Sledeći tekst će biti malo duži, a tiče se moje dugogodišnje borbe sa Šabačkim letnjim festivalom oko fotografija koje su iskoristili za promociju ŠLF 2014. godine. I krađom fotografija generalno, pa ako vas zanima epilog te priče, moraćete malo više da skrolujete.
Da se razumemo, nemam ja ništa protiv samog festivala, jer moram biti krajnje realan. A i festival nije kriv, već ljudi koji su te godine radili na njemu. Na tom festivalu 2010. godine sam upoznao Branka Golubovića, koji mi se par dana posle javio oduševljen fotografijama. I tako je polako krenula moja priča sa bendom Goblini. Na festival sam išao i 2011. godine, dok sam 2012. godinu preskočio.
Naravno, svaki put uredno akreditovan preko nekadašnjeg Nocturne magazina, čiji put je, upravo zbog tih autorskih prava nasledio HARDWIRED.
Za neupućene, akreditacija je nešto što se u normalnom svetu zove dozvola za rad za neki događaj. Njom dobijate pristup prostoru namenjenom za fotografisanje ispred bine, pod uslovom da strogo poštujete pravila koje je sam organizator odredio. I to uvek radim. Poštujem pravila u tuđem dvorištu. Da se razumemo, to je stvar kućnog vaspitanja.
U međuvremenu, tu i tamo je osvanula neka moja fotografija sa prethodnih godina, što mi je u vreme kada sam počinjao da radim imponovalo, a i realno gledano – bio sam glup i zelen i nije me zanimalo zašto neko objavljuje moje fotografije. Kako je Nocturne kao medij rastao tih godina, krađa fotografija je postala sve učestalija, a mene je sve to jako nerviralo.
Pitate se zašto? Probaću da objasnim. Mi smo APSOLUTNO SVE sami finansirali. Kao i danas. U to vreme štampanje novine i vebsajt, i nikada, ali bukvalno nikada nismo računali troškove koje smo imali radeći sve to, jer nam je samo bilo važno da li ćemo nakupiti dovoljno novca za štampu novine. Svi ti odlasci na koncerte, kupovina foto opreme, vreme koje smo trošili na promociju onoga što rade drugi ljudi i sve ostalo nikada nije bilo uračunato kao „trošak“. Zato što sve to nismo radili zbog novca, već zbog želje da promovišemo ono što mislimo da vredi više nego bilo šta – dobru muziku.
Pričam u množini jer to nikada nisam radio sam. Bilo nas je, u najmanju ruku rečeno – gomila. Pokušavao sam da se dosetim kako da stanem tome na put, pa sam svakave stvari bio prinuđen da radim. Da zabranim desni klik, da stavim watermark preko cele fotografije koja će je blago uništiti… I ništa nije moglo da zaustavi distribuiranje tih fotografija dalje od našeg severa.
Zašto potenciram na tome? Ako sve radite džabe, postoji nešto što želite da dobijete od svega toga – a to je poseta medija za koji ste to radili. Ako mi sve sami finansiramo – očekujemo da ljudi dođu na naš sajt kako bi videli plod našeg rada. I to je ono najmanje što možete da očekujete, a znači vam sve. Ali je u našoj zemlji to nekako glupo i nešto što se ne poštuje. Kako to mislite mi ne možemo da uzmemo nešto vaše i da ga svojatamo na različite načine? Prosto ne možete. Vratiću se prvo na ono kućno vaspitanje koje sam pomenuo gore, a i zakon je na našoj strani. No, o tom zakonu nešto kasnije. Da se polako vratim na temu.
Kao što rekoh, preskočim 2012. godinu za odlazak na ŠLF zbog nekih drugih obaveza, a za 2013. godinu se uredno akreditujem kao i svake godine do tada. Najavimo festival na tada ne tako malom mediju koji smo radili, a za koji je većina vas čula. Ana Lazić, tadašnji PR festivala mi je preko e-mail prepiske rekla da je osoba zadužena za izdavanje akreditacija gospodin Branimir Ivetić i poslala njegov broj telefona. Naravno, prvo sam pitao kako je moguće dobiti istu. Gospodin Ivetić mi se krajnje ljubazno javio na telefon i doneo akreditaciju. Nisam dobio nikakve instrukcije kuda smem da se krećem, koliko da fotkam itd. Da ne pucam u prazno, taj e-mail i dalje imam. I vi ga možete videti ispod. Moje podatke nisam zamutio, ali broj gospodina Ivetića i broj PRa festivala jesam. Jer prosto nije ok da to svi vidite. Jebi ga, kućno vaspitanje. Psovanje nije zabranjeno.
