RECENZIJE ALBUMA

MAGNUM – „Lost on the Road to Eternity“ (2018)

magnum-lost-road-eternity-album-review-2018
Written by Teodor Radović

MAGNUM
„Lost on the Road to Eternity“
Progressive Rock / Mainstream Rock
( SPV GmbH 2018)

Realno, ovaj album nije za svakoga. Neko će ga ugasiti nakon što bez nekog reda pusti po 15 sekundi od 3, 4 pesme. Neko će ga zavoleti iz istog razloga – podsećanja na te osamdesete kad u u muzičkom krevetu vodili ljubav stadionski rokenrol(er) i hairy mjetal(ka).

Pre otprilike dva meseca moj muzički ego je opet bio teško ranjen saznanjem koliko u stvari malo znam o muzici i koliko ima dobrih bendova u prošlosti sa impozantnim karijerama o kojima ne znam apsolutno ništa. Mislio sam da je rokenrol sa svim svojim podžanrovima za mene više manje pročitana knjiga pa sam se tamo negde od početka svojih tridesetih prepotentno. dao na kopanje po džezu, bluzu i posebno soulu… ali što sam više odmicao od rokenrola, to sam više nailazio na gomile bendova koji su bili debelo ispred svog vremena a za koje nikad nisam čuo. Recimo, istraživanja oko zvuka šezdesetih i one famozne podele na „Stonse i Bitlse“ su mi otvorile totalno nove muzičke horizonte pa sam kopajući duboko po britanskom muzičkom nasleđu naišao i na neopisivu francusku freakbeat scenu (recimo, kao uvod u taj zvuk na tragu The Who i ranog proto punka može odlično da posluži ovaj Noel Dechamps – Pour le Pied single). Slična oduševljenja su mi pružila i kopanja po ranoj australijskoj garage rock sceni ili američkom folk roku, kad sam odlučio da se muzički provozam provincijskim kaldrmama daleko od Dylan / Joan Baez / Simon and Garfunkel autoputeva.
 
E sad, nazad na temu. Svi ovi bendovi koje sam pronalazio i oduševljavao se, su bili priznati i solidno poznati samo u nekim užim krugovima, pa je bilo nekako i logično pretpostaviti da nisam mogao ni da čujem za njih. No, bend o kojem je reč u ovoj recenziji, sa jednim kraćim prekidom od 5, 6 godina, deluje od 1972. i iza sebe ima d.v.a.d.e.s.e.t. albuma!!!! A kad imaš toliki rokenrol staž i ispod pojasa imaš dvadeset albuma i neke UK top 10 albume svojevremeno…to već nije šala! Ovaj bend je otvarao Reading festival, delio binu sa veličinama poput Whitesnake, Metallica, Blue Oyster Cult. Ovom bendu je pripala čast da otvori Monsters of Rock one iste godine kad su ZZ Top bili hedlajneri. Ovom bendu je Roger Taylor iz Queen radio produkciju…znači ozbiljne, ozbiljne njuške. 
 
A ja sam za njih čuo tek pre dva meseca lutajući po „related artists“ youtube video klipovima.
 
Da. Moj muzički ego je verovatno smrtno ranjen.
 
Dosta sa ovim predugačkim uvodom. Za sve što vas zanima o bendu MAGNUM možete otići na te internete (a očito već surfujete tim bespućima sajberspejs zbiljnosti čim ovo čitate, da parafraziram jednog balkanskog državnika) i tamo saznati. Hajde da se ovde pozabavimo njihovim poslednjim albumom.
 
Dakle, Magnum ima dvadeseti album kojim obeležava 40 godina od svog prvenca „Kingdom of Madness“ iz 1978. Osovina benda, Magnum verzija Pejdža i Planta je i dalje tu – vokal Bob Catley i gitarista Tony Clarkin su u bendu od osnivanja. Njihov današnji zvuk se više naslanja na njihovo muzičko nasleđe iz kasnih osamdesetih, kad je zvuk poput ovoga punio stadione, nego na sopstvene početke gde su više naginjali nekom prog zvuku sa folk elementima, na tragu Jethro Tull, kao i nekim albumima sa početka gde su eksperimentisali sa bluzom.
Njihov proboj i momenat kad su pronašli svoj zvuk bio je „On a Storyteller’s Night“ iz 1985. Ako poslušate naslovnu stvar, biće vam jasno od koga su domaće zadatke prepisivali Bon Jovi, Europe i ostali. Ipak, preslušavajući „Lost in the Road to Eternity “ mogu slobodno da kažem da Magnum nije ostao zarobljen u osamdesetim. Možda žanrovski ovo i dalje jeste taj mainstream stadionski rokenrol, ali produkcija je vrhunska i prilagođena današnjem vremenu. Uz sve to, mislim da je u današnjoj eri digitalizacije vrlo važno napomenuti da su za snimanje ovog albuma doveli dirigenta pod imenom Wolf Kerschek koji je upravljao bukvalno najvećim svetskim orkestrom. Tako da je ovaj album oplemenjen velikim brojem živih instrumenata, što je definitivno retkost u današnje pro- tools vreme.
 
