SPECIJAL

Linton Kwesi Johnson – Snaga poezije

Written by Nenad Pekez

Dok je Britanija grcala u političkim i ekonomskim problemima sedamdesetih godina prošlog veka, javljali su se pokreti i umetnici koji su odlučno pružali otpor takvom sistemu. Punk pokret je pre svega bio odgovor mladih belaca, ali je malo bilo onih koji su govorili direktno u ime afro-karipskih i drugih migranata čija pozicija je bila još nezahvalnija usled veoma otvorenog rasizma. Najznačajniji glasnogovornik tih grupa ljudi bio je Linton Kwesi Johnson, čije stvaralaštvo je revolucionarno i autentično po stilu, sadržaju i jeziku. Utabao je put mnogim generacijama pesnika i muzičara koji su želeli da se slobodno izražavaju na svom jeziku, u sopstvenom stilu i otvoreno pevaju o svim problemima koji ih tište.


Uredno obučen i apsolutno staložen, kao i uvek, svojim dubokim i mirnim glasom, Linton Kwesi Johnson pred kamerama televizije BBC2 recituje stih: „Inglan is a bitch“ („Engleska je kučka“). U pitanju je 1980. godina, a emisija je Old Grey Whistle Test, jedna od najgledanijih nacionalnih muzičkih emisija u Britaniji. Istoimena pesma je nastala nekoliko godina ranije, početkom sedamdesetih, tokom veoma iscrpljujućeg perioda života za Linton-a Johnson-a. Gotovo pola godine nezaposlen nakon završetka studija sociologije („Bio sam ili ‘prekvalifikovan’ ili samo nedovoljno kvalifikovan“), bio je prinuđen da radi u fabrici kako bi održavao svoju porodicu. „Bila su to veoma, veoma teška vremena“, rekao je jednom prilikom Johnson.

Bila su to izuzetno teška vremena za veliku većinu stanovništva Britanije. Britanski sistem je bio u ogromnom ekonomskom problemu, siromaštvo i nezaposlenost su preovladavali, bez ikakvih izgleda da će se u skorijoj budućnosti nešto promeniti i da će stvari doći na svoje mesto. Međutim, za crnce, migrante i manjine, situacija je bila još teža, jer na sve već pomenute nedaće, koje su i oni preživljavali, tu je bio i rasizam kao so na ranu. Potkrepljen zakonima države, rasizam je je bujao ulicama Britanije, a policijsko nasilje nad pomenutim grupama ljudi je praktično imalo legalnu osnovu. Jedan od najozloglašenijih zakona iz tog perioda bio je tzv. „sus“ zakon (skraćeno od „suspected person“), koji je dozvoljavao policiji da zaustavi, pretraži i eventualno uhapsi svakoga koji im je delovao i malo sumnjivo. Upravo taj zakon je davao pravo policiji da donosi subjektivne odluke, što su oni masovno zloupotrebljavali. Johnson zna koliko se policija rasistički ponašala i smatra da je do dan-danas rasizam ostao ukorenjen u britanskoj policiji: „Policija je prožeta rasizmom. To je endemska bolest, kao rak u policijskim snagama. Stvari stoje toliko loše da su crni oficiri morali da oforme odvojeno udruženje. Federacija policije je bastion rasizma u policijskim snagama.“

Izaći u javnost, pogotovo pred nacionalnu televiziju, sa pesmom kao što je „Inglan Is A Bitch“, koja se doticala na najdirektniji mogući način upravo velikog problema britanskog društva – veze između rasizma i nezaposlenosti, u tom trenutku je bio jedan izuzetno smeo potez. Verovatno bi i danas, u 21. veku, bilo teško izvesti nešto slično. Međutim, tim verovatno jedinim nastupom na nacionalnoj televiziji je gotovo najviše što je Johnson išao u komercijalizaciji, ako se tako taj nastup i može shvatiti. Pored toga, Johnson je dva svoja albuma, „Forces Of Victory“ (1979) i „Bass Culture“ (1980), izdao putem labele Island Records, velike izdavačke kuće koja se pre svega bavi reggae i ska muzikom. To mu je definitivno pomoglo da se njegova muzika čuje i van britanskog ostrva, ali već naredni veći ugovor od iste kuće je odbio: „Ponudili su mi snimanje šest albuma, ali sam rekao ne, što je bilo nečuveno. Želeli su da ulože milion dolara kako bi od mene napravili veliku zvezdu, ali nisam hteo da budem dužan izdavačkoj kompaniji. Ja sam svoj čovek“.

