RECENZIJE ALBUMA

MACHINE HEAD – „Catharsis“ (2018)

machine-head-catharsis-review-2018
Written by Jovan Ristić

MACHINE HEAD
„Catharsis“

Nü Metal
(Nuclear Blast, 2018)

Neke pesme odskaču kvalitetom, međutim čak i u svojim najsvetlijim trenucima pesme na ovom albumu zvuče kao odbačeni materijal sa „The Blackening“. Pored toga, na svaku iole pristojnu pesmu dolaze tri koje je vuku nazad.

Kada su Avenged Sevenfold objavili album „Hail to the King“, Rob Flynn je bio prvi koji je hrabro skrenuo pažnju na mnoge hm… pozajmljene momente na tom albumu. Doduše, to je možda za nijansu ironično za nekoga ko se kroz celu karijeru dodvoravao trendovima. Kada je Pantera bila najsvežiji metal bend, Machine Head je bio odmah iza sa albumom „Burn My Eyes“. Kada je Nu metal uzeo maha i odveo metal u komercijalne vode dobili smo „The Burning Red“. Nakon toga stigla je faza za novi milenijum pod jakim uticajem metalcore žanra, koja je bendu ponovo donela neku kredibilnost i iznedrila par solidnih albuma, dok se ni sam bend nije zasitio ovog stila. Onda je stigao „Catharsis“.

Kada je Flynn najavio potpuni zaokret na novom albumu, nisam mogao da se ne zapitam kom trendu li će se sada prišljamčiti. Neubedljivo „Fuck the World“ izgovoreno silinom bubuljičavog tinejdžera kome roditelji nisu dali džeparac u pesmi „Volatile“, nimalo suptilnoj kopiji benda Slipknot, koja otvara album dalo mi je prvu i pravu naznaku. Nü lampe za stare.

Iz nekog razloga, bend je odlučio da je najbolji korak za njih korak nazad u fazu zbog koje su na prvom mestu postali omraženi. „Catharsis“ je karika koja nedostaje između „The Burning Red“ i „Through the Ashes of the Empires“, ako zanemarimo „Supercharger“ (koji većina ionako rado zanemaruje), koji je nit tamo nit ovamo. Kroz album se mogu čuti i neki moderniji uticaji kao nešto naglašeniji punk i hardcore uplivi, te najljigaviji momenti iz knjige Five Finger Death Punch u pesmi „Bastards“ i još jedan nimalo suptilni pokušaj Dropkick Murphys-a kojim pesma kulminira. Ne zaboravimo ni blamantne rep deonice u „Triple Beam“.

Ruku na srce, album nije potpuno neslušljiv zato što je jako energičan. Priznajem lakše sam izgurao kroz ceo album u jednom cugu nego što je to bio slučaj sa „Bloodstone & Diamonds“. Neke pesme odskaču kvalitetom, na primer „Screaming at the Sun“ ili „Heavy Lies the Crown“. Međutim, čak i u svojim najsvetlijim trenucima pesme na ovom albumu zvuče kao odbačeni materijal sa „The Blackening“. Pored toga, na svaku iole pristojnu pesmu dolaze tri koje je vuku nazad.

A tu su i tekstovi. Obično ne obraćam previše pažnju na tekstove, niti ih pratim osim ako nemam original uz sebe, ali ovoliki transfer blama nisam osećao od… pa odavno. Dok vam Rob Flynn pokušava da vam priča o životu crnaca koji diluju drogu (verovatno po uzoru na Body Count) ili pokušava da zvuči kao pobesneli tinejdžer jedino što možete da osetite je upravo transfer blama. Nisu svi tekstovi loše napisani, naprotiv. Profesori književnosti bi uživali pokušavajući da odgonetnu šta je pisac hteo da kaže u moru metafora i alegorija. Jednostavno deluju neiskreno, isfolirano i kao neuspeli pokušaj dodvoravanja publici koja nije njihova i pričanje priče koja nije njihova.

„I got a razor blade smile and a cocaine tongue,
I got a boner for miles, I’m slinging loads for fun…“

Mislim, stvarno?

Međutim, glavni problem ovog albuma nisu ni ideologija, ni blamantni tekstovi ni zaokret ka Nu-metalu. Glavni problem je plitak materijal koji nećete poželeti da slušate nakon dva ili tri pokušaja, koje ste ionako bendu poklonili verovatno zbog stare slave uprkos brojnim upozorenjima. „Catharsis“ zvuči jako neubedljivo i neprimereno bendu sa njihovim stažem, kao matorac koji fura užasnu, izblajhanu jež frizuru. Ne stoji ti prijatelju. Postoji vreme i prilika za to, a tvoje je odavno prošlo.

About the author

Jovan Ristić

Editor

Contact
jovan@hardwiredmagazine.com