Te godine sam fotkao bukvalno sve. Od demo bendova, do hedlajnera. Te godine sam napravio one fotografije benda Majke, za koje je više zadužen Bare nego ja i za koje mi se javilo ni sam ne znam koliko ljudi da ih pohvali. Te godine me je taj isti Bare „ugrizao“ za objektiv. Tragovi njegovih zuba su još uvek na toj 28-ici, koja me brutalno služi još uvek. Dokaz za to možete videti ovde ili prosto na fotografiji ispod. Te godine se pokojna Gaga Lee iz benda Hype! pela za mnom na zidine tvrđave kako bi mi poklonila majicu svog benda, jer je žurila da krene kući, pošto je ekipa čekala. Ja sam svoju dozvolu za pentranje po zidovima dobio usmeno uz napomenu da to radim na sopstvenu odgovornost i naravno pristao. Sve za dobar kadar.
Sećam se da sam se tada na festivalu požalio gospodinu Ivetiću da mi je neko iz organizacije godinu dana ranije uzimao fotografije bez pitanja i koristio ih za promociju festivala i dao predlog da im po krajnje razumnoj ceni mogu dati sve fotografije. Ne sećam se koliko sam novca tražio, ali sam siguran da nije bilo više od 300€ tada, ali se sećam da mi je rekao da oni to ranije nisu radili i da su „preuzeli“ festival ove godine i da se to neće desiti.
No, ne lezi vraže. Dolazi ta 2014. godina. Krenula je realno nikada bolje po moju „karijeru“ fotografa. Fotkao sam kao lud, išao po celom regionu, malo spavao i tako sve do maja, kada me je, do duše na kratko, prekinula poplava koja me je isterala iz rođenog grada. Napustio sam tadašnji posao snimatelja i probao da svoju sreću okušam kao fotograf koji će biti plaćen za ono što radi i da probam da živim od toga. To je drugi put da sam ispao zelen i glup. Budimo realni, da li vi znate nekoga ko živi u Srbiji i a hleb zarađuje samo od fotografisanja koncerata? Takav čovek ne postoji.
Nekako sam se snalazio jer mi je moj veliki prijatelj dao stan na korišćenje u centru Beograda, ali moram vam priznati da mi je bilo baš teško. Bilo je dana kada prosto nije bilo novca ni za osnovne dnevne potrebe, pod čim podrazumevam hleb. Iako sam stravstveni pušač, o cigaretama tih dana nisam ni pomišljao. No, svaki dan sam imao prilike da vidim moje fotografije na sve strane i malo mi je bilo previše svega toga.
Jedan nemili događaj koji se desio sredinom juna te godine me je naterao da konačno posetim advokata i da preuzmem inicijativu. Da prosto ne budem više „onaj što kuka na fejsu što mu kradu fotke“. Šta se to desilo, neću pričati, samo znam da tu tužbu nikada nisam pokrenuo. Ali sam zbog toga otišao kod advokata.
Samo par dana nakon moje posete advokatu, izašao mi je sponzorisan post Šabačkog letnjeg festivala gde je na moju fotografiju Branka Golubovića neko ispisao „Da li ste spremni?“. Kliknem da odem na stranicu, imam šta da vidim. To nije sve. Tu je i fotografija za koju me je moja drugarica zamolila kada me se srela u gužvi na Tvrđavi u Šapcu iste večeri. Tu je fotografija koju sam napravio bendu Ritam Nereda na kraju nastupa sa sve zalepljenim logom Valjevskog piva. Čekaj bre, jel mene neko ovde zajebava? Odem na sajt www.sabackiletnjifestival.com i tu se potpuno unezverim, jer nađem ukupno 24. fotografije. Da vam ne objašnjavam sada tačno koje su i gde, možete ih videti sami ovde, samo morate kliknuti na galerija . I dalje su tu. Ako krenete da brojite, na stranici gde je Marčelo je takođe moja fotografija koju sam te godine napravio na njegovom koncertu u Barutani, na koji sam takođe bio uredno akreditovan.
