Prva misao koja mi je pala na pamet kada sam jutros otvorio oči i pogledao na telefon kako bih se uverio da sam ispunio svoju kvotu sna – „jebote, pa nisam više na koncertu.“ Naravno, reč je o koncertu kome sam se najviše radovao kada je u pitanju ovogodišnji MetalDays, supergrupe DEMONS & WIZARDS. Ostatak dana proveo sam pevušeći njihove pesme i gledajući slike u potpunom čudu – šta se sinoć desilo?
Stoga ću ovaj izveštaj početi upravo odatle. Nervozan sam ispred photo pit-a gledao dok je ekipa iza scene binu pretvarala u gotsko groblje pravo iz mašte Bram-a Stoker-a. Uz gromoglasne rifove uvodne pesme „Rites of Passage“ bend izlazi na binu, pojačan četvoročlanim horom koji nisam video na snimcima sa drugih nastupa. Bend je priredio šou apsolutno vredan zvezde večeri, od scenografije, preko svirke i atmosfere do publike, koja je na sve ovo uzvratila desetostruko. Demon Jon Schaffer i čarobnjak Hansi Kürsch pojačani ekipom iz svojih matičnih bendova i klavijaturistom Joost van den Broek-om su supergrupa u svakom smislu.
Pored pesama sa oba albuma ovog projekta, bend je predstavio i po dva seta pesama svojih sastava Blind Guardian i Iced Earth, a publika je posebno odlepila kada je bend spojio „I Died For You“ i „Valhalla“, nakon koje Hansi nije uspeo da utiša publiku, koja je tradicionalno nastavila da iz sveg glasa peva „Valhalla, deliverance, why’ve you ever forgotten me.“ Naravno, nije izostala ni reakcija na kultne pesme ovog projekta kao „Terror Train,“ „Blood On My Hands“ i „Fiddler On The Green“ sa kojom se bend oprostio od publike. Za kraj moram da primetim da je Hansi Kürsch zvučao bolje nego bilo koji od prethodnih četiri puta kada sam imao priliku da ga čujem uživo, ne štedeći se ni tokom jedne note.
Pored ovakvog koncerta bilo bi lako zaboraviti sve prethodne, no fenomenalni HYPOCRISY nikako nije bio za bacanje. Peter Tägtgren je sa svojom death metal ekipom bukvalno podigao prašinu u publici, koja se non-stop šutkala uz klasike poput „End Of Disclosure“ i „Warpath“. Osvetljenje na sceni posebno je pomoglo u stvaranju atmosfere nekog old-school death metal spota, te je ceo njihov koncert bio pravi povratak u 90-te i zlatno vreme ovog žanra.
Vreme između njihovog i nastupa zvezde večeri prekratio sam koncertom koji je kultni norveški black metal muzičar Gaahl održao sa svojim sastavom GAAHL’S WYRD. Ima nečeg apsolutno jezivog u njegovoj pojavi što ledi krv u žilama. Ovo nikako nije bend za festivalsko opijanje i usputno druženje, no i pored toga fanovi ovog zvuka i legendarnog muzičara upijali su svaki ton. Gaahl-ov glas je izuzetno prodoran, bilo da se radi o growlovima ili dubokim clean vokalima kojima je ne-tako-blago ispadanje iz intonacije samo dodavalo horor faktoru.
Nastup benda SOILWORK iskreno sam ispratio sa pola pažnje kako sam ih pre samo par nedelja gledao na festivalu Exit u Novom Sadu. Sa istom listom i istim forama za podgrevanje publike, samo ovog puta po vrelom suncu, shvatio sam da ovo nije baš bend kome čijem nastupu možete da se radujete ovoliko skoro nakon prvog, osim ako niste pravi fan. Njihova statičnost na bini sušta je suprotnost njihovom energičnom zvuku, što mi je samo dodatno ukvarilo utisak i navelo da vreme provedem ćaskajući sa kolegama uz usputno osluškivanje pesama.
Naravno, sledi ono čuveno „ne mogu da verujem da je ostao samo još jedan dan festivala.“ Istina je da vas nakon četiri dana neprestane zabave, sjajnih koncerata i druženja realnost blago ošamari u faci ne bi li te podsetila da te rutina čeka tu iza ćoška. Srećom, ovakvi doživljaji pune baterije i istu čine daleko prihvatljivijom. Na kraju, MetalDays mi ostaje kao happy place svaki put kada u isti budem morao da pobegnem.