IZVEŠTAJI SA KONCERATA

Manu Chao u Beogradu – Próxima Estación… Esperanza!

manu-chao-live-beograd-2014-featured
Written by Hardwired Crew

Ne postoji mnogo bendova i muzičara koji su u stanju da rasprodaju koncert u Srbiji, ali Manu Chao se definitvo izdvaja kao jedan od njih. Uz The Prodigy i David-a Guetta-u, „stranac“ sa najviše gostovanja u našoj zemlji, i verovatno najodanijom publikom, svojevrsni zicer za organizatore i koncert koji prosto ne može da omane. Najveći problem predstavljala je vrućina i užasno zagušljiva hala, ali budući da je taj prostor odavno poznat po lošoj ventilaciji, ne mogu reći da je to bilo kome predstavljalo iznenađenje. Ipak, daleko od toga da je uspelo da pokvari utisak, kako bendovima tako i publici.

samostalni-referenti-live-beograd-2014-photo-marko-ristic

Samostalni Referenti uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić

Satnica se poštovala hirurški precizno, te su tako SAMOSTALNI REFERENTI zaposeli binu tačno u 20h. U svojih tridesetak minuta predstavili su svoje viđenje ska punk zvuka, i pokušali da zagreju još uvek malobrojnu publiku. Bend je zvučao uvežbano i usvirano, ali im treba još mnogo vežbe kada je reč o scenskom nastupu i komunikaciji sa publikom. U početku, zvuk je bio očajan, ali imajući u vidu da su svirali pred gotovo praznom betonskom halom, eho je bio neizbežan, i zaista nema tog tonca koji bi bio u stanju da tu nešto uradi. Situacija se popravila tek pred kraj njihovog nastupa, kada se skupilo dovoljno ljudi da tu prazninu malo ublaži, te su poslednje „Ludilo“„Život je san“„Žene i vino“ i „Za moj Beograd“ konačno zazvučale kako treba.

hornsman-coyote-and-soulcraft-live-beograd-2014-photo-marko-ristic

Hornsman Coyote and Soucraft uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić

Nakon Referenata binu preuzima Hornsman Coyote sa svojim bendom, pred sada već polu popunjenom dvoranom koju lagano vodi na putovanje muzičkim svetovima sa raznih meridijana. Iako u osnovi reggae, njegova muzika donosi uticaje raznih drugih podnevlja, i to sve zvuči prilično zanimljivo, te je njegovih pola sata proteklo vrlo brzo, i odlično pripremilo publiku za ono što sledi. Bend odlično usviran, sa dva trombona koja u kombinaciji zvuče zaista moćno, zvuk konačno posložen kako treba, raspoložena publika i sjajan koncert. Za kraj horski otpevana „Belly of the Beast“ sjajno zatvara ovaj nastup i prepušta publiku zvezdama večeri.

manu-chao-live-beograd-2014-photo-marko-ristic

Manu Chao uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić

A onda, ono što smo svi čekali – Manu Chao i njegova La Ventura. Vidno nasmejan bend, do poslednjeg mesta ispunjeha hala, čekala se najmanja varnica da sve eksplodira. Naravno nismo dugo čekali, bend odmah ispaljuje „Mr. Boby“, prelepu „Dia Luna Dia Pena“ i „Por El Suelo“, i ludilo je moglo da počne. Ruke su u vazduhu, svi na nogama, horsko prvanje ne prestaje. Bend je odmah na početku odsvirao još nekoliko velikih hitova, kako bi bio siguran da je publika sa njima, pa su se tako nizale „Clandestino“„Peligro“„La Vida Tombola“, presečene Mano Negra klasicima poput sjajne „King Kong Five“,  ili odlične „Machine Gun“.

