INTERVJUI

MUSE – Drugi zakon – njihov zakon!

muse-band-photo-2012
Written by Hardwired Crew

Svaki put kada se pokrene bilo kakva diskusija o bendovima koji su ostavili neizbrisiv trag u muzici, MUSE se pojavljuju kao jedno od ključnih imena. Već godinama u nazad, ni fanovi ni kritika ne štede na kopmlimentima za ovu trojku. Ako se priča o kreativnosti – oni su tu, ako se priča o originalnosti – oni su opet tu. Anketa za najbolji koncertni bend na svetu? Muse suvereno vladaju. Anketa za najpoznatiji rif svih vremena? Muse i „Plug In Baby“ ponovo gledaju sa trona. Gotovo da ne postoji bend koji je ostavio veći trag u muzici, od početka novom milenijuma, pa do danas. Vrhovi top lista, milioni prodatih nosača zvuka, prepuni stadionski koncerti, a čini se da se ova trojka tek zagreva. Sa nama, i samo za vas – Matthew Bellamy, Christopher Wolstenholme, i Dominic Howard. Jednom rečju – Muse!

muse-band-photo-2012

Pre svega, da li je teško, i kako uopšte nadmašiti album kao što je “The Resistance”, i u umetničkom, i u komercijalnom smislu?
Matt: Pa, mislim da u umetničkom smislu upravo to radimo, a za komercijalni aspekt se ne brinem previše. Mislim da smo sa ovim albumom sebi stvorili izazov da radimo stvari na drugačiji način, zbog toga što smo sami radili produkciju albuma. Naučili smo mnogo toga producirajući. I naučili smo da pravimo sami sebi izazove koji nas primoravaju da radimo stvari na drugačiji način od onoga što biste očekivali. Na primer, postojala je verzija pesme “Follow Me” koja je zvučala kao tipična Muse pesma, ali smo u strofi uspeli da je pretvorimo u digitalno-elektronsku verziju te iste pesme. Onda smo uradili sasvim suprotnu stvar sa “The 2nd Law Pt. I – Unsustainable” koja je imala neki elektronski, skoro dubstep zvuk, a mi smo odlučili da je sviramo sa instrumentima, bez kompjutera. Onda smo pred sebe stavili izazov da napravimo makar jednu pesmu koju je Chris napisao i koju će on pevati. Tako da smo na ovom albumu imali mnogo izazova i drago mi je da smo uspeli da ih prevaziđemo, zato što nas je to otvorilo ka nekim novim žanrovima i stilovima.

Na primer dubstep? Iako to baš i nije nešta novo, zar ne?
Matt: Da, znam. Zapravo, to u postoji već neko vreme u Londonu, možda 5-10 godina. Ali mislim da je dostigao novi nivo težine i pokupo je deliće roka i metala, što je jako interesantno. To je ono što se trenutno dešava u šutkama, a ja uvek volim da pratim šta se dešava u šutkama. 

To i jeste jedna od stvari na koju smo navikli kod vas. Da nam svaki put ponudite nešto novo. Da li i sami imate takva očekivanja?
Dominic: Apsolutno, da. Prilično se mučimo kada pokušavamo da sve zvuči isto (smeh). MIslim da je to stvar različitih uticaja na bend koji jako osete na ovom albumu. Želimo da ih istaknemo, naročito sa produkcijom. Tako da pokušavamo da ga učinimo što neobičnijim. Ja to volim, meni je to najinteresantnije da slušam.

„2nd Law“ ima zanimljiv naziv. Mene konkretno asocira na drugi zakon termodinamike, i transfer energije. Da li sam na pravom putu?
Matt:  Pa zapravo, uf.. naziv je nastao pod uticajem vesti i ekonomske krize. Vesti se izgleda uvek vrte oko istih stvari, poput krize evropskih banaka, ili grčke dužničke krize, recesije i depresije… Tako da sam počeo da čitam malo o energiji i zavisnosti od energije i kako ekonomija ide nabolje kada otkrijemo nove izvore energije, recimo kada pronađemo novo naftno polje ili tako nešto. Tada dođe do ekonomskog rasta, ali onda ubrzo to nestane i onda se vratimo na staro. I nekako smo zaglavljeni u tom začaranom krugu. Zato sam hteo da naučim malo više i tome kako energija funkcioniše, ta nauka o energiji. A drugi zakon termodinamike nam govori da toplota svega polako opada – toplota naših tela, toplota planete, Sunca, svega. Tako da u nekom smislu vodimo bitku. Mislim da se album vrti oko te ideje. Neke pesme sa albuma se tiču eknomskih tema, recimo pesma “Animals”, koja se zapravo završava zvukovima berze i brokera.

