KOLUMNE

Na nož!: 40

Written by Hardwired Crew

Poučeni iskustvom, nazovite ga istorijskim ili kakvim god, naučeni smo da sve celine delimo u kategorije, razne grupacije i slično. Otuda se i ova spika, iz celine prebacuje u kvartove, tj. manje delove, koji bi se valjda po Azrinoj “3N” mogli nazvati “40”. Uz miris jutarnje kafe i bol u grlu možemo da počnemo sa…, je li, seckanjem… sec, sec, sec…

Odgovornost, Objektivnost, Ozbiljnost, Opasnost …

Odgovornost – Kako god sa okrene, svaki čovek snosi deo odgovornosti za bilo šta što se dešava u njegovom okruženju. Koncentrišući se na našu temu, svaki ljubitelj najtvrđeg zvuka utiče na taj isti zvuk. Recimo to ovako – određeni bend uradi intervju za manje ili više poznati časopis/fanzin/webzine i taj isti intervju dođe do, manjeg ili većeg, ali određenog broja ljudi. Samim tim, Odgovornost izrečenog snosi bend, ali bo’me i određeni medij. Često se dešava da domaći muzičari, iz ko zna kojih razloga, u intervjuima lupaju najveće gluposti, a svakako bez posledica. Još češće se dešava da isti iskazuju određene stavove, opet bez konsekvenci… Sve dok se ne desi da to neko ZAISTA pročita… I onda mu nešto zasmeta… Recimo da je u pitanju srpski bend koji, ni manje ni više, u datom intervjuu pljuje po hrišćanstvu i pravoslavlju… Naravno, sledi neminovno – polomljene glave ili bar instrumenti dotičnih muzičara. Ili pak događaj koji se odigrao podosta godina pre, takođe nas uči odgovornosti – ne čudi interesovanje Srpske pravoslavne crkve za ovu tematiku – pogotovo ako autor metal emisije na jednoj radio stanici celih dva sata posveti satanističkim bendovima… Naravno, posledica (ne)željene odgovornosti dotičnog autora se ogledala u otkazu, koji je pak usledio zbog reakcije SPC.

U prethodnom broju smo malo načeli odgovornost izrečenog, odgovornost napisane reči… Ukoliko imate određeni stav i spremni ste da ga iznosite javno, snosite veliku odgovornost, a tu se ne misli samo na onu – krivičnu, prekršajnu. Morate biti spremni na to da se, bar nekome, vaše mišljenje neće svideti. Morate biti spremni na to da ima ludaka koji će vam zbog nečega polomiti vilicu… Samim tim, isprazno je žaliti se ukoliko vam neko rascopa glavu jer ste izneli antihrišćanske stavove u hrišćanskoj zemlji. Nećete naići na podršku i to je jednostavno tako, a na goreće posledice morate biti spremni.

Takođe, ukoliko ste na primer glupi ili pak neobrazovani, to će se pokazati u intervjuima, i za to snosite sami odgovornost. Slično važi i za novinare. Živeći u zemlji gde su najtiražnije novine poput Kurira, ne ostaje nam mnogo opcija za tu temu – većina su nepismeni, isključivo u potrazi za senzacijom ili, još bolje, sami prave senzacije. Ali u našoj sferi posla situacija je nešto čistija, iz prostog razloga što ovde nema zarade. Uh, kako li bi tek očajno bilo da je ima, hehe. Novinar je DUŽAN da „ulepša“ intervju ukoliko je to potrebno, da „zamagli“ neobrazovanost sagovornika, da „opere“ istoga od…pa – debiliteta. E, to „metal novinari“ ne rade, glavni i odgovorni urednici ili ne znaju šta im je posao ili ne žele da ga rade. Priličan broj članaka, intervjua, pa i recenzija, da svako radi svoj posao kako treba, ne bi bio ni objavljen. Da se razumemo – izrečeno se odnosi i na Nocturne. I tu dolazimo do suštine Objektivnosti. Ona se ne ogleda u postavljanju sebe samoga prema nekom delu ili nekom drugom. Ogleda se u postavljanju sebe samoga prema sebi samome. Što bi se „stručno“ reklo – gledanjem u ogledalo.

Ukoliko NE ZNAŠ da sviraš, nemoj izlaziti na binu dok ne naučiš (eto kako smo dobri, ostavljamo mogućnost da svako može naučiti da svira). Ukoliko NE ZNAŠ da pišeš, nemoj pisati, nemoj se praviti da znaš da pišeš. Ukoliko NE ZNAŠ, prvo NAUČI.

Novinar, ukoliko pogreši, bez obzira na to koliko ta greška bila mala, mora biti spreman na ukor, bilo od strane kolega ili čitalaca. Otuda i zbunjuju određene reakcije opet određenih novinara kada im se ukaže na greške… Upravo tu dolazimo do…

Objektivnosti – Kako jednostavna reč, jednostavno za definisati, a teško za sprovesti, zar ne? Ovde, naravno, nije reč o recenzijama jer u istima NIKADA neće biti objektivnosti, naročito u današnje vreme kada gotovo svaki bend zna da svira. Reč je, dakako, o što objektivnijem pogledu na tuđi, ali i sopstveni rad. Ukoliko npr. eto meni neko zameri da sam u tom i tom broju neopravdano ocrnio taj i taj bend, ta konstatacija svakako neće biti na mestu. Moguće je, zar ne, da sam napisao objektivnu recenziju koju određeni čitalac doživljava kao subjektivnu baš iz tog razloga što upravo on nije objektivan. Zatim, mahom se dešava da, kao novinari, naprave gomilu grešaka i to je, bar za fanzine, sasvim normalno. Naravno, pozitivno je ukazati na tu grešku, a objektivna reakcija bi bila – „da, napravio sam sranje, priznajem“, a ne „pa dobro, nije to ništa strašno“ čime se značaj napisanog umanjuje, a samim tim, ni ne shvatajući, novinar omalovažava samog sebe, odnosno pljuje na sopstveni rad, pljuje na samoga sebe. Taj jednostavan primer je usko povezan za sledećim pojmom, a to je…

Ozbiljnost – ujedno i pojam koji ima najširu (samo)destruktivnu primenu. Zašto? Pa to je ono što, bar u Srbiji, uopšte ne štima. Demo bendovi su neozbiljni, „poznati“ bendovi su, velikim delom, neozbiljni, organizatori, novinari, fanovi,…tu kraja nema. Koji god deo naše scene da uzmete – realno i tužno, stvar je neozbiljna. Postavimo pitanje – pa šta? Kako „pa šta“?? Uz nadu da svi mi želimo da nečega bude od naše scene (ili istu nazovite kako god želite), trebalo bi da stanje naše svesti bude daleko iznad tog „pa šta“, ili stanja svesti koje je sličnom tom. Počevši od našeg dvorišta, kad-tad bi moralo da dođe do kristalizacije.

Ovde bih najviše udario na novinare i fanove – tu je neozbiljnost najobimnija, najupečatljivija. Naši fanzini i časopisi jedni su od najlošijih u okruženju i to samo iz jednog razloga – nepostojanja elementarne pismenosti. Ta činjenica potpomognuta je ogromnim brojem slovnih grešaka, nemaštovitim i zastarelim dizajnom i prelomom. Pogledajte strane fanzine i pokušajte da uhvatite slovne greške i, ukoliko poznajete dotičan jezik, gramatičke i semantičke. I okej je ukoliko novinar napravi grešku (faktički mu je to u opisu radnog mesta), ali urednik NE SME pustiti tekst koji ne liči ni na šta. Ukoliko se to desi (a dešava se stalno), radno mesto tog urednika nema nikakvu poentu.

Dalje, za prilično mali broj bendova se može reći da su ozbiljni i, verujem, tu ćemo se svi složiti. Koliko imamo bendova koji imaju jasno osmišljen nastup? Koliko imamo bendova koji imaju tekstove na DOBROM srpskom ili engleskom jeziku? Koliko imamo bendova sa kvalitetnim muzičarima za svakim instrumentom? Koliko imamo bendova sa kvalitetnim web prezentacijama? Koliko bendova daje zanimljive intervjue, intervjue iz kojih možemo nešto naučiti? Koliko imamo bendova koji, iako ne sviraju tada, dođu da podrže neke kolege? Koliko imamo bendova sa angažovanim tekstovima i stavovima? Koliko imamo bendova koji se na sve moguće načine trude da i šira javnost čuje za njih? Koliko imamo bendova koji mogu stati rame uz rame sa većim inostranim imenima…?

Na taj segment se prirodno nadovezuju fanovi. Ili je bolje reći nedostatak fanova… Ozbiljnost kod fana podrazumeva odlazak na koncerte ne zato što nešto voli već zato što ga interesuje. Želja da se čuje neki bend iako ga ne volimo.. A koliko imamo takvih fanova? Koliko imamo fanova koji kupuju originalne diskove? Koliko imamo fanova koji redovno odlaze na koncerte i svirke? Koliko imamo fanova koji redovno kupuju ionako retko prisutnu metal štampu? Koliko imamo fanova koji ZAISTA podržavaju našu, ali i inostranu scenu…?

Baš zato što su odgovori na sva postavljena pitanja jednostavni a tužni, ona nam se smeje i preti – opasnost.

Opasnost, možda će zvučati preterano i gotovo apokaliptično, nikad nije bila veća i realnija. Uskoro, pod uslovom da se od pomenutih stvari ništa ne promeni, zadesiće nas situacija da više nećemo imati ništa. Gore nego što je bilo početkom i sredinom devedesetih godina prošlog veka jer, ma koliko smešno zvučalo, u to vreme smo imali SRCE. Njega više da facto nema, i sutrašnjost ne donosi ništa dobro, bez obzira na to što postoji veći broj bendova, fanova…

Bendovi će prestati sa radom jer već sada nemaju za koga zaista da rade. Fanzini i časopisi će se ugasiti jer će ih sve manji broj judi kupovati, ukoliko se kvalitet ubrzo ne podigne na daleko viši nivo. Koncerata će biti sve manje i manje, jer je već sada došlo do prezasićenosti iz ekonomskih i interesnih razloga. Zbog svega toga „fanovi“ će nestajati, a novi neće dolaziti u broju u kojem su nicali poslednjih nekoliko godina.

I, šta god vi mislili o tome, to može biti i dobra stvar. Imaćemo jedan časopis, eventualno dva; svega četiri-pet bendova koji nešto vrede; mnogi menadžeri neće uvrstiti Srbiju na tour-mapu svojih pulena; dvoje novinara koji će se zadržati u sferi muzike, a da zaista znaju šta i kako da rade; eventualno jednu izdavačku kuću koja solidno posluje… To nanovno nazadovanje će nam nesvesno donirati novo Srce. A naravno, hiljade „fanova“ koji će i dalje biti Metalci, nastaviće sa danonoćnim baljezganjem po gradovima, parkovima, ulicama, drkanjem kurca i mozgova, sopstvenih i tuđih…

Pa srećno nam svima bilo. Od Borbe neko ipak ne odustaje. Don Kihot!

Piše Boban Pantoš

**objavljeno u dvobroju 8/9 Nocturne magazina, proleće 2009.

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.