Album otvara „Peaches and Cream“ koju već vidim na stadionu gde na početne tonove klinci kreću da mašu kosom i dižu metal znak koji je Ron James Dio „patentirao“. Možda sad ovo zvuči kao kontradikcija, ali strofe mi onako sitno na trenutke zamirišu na Roberta Palmera. Na uvodnu se nastavlja „Show me Your Hands“ koja nastavlja da nas vozi stadium rock magistralom i to majstorski.
 
Onda sledi ono što svaki hard rock / metal bend mora da ima na svom albumu – jednu baladu koja krene sa klavirom i/ili razlaganjem na gitari da bi u refrenu eksplodirao neki ref pun distorzije a bubnjar se od mirnog Charlie Watts tipa iz pozadine, pretvorio u Animala iz Muppet Show.
Takva balada „Storm Baby“ je samo uvod u najbolji, centralni deo albuma koji otvara „Welcome to the Cosmic Cabaret“ koja traje osam minuta i ni malo nije dosadna, nema rupe. Gitarski solo je jedan od boljih koje sam čuo u poslednje vreme, a na solo se nastavlja neka jazzy deonica gde klavir dominira. Uz sve to provejava i onaj rock synth iz osamdesetih, da atmosfera bude potpuna.
Naslovna stvar nas podseća zašto su svi ti gudači unajmljeni za snimanje ovog albuma. Orkestracije i gudači vas voze na mesta gde imate osećaj da ste toliko puta bili ali svaki put kad odete tamo, pronađete nešto novo (svaka seksualna aluzija je namerna, ovo je hair rock)  Atmosferi dodatno doprinosi nemački metal genije Tobias Sammet kojeg svi fanovi benda Avantasia dobro znaju (a svi Helloween fanovi bi takođe trebalo da budu upoznati sa njegovim radom).
„Without Love“ je prvi singl s albuma. Tu me uvodni rif tačno tera da zapevam Unnnnnskinnny bop -op-op od Poison. Jeste, sav taj hair metal (ako je to uopšte mjetal) je bio naporan i većinom grozan osamdesetih ali se meni i mojoj generaciji na neki kemp način uvukao pod kožu tako da uvek prepoznajemo tu atmosferu nepogrešivo.
 
„Tell me What You Got to Say“ je..Hmmm…kao Iron Maiden stvar samo na mekši način ali definitivno ima taj uticaj kroz pesmu. U stvari, ovo i jeste Magnum zvuk po kojem su najpoznatiji, što otprilike počinje da se formira sa „Wings of Heaven“ albumom koji mi je verovatno najdraži od njih, ako se tako nešto može reći nakon dva meseca slušanja.
 
„Ya Wanna be Someone“ mi je najslabiji momenat na albumu iako ima fin solo tamo negde od četvrtog minuta. Nakon nje sledi „Forbidden Masquerade“ koja je takođe jedan od slabijih na albumu pa sve liči na to da matorci usporavaju pred finiš i da su se umorili.
 
O, kako sam se prevario! Sledi tekstualno najjača pesma albuma „Glory to Ashes“ o svom bezumlju rata, a paradoks je što je pesma tako ložačka da zamišljam neki filmski stari spektakl gde gomile srednjevekovnih ratnika zveckaju mačevima pred sudnji boj, dok ovo ide u pozadini. Ne mogu sebi da pomognem, zamišljam za mrvu tvrđu verziju kakva bi bila da su je Manowar ili Saxon propustili kroz šake, odnosno gitarske žice.
Album zatvara „King of the World“ što je više nego dobar način da se zatvori album kao ovaj, gde novi klavijaturista benda dobija priliku da se istakne.
 
Realno, ovaj album nije za svakoga. Neko će ga ugasiti nakon što bez nekog reda pusti po 15 sekundi od 3, 4 pesme. Neko će ga zavoleti iz istog razloga – podsećanja na te osamdesete kad u u muzičkom krevetu vodili ljubav stadionski rokenrol(er) i hairy metal(ka). Razumem i jedne i druge. U svakom slučaju, ovo žanrovski možda jeste starinski album ali ovi matorci još imaju šta da kažu i ne spavaju na lovorikama stare slave nego drže baklju upaljenu, visoko.
Piše Teodor Radović
Lista pesama:
1. Peaches and Cream
2. Show Me Your Hands
3. Storm Baby
4. Welcome to the Cosmic Cabaret
5. Lost on the Road to Eternity (featuring Tobias Sammet)
6. Without Love
7. Tell Me What You’ve Got to Say
8. Ya Wanna Be Someone
9. Forbidden Masquerade
10. Glory to Ashes
11. King of the World

O autoru

Teodor Radović