Naravno, pošto nisam verovao da je naplata povrede autorskog prava preko suda u našoj zemlji moguća, prvo što sam pokušao jeste da stupim u kontakt sa njima i da probam da se dogovorim oko toga, pre nego što pokrenem sudski postupak. Vrlo empirijskom metodom saznajem da je sajt radila firma Avalon Media Šabac, što je pisalo na samom sajtu. „Izguglam“ kontakt, pozovem. Nakon par dana prenošena poruka, javio mi se izvesni Aleksandar Živanović, da li vlasnik te firme, šta li je. On me poziva da odem do Šapca da se dogovorimo, na šta sam ja rekao da mi ne pada napamet da napuštam atar opštine Obrenovac. On se najavljuje da će doći za dva dana i to u vreme kada meni ne odgovara pošto radim. Ja naravno pristajem i tražim odsustvo sa posla (tada sam radio na RTV MAG kao snimatelj) što dobijam. Gospodin Aleksandar Živanović se ne pojavljuje, a isto tako odbija da se javi na moje telefonske pozive. Nisam se igrao da zovem sa fiksnog i ostale fore, već sam to privremeno stavio na led. I potom na to potpuno zaboravio, jer sam se u to vreme potpuno posvetio sajtu. Tačnije svaki slobodan momenat koji sam imao.
Godinu dana kasnije, pokušao sam ponovo. Ovoga puta se gospodin Živanović javio. I rekao da će doći. I zamislite, došao je. Igrom slučaja, imali smo zajedničkog prijatelja, mog kolegu da televizije, koji je takođe prisustvovao sastanku. Ja sam dao predlog da lepo odemo u radnju, da oni meni kupe fotoaparat i da potpišemo papir da je to na konto ukradenih fotografija. Rekao mi je da mora da proveri sa opštinskim čelnicima i da će mi se javiti. I naravno, više se nikada nije javio.
Opet sam sačekao godinu dana i stvar preuzeo u svoje ruke. Pozvao sam opštinu Šabac na broj telefona koji sam pronašao na njihovom sajtu. I pošto zbog iskustva na pređašnjem televizijskom poslu znam strukturu opštinskih uprava, tražio sam da razgovaram sa Šefom kabineta opštine Šabac. Gospođa ili gospođica kojoj se ne sećam imena me je lepo saslušala, jer sam joj objasnio ovo isto što i vama i rekla da za to prvi put čuje i da se mora konsultovati sa gradonačelnikom. Iskreno, ni njegovog imena se ne sećam.
Zašto sam ja zvao opštinu Šabac? Malo pre sam vam napisao da sam radio na televiziji, a i sticajem okolnosti sam bio u grupi mladih entuzijasta koja je pokrenula osnivanje Kancelarije za mlade opštine Obrenovac. Tako znam da je osnivač svake Kancelarije za mlade opštinaska uprava tog grada. Organizator Šabačkog Letnjeg Festivala je Kancelarija za mlade opštine Šabac. A pride me je život naučio da probleme treba rešavati iz korena. I onda sam tukao u koren, pa neka se oni posle dogovaraju ko je kriv.
Nakon par sati usledio je poziv od strane gradonačelnika koji mi je objasnio da on nije bio obavešten o tom slučaju i da me najljubaznije moli za par dana vremena, jer se mora konsultovati sa svojom pravnom službom. Dogovorili smo se da to ne bude duže od 2 dana. Tako je i bilo. Nakon dva dana dobio sam ponudu koju sam odbio, jer je bila besmisleno mala i obojica smo, uz krajnje ljubazan razgovor i smeh konstatovali da ćemo slučaj preneti na sud. Što bi englezi rekli – no hard feelings.
Krajem 2017. godine dobijam presudu u moju korist. Ali, kako to obično biva, druga strana se žali apelacionom sudu i to ceo slučaj prolongira još godinu i nešto dana. I stigla je presuda apelacionog suda. Nakon godinu i nešto dana, pravda je zadovljena. A tek sada, kada ste sve ovo pročitali, ja moram da vam kažem zašto sam sve ovo pisao. Da ne mislite da sam neka nadžak baba i da trljam nos svima da sam dobio neke pare koje ću potrošiti na kurve i kokain. Neću. Potrošiću na novu opremu i praviću još bolje fotografije.
Tokom svih ovih godina, moje ime je među ljudima koji pokušavaju da izmuzu sisu poznatiju kao budžet opštine Šabac uzimano u razne kontekste. Te da sam se udružio sa ovom političkom partijom, te sa onom. Te znam ovoga, te znam onoga. Te ovako, te onako. Poznajem ljude iz političkog života grada Šapca, to je istina. I ne samo Šapca. Prosto je danas nemoguće da ne poznajete nekoga ko se bavi politikom, jer se svi trude da se zakače na državnu sisu ne bi li osigurali opstanak svoje porodice. I to rade ljudi koji su, po mom skromnom mišljenju, nesposobni za normalan život. Za to morate da imate obraz od gume. Ja nisam iz tog milja i jako sam ponosan na to. Dakle – nisam se udružio sa nekom političkom partijom ili bilo kojim pojedincem. Ne znam ko je kome šta rekao i zašto, samo znam da ja sa tim nemam veze. Sve se ovo ne bi desilo da ja nisam tvrdoglav i da nisam dovoljno pismen da okrenem dva broja telefona. Na moju sreću jesam.
Za fotografije koje sam naparvio za medij koji radim, usudiću se reći svoj – uredno sam se akreditovao, nakon što sam manifestaciju koju sam posetio reklamirao na mom mediju, kako bi za uzvrat dobio tu čuvenu akreditaciju. I šta će se desiti sa mojim fotografijama – gle čuda – ja odlučujem šta će biti. U suprotnom, postoji zakon ove naše Republike Srbije koji je na mojoj strani i na strani autora.
Fotografije koje napravim, uvek i u svako doba možete POTPUNO BESPLATNO videti na našem sajtu. Dovoljno je da kliknete. Gledanje fotografija nikada nismo naplaćivali, niti ćemo.
Za poslenjih deceniju i više, sarađujem sa mnogim bendovima, organizatorima i festivalima. I plaćen sam za to što radim. I mislim da svoj posao radim pošteno. Trudim se da svaki put dam svoj maksimum. I nikada, ponavljam nikada nisam pokrenuo tužbu za fotografije koje sam nekome prodao ili poklonio. Niti nameravam. Moj CV kao fotografa govori sam za sebe. Na kraju, možete pitati bendove i festivale za koje radim šta će vam reči za mene i da li će me preporučiti kao nekoga sa kim treba da sarađujete ili ne. Na meni nije to da sudim. Samo mi se malo smučilo omalovažavanje, drdanje, prozivanje i sve glupe i odvratne radnje kojima su ljudi u stanju da se bave. I da, uvek ću podneti tužbu kada je nešto MOJE ukradeno i korišćeno na način na koji ne treba, bez moje pisane dozvole.
I na kraju balade, doneta je presuda gde je opština Šabac dužna da mi isplati izvesnu svotu novca. Šestocifrenu, do duše u dinarima. Taj novac ide iz budžeta grada, koji, koliko je meni poznato, pune poreski obveznici. Dakle, umesto da osoba koja je diretno odgovorna za krađu fotografija isplati naknadu – tu naknadu će platiti nego drugi. Možda baš i ti koji ovo čitaš. A sve je moglo drugačije i normalnije. Valjda nismo zemlja gde je to moguće.
I da, ponovo su koristili moje fotografije bez dozvole, pošto je jedna tužba izgleda bila malo.
Zašto sam ovo sve napisao. Morao sam. Morao sam, jer je meni lakše. Pun mi je kufer i sudova i tužbi. Nije ovo ni prva, a kako sada stoje stvari ni poslednja tužba kojom ću se baviti jer se neko bahato ponaša prema mom radu. Ja sam se svojski trudio da tuđ rad poštujem i siguran sam da će tako biti zanavek. Meni je posle pisanja ovog teksta pao ozbiljan kamen sa grbače koji vučem godinama.
Piše Marko Ristić
glavni i odgovorni urednik magazina HARDWIRED
