Pre pisanja o samom događaju moramo uputiti izvinjenje svima onima (ako je i bilo takvih) koji su došli na ovaj događaj samo zbog MARDUK, jer nećemo pogrešiti ako kažemo da je headliner ove turneje zapravo IMMOLATION.
Bilo kako bilo, dan posle “nezapamćenog zločina” u režiji prevashodno Amerikanaca, pa onda Šveđana, sve i dalje deluje sasvim nestvarno. Immolation konačno u Srbiji, nakon 25 godina postojanja i neodržanog koncerta 2008. Immolation ekipa sve vreme visi ispred Gun-a, priča sa fanovima, slika se. Ross, Bob, Bill i Steve su toliko opušteni ljudi da to ne može da se opiše; mnogi i nisu bili svesni da je u pitanju Immolation ekipa, nego su ponavljali “ma, verovatno neka predgrupa”. Ross, kao glasnogovornik benda, deluje kao tinejdžer koji je tek uskočio u ludilo zvano “metal karavan”. Ipak, ove redove pišemo zbog koncerta, a bliže ćete moći da se upoznate s bendom kroz intervju koji smo uradili upravo sa Ross-om.
Zagrevanje je počelo svirkom Francuza FORSAKEN WORLD. Njihovu vrstu melodic death metala, tačnije metalcore-a, teško podnosim (videh da nisam jedini), ali se mora podvući činjenica da su dobro svirali. Proleteli su malo kroz svoj debi album “As Time Reflects Our End” i pred malim brojem ljudi binu prepustili sledećem sastavu.
Heaving Earth, photo Marija Stefanović
Jadno sam se osećao čitajući najavu za ovaj koncert na nekoliko srpskih muzičkih portala. Uporno su pogrešno pisali ime benda HEAVING EARTH (Heavy Earth, Heaving World, Heaving Rain, itd.). Zaista smo se načitali toliko gluposti u vezi ovog koncerta da moramo da se zapitamo gde ti ljudi nalaze smisao u svemu tome. Zašto pisati o onome što ne voliš, o onome što ne poznaješ? Dakle, Heaving Earth su češki brutal death metal bend koji postoji od 2008. I to je najčudnije – tih skoro pa pet godina rada se jednostavno ne čuju uživo. Na stranu što momci zvuče preterano sintetički i što preteruju sa procesorima na glasu, ali onakva muzika niti je brutalna, niti zanimljiva. Pesme sa albuma “Diabolic Prophecies” toliko slično zvuče tom audio zapisu da smo imali utisak kao da se nalazimo u svojoj sobi, a da Heaving Earth piče iz plejera, a ne sa bine. Vrsta muzike koju oni sviraju trebala bi da nas razmrda do iznemoglosti, ali njihova muzika donosi sasvim suprotan efekat.
Noctem, photo Marija Stefanović
Na svu sreću, nakon njih nastupio je daleko zanimljiviji sastav – španski black/death NOCTEM. Za razliku od prethodnih bendova, Noctem bolje zvuče uživo nego na albumima. Taj live ugođaj je kod njih sveprisutan i pesme sa albuma “Divinity” i “Oblivion” zvuče žešće, jače, zverskije. Pevač Beleth pored solidnih vokalnih sposobnosti nudi i teatralnost, ali to nas nije posebno zabolelo. Na neki čudan način ide dobro uz njihovu muziku. Komunikacija sa fanovima je bila veoma dobra, pa tako nije izostala povratna reakcija. Publika je Špance dobro prihvatila i podržala kako to dolikuje, a oni im uzvratili “lažnom krvlju”, odnosno kečapom, što je mnoge, blago rečeno, iznerviralo. Posle te muzičko-teatralne epozode, dolazi nešto sasvim drugačije…
Immolation, photo Marija Stefanović
Ruku na srce, nije bio mali broj death metal bendova koji su pohodili Srbiju poslednjih godina. I sve su to vrhunski sastavi poput Suffocation, Morbid Angel (pre nego što se ujebaše), Grave, Cannibal Corpse, Incantation, Vital Remains, At The Gates, Pungent Stench, Nile, Sinister, Vader, Obituary, Malevolent Creation, Krisiun, itd. Ali ono što su nam pružili IMMOLATION teško da je uspeo ijedan od prethodno navedenih. Silina kojom su krenuli uverila je i najveće nesluhiste da je ozvučenje bilo savršeno, da pred nama stoji bend koji je iskusan koliko i energičan. Iako su na sceni skoro pa punih 25 godina, nikakav zamor se nije mogao primetiti; naprotiv, pred fanovima kao da su stajali klinci koji su željni sveže krvi, a da pritom toliko dobro i precizno sviraju da su zaslužili nacionalnu penziju. Immo su cepali u veoma ubitačnom ritmu, želeći da isporuče što više u što manje vremena, a zbog ograničene satnice. Ross i ekipa nisu ostali dužni.
