravo oni bili zaslužni za prve korake tuđina u našoj kući. Ruku na srce, to i ne bi bilo toliko strašno ako bi to famozno „od 9 do 17“ zaista bilo od „od 9 do 17“ i ako bismo time zaista zarađivali kako nas ubeđuju. Ne, mi ne zarađujemo, mi dobijamo crkavicu, šaku pirinča, dok nas sistem ubeđuje da time moramo biti izuzetno zadovoljni jer oko nas ima mnogih koji nemaju ni to. To je tačno, pomisliće svi umesto to je pogrešno i ne bi tako trebalo da bude. Nema bunta, nema uzvika nezadovoljstva i onda se čudimo kad neko pukne i počne da rešeta… Dođavola, ko zna, možda jednog dana ove moje pisanije ispadnu kao neki manifest…
Svaki dan trpimo političare, gutamo sve što nam serviraju, pa se na kraju i svađamo oko njih, dajemo i poslednji živac za njih. Ne, dosta je bilo. Našom zemljom vladaju fašisti. Gladni. Moći, novca, snage… To su moćni afrodizijaci, u tome nema spora – znamo i sami kako se bolje osetimo, budemo fizički i psihički jači kad se zadesi to čudo da nam novčanik bude puniji nego obično. No, i to brzo ode pa se sve svede na puku egzistenciju. Da bismo preživljavali dane, nedelje, mesece potrebno je odreći se svega što ne donosi hleb na sto. Nekima je to normalno. Meni nije. Nekima je normalno što je Popboks prestao sa radom. Meni nije. Nekima je njihov razlog razumljiv za prestanak rada. Meni nije.
U nedelju 25. avgusta 2013. objavljeno je da Popboks prestaje sa radom nakon skoro punih devet godina. I to bi bilo u redu (čuvena reakcija na gotovo sve negativnosti u našoj zemlji – jebi ga sada se svela na daleko bezličnije – jbg) da nisu ponuđena objašnjenja koja prosto vređaju inteligenciju mnogih koji su redovno svraćali na taj sajt tokom tih devet godina. Citiram: Razlozi su različiti: od sužavanja i deprofesionalizacije domaće popkulturne scene koja je bila predmet našeg interesovanja, preko neatraktivnosti ovakvih poduhvata za reklamno tržište, do seobe online čitalaca na socijalne mreže.
Sužavanje i deprofesionalizacija domaće popkulturne scene
Iz rečenog se zaključuje da je pre devet godina bila drugačija situacija, što je apsolutno tačno. Međutim, do tog „sužavanja“ je došlo i zbog toga što su mediji tako odlučili. „Deprofesionalizacija“ je stupila na snagu upravo zahvaljujući novinarima, ne zahvaljujući umetnicima. Jedan od krivaca za sunovrat „popkulturne scene“ je i sam Popboks koji je, uz obilje odličnih tekstova, objavljivao i radove za koje je jasno da su tu samo da bi se „popunio prostor“, a u potpunosti ignorisao čitav niz alternativnih, a pokreta širom Srbije koji nigde nisu mogli da dođu do najmanjeg prostora. Pride su ti pokreti i umetnici popularniji od mnogih „pop“ sadržaja koji su se našli na sajtu, ali eto… Za očekivati je bilo da sajt poput Popboksa proširi njihov glas, uticaj, ali nije tako bilo… Uostalom, Popboks je svojevremeno oblikovao javno mnjenje, svakako u određenom krugu ljudi, ali ipak u velikoj meri uticao na tu istu „popkulturnu scenu“. Zašto je došlo do promena, zašto je učenik zgromio učitelja? Zašto se jednostavno odustalo od profesionalnijeg pristupa? Najlakše je okriviti nešto „domaće“, svi će se na to upecati jer je u suštini istinito. Međutim, iz toga proizilazi da je inostrana „popkulturna scena“ zdrava, široka, profesionalna?! Kako da ne. Gora je nego naša. Sada možete vrteti glavom koliko god hoćete, ali zapitajte se – da li su naši mediji, tabloidi i ostali srozali kulturu tako što su sami implementirali određene standarde ili su jednostavno iskopirali način rada tuđina?
Seoba online čitalaca na socijalne mreže
Od ovakvih floskula mi je muka i Popboks nije prvi sajt u gašenju koji se sakrio iza izrečenog. Sve je počelo činjenicom da su se mnogi štampani časopisi ugasili zbog sve većeg uticaja Interneta. Poslednjih godina, kako u inostranstvu tako i kod nas, zaživela je mantra da sajtovi gube zbog nekada MySpace-a, a sada Facebook-a, Twitter-a i drugih socijalnih mreža. Nonsens. U pitanju je isti servis (Internet), pa se ta vrsta „selidbe“ može posmatrati samo kao selidba gledalaca s jednog TV kanala na neki drugi. Svaki sajt, pa tako i Nocturne i Popboks, može imati svoj profil ili stranicu na bilo kojoj socijalnoj mreži. Dakle, utakmica je fer, sa poštenim suđenjem. Onaj koji izgubi ima pravo da se ljuti, ali ne i da izmišlja. Realno, da je ekipa iz Poboksa razmišljala na pravi način, od te „seobe“ su mogli imati samo koristi jer se zahvaljujući socijalnim mrežama daleko lakše i šire prostire glas. Ima li nekoga ko može to da opovrgne?
Neatraktivnost ovakvih poduhvata za reklamno tržište
Dakle, tu smo. Lova. Kapitalizam. Egzistencija. Popboks je pisao o pop, odnosno o popularnoj kulturi. Ta „popularna“ kultura davno je izgubila svoje osnovno značenje. Ono što je nekada bio pop danas je alternativa glavnom talasu. Međutim, tako je bilo i pre devet godina kad je Popboks počeo sa radom. Da li njima bilo potrebno devet godina da shvate da u ovoj priči nema love? Nije. Da li su oni počeli sa radom očekujući zaradu? Nadam se da nisu, jer bi u suprotnom svima nama ostao gorak ukus u ustima nakon svega. Nadam se da su počeli kao i svi – iz čistog entuzijazma, iz ljubavi, iz želje da nešto promene, u čemu su i uspeli. Moguće da im je s vremena na vreme kapnula neka parica od reklama ili čega već i tako treba da bude, ali ne bi valjalo da im je vremenom to postao glavni motiv. Zašto? Zato što slavine poput tih brzo presuše i onda se crkne od žeđi. Znali su da u ovome nema para, a opet su počeli sa radom. Sada su se ugasili jer nema para, što znači ili da je od početka poenta bila u zaradi ili je vremenom to postala žila kucavica za sajt. Meni se, pak, čini da posredi nije ni jedno ni drugo.
Kada smo mi ugasili štampano izdanje to je bilo zbog toga što nismo imali više para za štampanje nečega što nam nije donosilo ni nulu, a kamoli profit. Iz meseca u mesec smo svi pojedinačno bili siromašniji. Tako je bilo od prvog broja i na to smo bili spremni. Znali smo to. Znali smo i da nećemo moći večno tako, jer se mora staviti i hleb na sto. Papir nije baš hranljiv. Posle gašenja štampe odmah smo dodali gas našem sajtu, čije rezultate možete videti svakodnevno, a da se sve vreme vodimo željom da nešto promenimo. I znamo da nema para. Ako ih bude – odlično. Ako ih ne bude – odlično. Ionako živimo od drugih stvari, ne od našeg sajta.
Drugim rečima, imam utisak da ponuđeni razlozli za kraj Popboksa ne oslikavaju istinu, tj. da su u pitanju neki drugi razlozi. Moguće da je Popboks ekipa uverena da ovo jesu pravi razlozi, ali time samo dolazimo do činjenice da je onda posredi potpuno amaterska priča, koja se, pak, kosi sa njihovim dosadašnjim pristupom koji je bio prilično profesionalan, pogotovo ranije.
Lični utisak je da su ostali bez snage, bez elana, da su odustali od Borbe. Treba mnogo snage i volje da bi se borilo protiv deprofesionalizacije naše scene koja još od devedesetih godina prethodnog veka funkcioniše na taj način. Treba mnogo snage i volje naći kvalitetne ljude koji su voljni da rade za džabe. Treba mnogo snage i volje, ali i znanja iskoristiti mogućnosti koje vam pružaju socijalne mreže. Kada sve saberem, u mojoj glavi ispada sledeća računica: ljudi su jednostavno ostali bez snage da se večito bore protiv vetrenjača. Pa to svi razumemo! Zašto nam nisu to ponudili kao razlog prestanka rada, u tome bismo se svi pronašli. Ovako ispada da su stavili katanac zbog nečega što se kosi sa njihovim početkom, prosto su obezvredili sami sebe, što donosi mnogo bola nekome ko ih je pratio od samog starta, sve vreme, kao potpisnik ovih redova.
Ceo život, kako stvaran tako i ovaj virtuelan, sastoji se iz mnogih poraza. Nije ništa loše priznati ih, čak je viteški. Moram napomenuti, naša redakcija je bila u potpunom šoku jer smo izgubili još jednog junaka, jer je još jedan saborac pao na ovom suludom bojnom polju. Bojim se da gašenjem Popboksa gubimo svi, a da većina nas toga nije ni svesna, što je zapravo najstrašnije od svega. Gašenje Popboksa znači da još jedan rat polako, ali sigurno dobijaju Oni, a mi taj nadolazeći poraz doživljavamo samo onim jbg. Jezivo je koliko brzo i lako propadamo, a bez glasa… Izgubili smo još jednog borca protiv kulturnog, samim tim i političkog fašizma u našoj zemlji, što nas preživele obavezuje da još jače, još žešće uđemo u okršaj ne bi li sutra bar malo bilo bolje. Da, ima nas dovoljno ludih za tako nešto.
Piše Boban Pantoš
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu
