KOLUMNE

Na nož!: Brendiranje mozga

Written by Hardwired Crew

Na neki način, ovoga puta, bavićemo se jednim potpunim anonimusom za koga, siguran sam, nikada niste čuli. Priča o ovom malo kome poznatom fenomenu počinje još 22. maja 1987. godine. Tako je. Ni kriv, ni dužan, tad je rođen mali ĐoleNoleĐokicaNokicaĐokiNoki.

Šalu na stranu, mora se primetiti da naši mediji Đokovića konstantno predstavljaju kao „jedini pravi srpski brend“, iako, je li, nema nikakve logike da je u pitanju nacionalni, pa ni državni proizvod. Njegovi sportski uspesi su prvenstveno njegovi, pa tek onda njegovih roditelja, stričeva, ujaka, strina, ujni, đeda, baba, itd., itd. Zatim, hvalospeve zaslužuje njegov stručni tim, onda na red dolaze svi mogući stručnjaci i treneri koji su imali i najmanji udeo u njegovom teniskom odrastanju, pa valjda onda tu negde prilazi njegova devojka (ne smemo potcenjivati moć ljubavi i/ili seksa u sportu), koju slede omiljena mu učiteljica iz osnovne škole i dobroćudni poštar koji je donosio par crvenih za sreću. Posle njih, sasvim prirodno, mesto zauzimaju kućni ljubimci (jedni od retkih koji ne traže mnogo, zar ne?), itekako neophodni sponzori (mada oni dolaze tek kad ima od koga da se ukrade), a pri samom vrhu ove fascinantne piramide moraju se naći i – skupljači loptica. E, nakon svih njih, dolazi naša velika, prelepa, čista, organizovana, bogata, pravedna i pravna – država (doduše, tek posle prodavca sladoleda koji je malom Novaku 1993. oprostio što mu fali sića od 118.000.000 dinara za „rumenka“).

I okej, sve je to jasno. Đoković je prepoznatljiv u celom svetu i svi koji se slikaju, koji se usnime u njegovom društvu – dobijaju na popularnosti. Verovatno i zato imamo predsednika koji je, tako bar kažu, veliki (bo’me i večiti) sportski talenat, a ne predsednika koji je vrsni psiholog. No, čim je Nole „prismrdeo“ Top 50 ATP liste, može se reći da je počelo – to. Kako definisati „to“? Kako nazvati čuvenu situaciju kad je neko toliko sveprisutan da ste, klišeisano, apsolutno ubeđeni da će dotični/dotična iskočiti iz frižidera?
Ali, baš zato što Đoković od države nije dobio ama baš ništa (a ako jeste od koje je – SFRJ, SRJ, SCG, SRB???) i boli to utrkivanje snishodljivih, odvratnih, dupeglavih političara, tajkuna i njihovih p(l)aćenika novinara, jerbo je Novak Đoković brend Novaka Đokovića. No, zašto se uopšte time bavimo na ovim stranama?

Siguran sam da smo svi videli veliki doček za našeg tenisera, nakon osvajanja titule u Vimbldonu i prvog mesta na ATP listi. Ako i nismo hteli da gledamo – nismo mogli da omašimo (možda su imali sreće oni koji su u zatvoru, ali i to je malo verovatno). Doček k’o doček, masa ljudi, zastave, baklje, sve kako treba. I… Pa da – muzika, i to kakva! Urlikanje, siktanje, njakanje, krljanje, drljanje i mumlanje Tap011, magnificentan nastup legendarnog Miroslava Ilića (doduše, na plej-bek) i nešto romantičniji i ležerniji, ali svakako raspali performans omiljenog novijeg kantautora u Srba – Vlade Georgijeva. Možda sam ja lud, ali mene je zaintrigiralo zašto baš oni. Kad ne lezi vraže – navodno Đoković tako tražio! A molim lepo, kada Srpski Brend nešto zatraži, mora biti toga na stolu!

Priznajem, prvobitno nisam poverovao u to, ali kad sam video naricanje / dranje / orangutavanje / upišištagodželišadaoznačavaneštoštodelujeoružno, shvatio sam – fan je. Zato i nisam bio iznenađen vešću da su srpski teniseri zakupili ložu za „spektakl“ u Beogradskoj areni nazvan sasvim jednostavno – „Volim devedesete“. E pa, da živimo u iole poštenoj državi, organizatorima bi takvo ime bilo zabranjeno. Molim lepo, tokom tih devedesetih između 100.000 i 150.000 ljudi je ubijeno (u zavisnosti od „izvora“), proterano 10 puta više, ko zna koliko mučeno, silovano, maltretirano… Tih devedesetih smo jedva preživeli (a mnogi i nisu) hiperinflaciju, držali među prstima novčanicu od 500 milijardi (500.000.000.000.!!!) dinara a da i pored toliko nula realne vrednosti bilo nije, stajali u kilometarskim redovima za benzin, mleko, tukli se za hleb, bili tučeni jer smo mislili drugačije, ubijani od strane najjače vojne sile na svetu. Tih devedesetih su novorođenčad umirala po porodilištima jer nije bilo hrane za njih, struje za inkubatore. Tih devedesetih dugom kosom si rizikovao život, baš kao i noseći iole bolju obuću. Tih devedesetih smo živeli kao govna. Naposletku, tih devedesetih smo bili prinuđeni da slušamo najgoru muziku u istoriji našeg naroda, narodnosti, naših država, državnosti… „Volim devedesete“ – spisak jadnika koji su nastupili je egzaltirajuć (sa sve PINK bojom na plakatima i reklamama) –LeontinaFunky G, Knez, Duck, Dr Iggy, B3, Beat Street, itd. Uh, kamo sreće da se nije pojavio neki naš Andeš Brejvik da „skrene pažnju javnosti“…

Ali okej. Nema veze što je reč o najgorem ekonomskom, političkom, društvenom, kulturnom, samim tim i muzičkom periodu u našoj novijoj istoriji. Nema veze što su pomenuti „muzičari“ veliki deo svojih „kompozicija“ krali, a da ono što jeste bilo njihovo – zvuči kao svinjokolj, i to bez onesvešćivanja zahvalne životinje. Ta, čim se to sviđa Đokoviću – mora da bude okej!
Heh, šta bi se desilo da kojim slučajem Novak voli death metal? Black? Punk? HC? Šta bi bilo da je Đoković tražio da na dočeku sviraju Napalm Death? Ili da se držimo domaćeg terena – tražio Nole da mu sviraju DaggerSpawnKuga Tanker. Šta?! Kao država bi to podržala? RTS, B92 i Prva bi, kao, prenosile tak spektakl?! Sve mi deluje da bi to bilo sasvim drugačije organizovano, kako bi što manji broj ljudi to mogao da vidi. To –Ivan Ivanović pokazuje „rogonju“ i maše glavom dok Dagger-i prže „Torment“, Nole započinje šutku na bini sa sve familijom i đedom uz Kuginu „Sile zla“, buduća-mu-možda-žena-možda-neće-još-smo-mladi Jelena peva zajedno sa Ognjenom iz Tankera „Times Of War“, totalna ludnica među 100.000, 200.000, ma pola miliona, minimum milion građana, nasmejanih, srećnih, ispunjenih! 
Ili da budemo malo realniji pa da odsanjamo Noleta kako sa Mitom iz Block Out peva „Tri korne, penal“, sa Bobanom iz Nereda „Football“, a sa Popom iz Atheist-a zagrljen skače na bini dok milionska masa peva „Pomoćni – đubre!!!“ (sportisti vole „sportske teme“)…

Čak i da je Nole tražio tako nešto, želja mu ne bi bila uslišena. Ipak, on je Srpski Brend u onoj meri koliko to odgovara državi. A da li ovoj i ovakvoj državi odgovara eksploatisanje tog čuvenog turbo-folka i kvazi-densa? Da li joj odgovara priglupa masa koja ne zna da talasa? Mislim da odgovor svi znamo. A mi to trpimo i gledamo, kao pravi debili. Lepo je Kuga objasnila – „Turbo nacija“, to smo mi, a da nas niko ni ne pita šta mislimo o tome.

Iako je taj lik svojom pojavom na pomenutom događaju pljunuo na sve nas, ali pre svega na samoga sebe, završićemo citatom iz njegove pesme, citatom koji mnogo toga govori – ma jebite se, devedesete… 

Piše Boban Pantoš

** objavljeno u broju 21 Nocturne magazina, novembar, 2011.

O autoru

Hardwired Crew

Ostavite komentar