Immolation, photo Marija Stefanović
Tačno, voleli bismo svi da smo ih gledati sat i po, ali i ovo je bio vrhunski doživljaj – plejlista im je bila fenomenalno selektirana pa smo čuli i “Under The Supreme” sa albuma “Here In After” (1996.), “No Jesus, No Beast” sa “Failures For Gods” (1999.), “Father, You’re Not A Father” i istoimenu sa “Close To A World Below”(2000.), “Unholy Cult” sa istoimenog izdanja iz 2002., “Swarm Of Terror” sa sve omiljenijeg mi “Harnessing Ruin”(2005.), dok sa odličnog “Shadows In The Light” (2007.) nije upala nijedna (a možda i grešim, pamćenje nije kao nekada). Ipak, bitno je napomenuti da su momci najjače odvalili novije stvari – “A Glorious Epoch” i “Majesty And Decay” sa istoimenog albuma iz 2010., kao i “What They Bring” sa prošlogodišnjeg EP-a “Providence”. Ipak, moje srce i telo su najviše pogodile kultne “Into Everlasting Fire” i “Dawn Of Possession”, sa fantastičnog albuma iz daleke 1991. Dotičnog albuma sam se dokopao sa svojih 13 godina (dakle, 1993.) i malo je reći da su mi neuke uši gotovo krvarile. Upravo zbog takvih stvari je nastup Immolation bio dodatno ojačan neprikosnovenim i neverovatnim ugođajem. Ne samo da smo imali prilike da gledamo i slušamo jedan od najboljih i jedan od najpotcenjenijih death metal bendova ikada, nego su nas momci na krajnje znalački način bacili u neke godine kad smo bili mlađi, lepši, jači, srećniji, buntovniji. Nema šta, Immolation su nam pružili vrhunsku svirku, i pitanje je kad ćemo imati prilike da ponovo gledamo nešto približno ubedljivo i moćno. Možda već sledeće godine kad Immo objavljuju novi album?! I bio bi red da ih vidimo kao pravi headline bend što i zaslužuju, pa onda neće “ispasti” s liste “Christ’s Cage” i pored gromoglasnog poziva benda na bis od strane oduševljenih fanova…
Marduk, photo Marija Stefanović
Sada se zbog MARDUK vraćamo na izvinjenje s početka teksta. Oni su već više puta bili u Srbiji, pa je samim tim napetost pred njihov nastup u potpunosti izostala. Većina ljudi ih je mirno slušala, pijuckajući pivo ili šta već, lagano njišući glavama u ritmu. Šteta, jer bismo hladne glave mogli reći da je ovo bio i najbolji nastup Šveđana u Srbiji, što je pre svega najveća zasluga odličnog zvuka. Kultni black-eri su dobro prašili, odvirali ceo set na visokom nivou, dok je Mortuus pevao bolje nego ikada, što su fanovi itekako umeli da prepoznaju. “Serpent Sermon”, “Deme Quaden Thyrane”, “On Darkened Wings”, “Panzer Division”, “Souls For Belial”, “Wolves” itd. Šta više poželeti od toga za ove pare?
Veoma bitno za koncerte ovog tipa svakako je merch ponuda. Nažalost, svi znamo u kakvim uslovima živimo i koliko malo para imamo. Menadžmentu bendova se ne može zameriti na cenama majica, diskova i ostalih rekvizita; cene su se kretale od 1.500 dinara za majicu s jednostranom štampom, do 6.300 dinara za veoma kvalitetan duks s kapuljačom. I divno je bilo videti da ima fanova spremnih da daju i poslednji dinar ne bi li imali kvalitetnu uspomenu. Šteta što su nas političari, banke, korporacije potpuno uništili, što su učinili da srednja klasa više ne postoji. Tako je bilo dosta ljudi koji su želeli da odu na svirku, ali nisu mogli da priušte, a o merch-u da ne govorimo.
Naposletku, velika pohvala mora otići organizatorima ovog brutalnog spektakla, Grom Records-u i Mjölnir-u. Prvo zbog toga što se u ovakvo vreme uopšte bave čime se bave, drugo zbog toga što su u ovakvo vreme smogli snage da organizuju koncert za veoma pristupačnu cenu ulaznica, i treće – zbog toga što je sve savršeno funkcionisalo; zvuk je bio odličan što je retkost kad su u pitanju metal koncerti u Gun-u, satnica je gotovo u minut ispoštovana, što nama koji radimo mnogo znači. Nadamo se samo da su i oni zadovoljni, pa da nam podare još ovakvih izvrsnih momenata. Horns Up!
Piše Boban Pantoš
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu
