Kada čekate nešto veoma dugo, nadate se tome i želite da se što pre ostvari, kako se obično osećate kada je upravo to pred vašim pragom i znate da će do tog susreta doći svakog trenutka? Verovatno napeto, uznemireno, živci vam trepere tanjušnim iskrama koje su ipak jedino što održava kontakt između vas i realnosti. Šta zamišljate kada ti naizgled beskrajni trenuci prolaze vašim umom i telom? Nešto savršeno, nezamislivo, vanvremenski, vanzemaljski? A šta se tek desi kada sve te emocije eruptiraju i iščekivanju dođe kraj? Sve se stopi u jednu oku nevidljivu sferu vas i onoga što se upravo događa i ponese vas daleko. Tako je nekako moguće opisati iščekivanje sinoćnjeg susreta sa jednim od najvećih bendova današnjice – četvorkom iz močvara Džordžije zvanom MASTODON.
Mastodon uživo u Zagrebu 2015. godine, photo Dora Šarić
Putovanje od preko šest sati, čekanje na granici, skapavanje od vrućine tokom čitavog dana i čekanje od još sedam sati… mnogi su to prebrodili zalivajući svoje iščekivanje hladnim pivom, dok su apsolutno svi zaboravili sve svoje sitne muke uz prve lagane note i ulazak ove četvorke na scenu zagrebačke Tvornice kulture. „Thread Lightly“ je savršena pesma za uvod iako imaju mnogo takvih savršenih, i koriste je za sve izlaske na scenu u poslednje vreme. Kako je i najavljeno, prvi ton je odzvonio tačno uz otkucaj sata koji je označavao 22 časa svojim drhtavim kazaljkama. Drhtale su sa razlogom, jer je iste sekunde publika naprosto poludela i podigla veliki pogon Tvornice kulture u vazduh. Energija, vrelina, znoj i pivo leteli su nošeni divljim vriscima i saršenim ozvučenjem. U svoj toj muzičkoj zavrzlami upotpunjenoj entuzijazmom i oduševljenjem, preplitale su se nove pesme sa starim i dobro znanim kompozicijama kao što su „Blasteroid“ i „Oblivion“. Prvo iznenađenje stiglo je u vidu pesme „The Motherload“, vrlo popularne numere sa novog albuma „Once More ‘Round the Sun„ za koju su mnogi mislili da je neće svirati, jer nije bila deo stalnog repertoara na poslednjoj američkoj turneji. Uz pevljiv i zarazan refren i glas bubnjara Brann-a Dailor-a, publika je glasno pevala vidno gladna ovog benda.
Mastodon uživo u Zagrebu 2015. godine, photo Dora Šarić
Prostor Tvornice bio je krcat i predstavljao je uzavreo vrtlog emocija, želja i beskompromisne energije stvorene od sirove materije. U samom jezgru ovog ludila bile su dve gitare, bas, bubnjevi i mikrofoni koji su gradili ovu sirovu materiju. Svaki glas koji bi bilo koji od njih četvorice pustio (ponajviše Troy) bio je praćen iskrenim odgovorom publike. Dok su šarali kroz svoju setlistu, od strahovite snage i virtuoznosti kojima Brent Hindsbukvalno prži svoju gitaru, pukla mu je žica usred koncerta. Sve je rešeno brzom reakcijom tehničara propraćeno Brent-ovim sarkasticnim: „This never happened before. This is the first time ever“, pa je gitara mogla da nastavi svoje nemilosrdno haranje slušnim kanalima publike. Kako te njegove žice izdržavaju tolike masivne solaže i rifove, to samo njihov proizvođač zna, a da je ona stara „klin se klinom izbija“ ostvariva dokazao je već sledećom ludačkom izvedbom pesme „Bladecatcher“.
Svaku od pesama publika je dočekala sa bezrezervnim oduševljenjem i svaku ispratila na isti način. Ono što u suštini ističe ovaj bend iz okeana sličnosti jeste njihova ekscentričnost (kako individualna, tako i zajednička) koja nije deo njih samo zbog toga što su muzičari i umetnici, već jednostavno čini njihovo prirodno ruho koje je već odavno sraslo sa njihovom kožom i umom. Ta posebnost daje esencijalnu nit njihovoj muzici i apsolutno ih čini jednim od najboljih bendova današnjice. Ono što je još bitnije jeste to da im ova posebnost nije „udarila u glavu“, kako to zna da se desi velikim bendovima čim okuse slavu i novac.
Mastodon uživo u Zagrebu 2015. godine, photo Dora Šarić
Ovoj četvorci se iskrenost vidi u svakom potezu, pogledu i reči. Mala digresija koja opisuje prethodno rečeno – u Budmpešti 2010. godine na genijalnom koncertu finskog benda Amorphis doživeli smo ono famozno maksimalno lažno obraćanje na kraju koncerta. „Sjajni ste, dosad nismo imali bolju publiku“ i slična opšta mesta koja bendovi često koriste pri „otaljavanju“ koncerata. Ne samo šta kažu, nego način na koji to kažu bude daleko bitniji. Ispravili su taj gorak osećaj prošlogodišnjim koncertom u Beogradu, ali kada ste veliki fan nekog benda ne možete im lako tako nešto zaboraviti. Mastodon to nisu uradili ni u jednom momentu, a tako prijatno zahvaljivanje uz bukvalno klanjanje publici bilo je zaista fantastičan pokazatelj njihove iskrenosti i strasti koju gaje prema ovome što rade i stvaraju.
Mastodon uživo u Zagrebu 2015. godine, photo Dora Šarić
Uz mali kliše klišea (odnosno, još jednu sarkastičnu opasku) i izjavu: „Mi stvarno ovo ne radimo i nikada pre nismo radili“, izašli su i vratili se na bis otprašivši još nekoliko starijih, legendarnih numera koje su izvukle i poslednje čestice one sirove materije iz publike. Neki su sa ovog koncerta izašli tvrdeći da je ovo najbolji bend na svetu, neki da je ovo najbolji koncert u njihovom životu, dok je jedno sasvim sigurno – dok god je ovakvih bendova i koncerata, muzika će biti sastavni deo našeg bića. Oni bude inspiraciju u nama, kreativnost i energiju. Došli su, isprašili koncert za pamćenje sami samcati (bez predgrupa, hedlajnera, „kohedlajnera“ ili „kokohedlajnera“) pa sad još ostaje samo da ih poželimo ovde u Srbiji. U bajkama se obično ostvare želje onima koji ih žarko i iskreno žele, a život ovde je već dugo kao u bajci, zar ne?
Piše Boris Džinić