Bend je konstatno kombinovao brže pesme sa sporijima, dajući publici taman toliko vremena da dođe do daha, ukoliko je tako nešto uopšte moguće u ovoj hali, a pritom ne dozvoljavajući joj da se ohladi. Srednji deo koncerta doneo je neke od mojih ličnih favorita – fenomanelnu „El Viento“ na kojoj su imali i pojačanje za mikrofonom, od strane prijatelja kom nisam ispeo da čujem ime, i fantastičnu odsviranu „La Primavera“  kroz koju su „provučene“ „Me Gustas Tu“ i „Bongo Bong“. Tu bilo i nekoliko pesama sa poslednjeg albuma „La Radiolina“ (2007.) poput „Panik Panik“ ili jedne od meni omiljeni – „Rainin’ In Paradise“, jedine pesme koja ne zvuči baš najbolje u ovoj postavci, jer sa samo jednom električnom gitarom gubi svoj prepoznatljivi rif, koji je praktično nosi. Čuli smo još i „A Cosa“„Bienevida A Tijuana“, „Minha Galera“ i „La Despedida“ pre nego što je bend otišao na prvu pauzu. Namerno kažem pauzu a ne bis, jer je sam Manu najavio da im treba minut da se pripreme i da se vraćaju na binu.

manu-chao-live-beograd-2014-photo-marko-ristic

Manu Chao uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić

Tako je i bilo, a onda sledi potpuno ludilo koje nije splašnjavalo do samog kraja. „La Vida Tombola“ uz pomoć Novosađanina Branimira Rosića koji je otpevao stofe na srpskom, savršena „Desaparecido“ sa fanstastičnim gitarskim uvodom za koji je bio zaduđen Madjid, koji je ovde pokazao svo svoje umeće na „španskoj“ gitari, uprkos tome što mu je tokom sviranja pukao kaiš na gitari. Odmah nakon nje stiže i „Rumba De Barcelona“ koja je izvlačila poslednje atome snage iz publike terajući sve na ples, da bi za njom usledila i „La Vacaloca“ koja lagano spušta ritam.

Još jedna kraća pauza tek toliko da bend uhvati malo kiseonika, a onda kreće čas francuskog sa „L’hiver Est Là“koja podiže tenziju do tačke usijanja, nakon čega bend ispaljuje legendarne Mano Negra klasike „Mala Vida“ i „Sidi H’bibi“. Malo je reći da je publika bila u transu, i zaista ne postoje prave reči da se opiše atmosfera tokom ovih pesama, dovoljno je samo bilo pogledati lica ljudi koji jedva stoje i jedva gledaju dok bend lagano napušta binu. Naravno, ovde nije bio kraj, pozivi publike, odgovor benda, i sjajna „Forzando Maquina“ koja se lagano preliva u „El Hoyo“ da bi konačan kraj konecerta usledio uz fenomenalnu „Hamburger Fields/Merry Blues“ kroz koju je provučena i „Je Ne T’aime Plus“. Savršen način za okončanje fantastičnog koncerta.

manu-chao-live-beograd-2014-photo-marko-ristic

Manu Chao uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić

Iako je ovaj koncert bio svojevrsna repriza novosadskog od pre tri godine, budući da Manu Chao nije snimio ništa u međuvremenu, i da je setlista bila gotovo identična, bend je uspeo da zadovolji sve prisutne, da pruži fenomenalnu svirku nabijenu energijom i emocijama. Iz svakog pokreta ljudi na bini vidi se da oni obožavaju to što rade, i da zaista uživaju u tome. Iako u svojim pedesetim, tokom više od dva sata koncerta oni prelaze maratonske kilometraže pritom ne skidajući osmeh sa lica. Manu vidno raspoložen, stalno je nešto dobacivao publici ili ostalima iz benda, pričao je na engleskom, španskom i srpskom, delio vodu dehidriranim u prvim redovima, i pre svega dobro se zabavljao.

Madjid je ponovo briljirao, i nakon svakog slušanja sve više volim ovog čoveka i svaki put mi ponovo postane jasno zašto mi je jedan od omiljenih gitarista. Gambeat na basu, povratnih u tim, čovek ogromnih gabarita, svojevrsna je maskota benda, a pored semplera koji je bio kod njega, zadužen je i za animaciju publike što sjajno radi. Ništa manje važan, Garbasito iza bubnjeva ostavljao je ogromnu količinu energije na svom instrumentu i bio glavna motorna snaga benda. Pokazali su da su vrhunskoj formi, kao i da još uvek imaju snage za mnogo toga. Možda je vreme za novi album?

Piše Miljan Milekić
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu

O autoru

Hardwired Crew

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.