Ali album nema samo socijalnu tematiku, ima tu i mnogo ličnijih tema.. 
Dominic: Pa pre svega se radi o želji za napretkom. To je vrlo snažan osećaj, ta želja da se uspe u nečemu. Čak iako se odnosi na evlouciju (smeh). Mislim da se metaforički taj osećaj može primeniti na različite stvari. Na primer, pesma “Survival”, odnosi se na onaj deo mozga koji đeli da uspe i pobedi i da se bori s nečim. Odnosi se na tu vrstu odlučnosti. Sa druge strane, “Madness” je vrlo lična priča o ljubavi, ali se takođe radi o pokušaju da se razumeju veze i želji da se veza poboljša.

muse-band-photo-2012

Chris, ti si se nedavno preselio iz Dablina u London, da li si to uradio da bi bio bliže ostalim članovima benda?
Chris: Da, sad sam u Londonu. Najveći razlog za to je što sam mislio da ako se preselim bliže ostatku benda, da ću imati prilike da više vremena provodim kod kuće. Ovo je prvi put da ceo bend živi u istom gradu u poslednjih 12 godina. A i oduvek smo imali nameru da ovaj album napravimo u Londonu. A ja sam do nedavno bio u Dablinu, a pre toga u Teinmautu. A sve što je bend ikada radio je podrazumevalo da ja napustim mesto boravka na neko vreme. Tako da ja jako, jako dugo nisam hteo da se preselim u London. Ali onda mi je pred kraj poslednje turneje sinulo da bih, ako bih se preselio u London, za sve vreme snimanja albuma mogao da spavam kod kuće. I jako mi je drago što sam to uradio, jer mislim da je to imalo vrlo pozitivan efekat na ceo bend. Mogli smo da uđemo u studio i da se u potpunosti skoncentrišemo na album, a da na kraju dana mogu da se vratim kući i svojoj porodici.

Da li je to dovelo do još jače veze među vama, i još boljih pesama?
Chris: Mislim da jeste. Mislim da kada napravite tako drastičnu promenu u životu, morate da skoncentrišete svoju energiju na nešto drugo. Nije zdravo razmišljati o negativnim stvarima stalno. Morate naći neki način da se toga rešite. A moj način da to uradim je bio da sam napravio studio u kući, nabavio mnogo muzičke opreme i završio gomilu pesama koje sam davno počeo da pišem. Zato bendu nikad nisam pokazivao to što sam napisao. Taj period je bio vrlo konfuzan za mene, jer sam prolazio kroz drastične promene, bojao sam se jer nisam znao kako će izgledati ostatak mog života. Stvari na koje si se oslanjao, odjednom više nisu tu. I onda moraš da se pomiriš sa životom bez tih stvari od kojih si zavisio. Stvari koje postanu deo tvoje ličnosti. Imao sam osećaj kao da mi neko oduzima moja karakter. Ja tada nisam shvatao da je taj negativan deo moje ličnosti nestao. Ali ja se tada nisam tako osećao, imao sam osećaj da nestaje deo mene. Mislim da sam se zbog toga bacio na posao, otišao u studio i napisao mnogo toga. I po prvi put u životu sam pisao tekstove za pesme. I mislim da je logično da se tekstovi odnose na to što sam proživljavao u tom periodu. Pišeš o oneme što ti je poznato. Trudio sam se da ne filozofiram previše, da ne pišem previše kriptično. Milism da je, jer mi je prvi put da pišem tekstove, sasvim logično da pišem o nečemu iznutra, nečemu iskrenom.

Da li si imao tremu kada si pesme prezentovao bendu? Da li si se bojao da će ih odbiti?
Chris: Da, naravno. Jako je teško kada si u bendu toliko dugo i uvek radite na isti način, za koji se ispostavilo da je vrlo uspešan. Ali u to vreme sam se osećao kao da su te pesme nešto što moram da izbacim iz sebe. I na sreću, bend je imao razumevanja za to. Dom je došao kod mene pre nego što smo počeli sa snimanjem albuma i preslušao je pesme koje sam snimio sam, pa smo diskutovali o tome da li bi se te pesme uklopile. Pitao me je da li bih prihvatao promene, a ja sam rekao da bih, i da je bitno da razmotrimo da li bi te pesme odgovarale albumu. Kada smo ušli u studio dugo još uvek nismo pričali o tome ko bi trebao da peva, postojala je velika šansa da će Matt pevati sve pesme. Tek kada se približilo vreme za snimanje vokala, Matt mi je rekao da bi trebalo da probam ja da pevam, jer se radi o pesmama koje sam ja napisao i koje se tiču vrlo ličnih tema. Mislio je da bih verovatno mogao iskrenije da ih otpevam. Plus to njemu daje priliku da se odmori od pevanja na nastupima.

Na prošloj turneji, bina se sastojala od ogromnih tornjeva na kojima ste nastupali. Kako ste uopšte uspeli da svirate na tome?
Matt: Sviranje na toj bini je bilo jako nezgodno, pogotovo kada se pomerala. Prvu noć kada smo svirali u Los Anđelesu, u Staples Center-u, koji je za nas bio poprilično velik koncert, platno koje je trebalo da padne odgore mi je palo na glavu i nije htelo da spadne. Pola pesme sam morao da sviram sa tom džinovskom čarapom preko glave. (smeh) I povrh toga, platno je palo prerano, pa su ga podizali. Mnogo katastrofa nam se desilo na toj turneji. Kada smo svirali na fudbalskom stadionu u Meksiku, publika je bila toliko energična da je bina počela da se drma od njihovog skakanja. Tako da sam morao da sviram na kolenima da ne bih pao sa bine. Drago mi je da ćemo sledeću turneju raditi bez pokretnih platformi (smeh).
Chris: Znaš kako, iz perspektive publike, ti tornjevi su verovatno izgledali super. Mi smo imali probe za svirke, ali nijedna prostorija za probu nije bila dovoljno velika da bi u nju stali tornjevi, tako damo smo se prvi put sa njima sreli tek na tonskoj probi pred prvu svirku. Naravno, na tonskoj se nismo pomerali previše i nije bilo publike koja bi skakala, tako da nije bilo toliko nezgodno. E onda su na samoj svirci ljudi počeli da divljaju i skaču, tako da je pod bine počeo da vibrira. Ja sam počeo da se ponašam kako se inače ponašam na bini, ali sam vrlo brzo shvatio da to ne funkcioniše i da ne mogu sa takvom lakoćom da se pomeram. Dom je sedeo, tako da on nije mogao da padne, ali posle te svirke Matt i ja samo pričali i odlučili da napravimo ogradicu. Nešto kao kavez koji je se nalazio oko tornjeva, tako da ne bismo mogli da padnemo sa njih. Mislim da smo tri svirke odradili tako, ali su nam posle prilazili ljudi i govorili nam da ne izgleda dobro, iako je Matt pokušavao da ih ubedi da izgleda super. (smeh) Mislim da smo u dubini duše i mi ipak znali, da je bez kaveza bolje izgledali, pa smo morali da smislimo način da sviramo a da ne spadnemo sa tornjeva.

muse-band-photo-2012

Znači, sledeći put će biti dve stolice za šank i bubnjevi?
Chris: Da, da, upravo tako! (smeh)

Kako ste se uključili u celu stvar sa Olimpijskim igrama? Da li ste stvarno nosili baklju?
Matt: Da, vrlo je smešno, sve se odigralo u našem rodnom gradu. Imali smo priliku da nosimo olimpijski plamen kroz Teinmaut. Mislim da je moja mama ponosnija na to, nego na bilo šta drugo što sam postigao (smeh). Bilo je zabavno, uživali smo.
Dominic: Bilo je neverovatno kada smo ulazili u grad, čak smo ga nosili preko mosta. Taj most smo prešli milion puta kada smo bili klinci, dok smo odrastali. Tako da je bilo super, bio je zanimljiv trenutak. Osećali smo se ponosno i počastvovano što smo dobili tu priliku. To je definitivno stvar koja se dešava jednom u životu (smeh).

Da li ste napisali “Survival” baš za Olimpijske igre? Kako vas je MOK izabrao? Kako to funkcioniše?
Matt: Čuli smo glasinu da traže pesmu, a “Survival” smo već imali gotovu, spremali smo je za album. Onda kad smo shvatili da postoji mogućnost da ćemo je svirati na Olimpijskim igrama, malo smo je doradili sa horom i još nekim dodatnim delovima. I produžili smo je malo sa klasičnim introm. Malo smo je samo ukrasili da bolje odgovara Olimpijskim igrama. Ali sama pesma bi se svakako našla na albumu.
Dominic: Pre određenog vremena su nam ponudili da pišemo muziku za Olimpijske igre. A postojala je ta jedna melodija koju je Matt stalno svirao na klaviru. Tako da so krenuli da razmišljamo o toj melodiji, ali je ona onda nestala, ne znam zašto. Ali smo mi ipak nastavili da radimo na njoj i da je sređujemo, jer smo planirali da bude na albumu. A onda su nam ponudili da sviramo na ceremoniji zatvaranja Olimpijskih igara, tako da smo se našli sa tim ljudima. Jako smo bili zainteresovani da se uključimo u to, jer je to prvi put da su se Olimpijske igre održale u Londonu od 1948. Kada smo im pokazali pesme, svidela im se “Survival”, rekli su da je savršena zvanična pesma Olimpijskih igara, tako da nam je bilo jako drago što smo je ipak završili (smeh).

Da niste bili tamo kao muzičari, da li bi neko od vas voleo da učestvuje u nekom takmičenju, i u kom sportu?
Dominic: U kom sportu? Kada bih se bavio sportom, to bi definitivno bila ženska odbojka na pesku, naravno! (smeh) Mislim da je to bila igra koja je obeležila čitav događaj, zato što je teren sa peskom bio postavljen u sred grada, odma do Tower Bridge-a. Krajnje neobično mesto za peščani teren gde devojke u bikinijima igraju odbojku (smeh).

**Intervju objavljen uz ekskluzivnu dozvolu Warner Music Germany
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.