… želeo sam da imam kontrolu nad svojom kreativnošću, da radim po sopstvenim uslovima

Iako mu je kratka saradnja sa labelom Island Records pomogla da se njegova muzika čuje van ostrva, bila je to velika cena za nezavisnost ka kojoj je oduvek težio. On i jeste jedan od retkih umetnika uopšte koji je uspeo da ostvari poprilično visok nivo samostalnosti i postavi se u sasvim zavidnu poziciju za jednog umetnika. Zahvaljujući tome je uspeo da ostane veran svojim idealima i istovremeno opstane u muzičkom biznisu. Mejnstrim ga nikada nije zanimao: „Oduvek sam bio osoba koja nezavisno razmišlja i vodi se sopstvenim vrednostima i želeo sam da imam kontrolu nad svojom kreativnošću, da radim po sopstvenim uslovima.“, rekao je Johnson. „I uspeo sam u tome.“ Naravno, najviše aludira na svoju izdavačku kuću LKJ Records koju je osnovao 1981. godine. Doduše, ta kuća nikada nije dostigla, ni blizu, razmere labele Island tako da njegova muzika tokom sedamdesetih i osamdesetih nije dospela do delova sveta kao što je istočna Evropa, za razliku od, recimo, još jednog veoma sličnog umetnika na koga je Linton direktno uticao, Benjamin-a Zephaniah-a i njegovog čuvenog albuma „Rasta“.

Linton Johnson je rođen 1952. godine u seocetu Chapelton na Jamajci. U tom mestu, bez struje, a samim tim i bez radija i televizije, potpuno izolovan od ostatka sveta, proveo je prvih 11 godina života, nakon čega je doživeo veliku, i kako on sam opisuje, traumatičnu promenu. 1963. godine se preselio u Brikston, južni deo Londona, kako bi se pridružio majci koja je tu živela prethodnih pet godina. Engleska mu se nije svidela od samog početka, kako zbog klime, tako i zbog poprilično podređenog društvenog statusa i rasističkog odnosa koji je osetio na svojoj koži momentalno, čak i u srednjoj školi: „Deca i učitelji su bili rasisti. Stalno smo ulazili u svađe sa njima. Učitelji su nas potcenjivali i nije im bilo baš drago kada bi primetili da postavljamo sebi ciljeve koje su oni smatrali previsokim za nas.“ Međutim, bio je svestan da mu je obrazovanje jedini izlaz iz siromaštva, pa je odlučio da prave mentore potraži na drugom mestu – u pokretu Crnih Pantera.

Ispostavilo se da je taj korak bio ključan za razvoj pre svega njegove svesti, a samim tim i njegove poezije i umetnosti. Upravo je u tom militantnom pokretu koji se zalagao za oružani otpor društvenom ugnjetavanju Johnson po prvi put saznao da se i crnci bave umetnošću: „Došao sam do poezije putem politike. Otkrio sam da crni ljudi takođe pišu knjige kada sam pristupio pokretu Crnih Pantera. U školi nam nikada nisu spominjali da postoji literatura crnaca ili literatura o crncima. Kada smo učili istoriju, radili smo britansku istoriju, nikada nismo pričali o robovima“. Već kao tinejdžer postao je uzbuđen pojmovima kao što su sloboda, jednakost i pravda. Upravo su ti pojmovi postali temelj njegove poezije.

Ubacili su me u maricu i dobro išutirali, i posle mene optužili za nanošenje fizičkih povreda i napad.

Iako mu knjige i mentori jesu pomogli da uobliči svoje stihove i pronađe sopstveni stil, ono što je najviše uticalo na sadržinu njegove poezije nije bilo teoretskog karaktera, već je dolazilo direktno sa ulica Brikstona, od ličnih iskustava i iskustava njemu bliskih ljudi. Jedno od ličnih iskustava koje mu je ostalo urezano u pamćenju jeste napad policije koji je doživeo 1972. godine: „Video sam kako policija maltretira troju mladića na pijaci u Brikstonu. Kao član Crnih Pantera bio sam istreniran da zapišem brojeve policajaca. Ubacili su me u maricu i dobro išutirali, i posle mene optužili za nanošenje fizičkih povreda i napad.“

Iako je fizički bio daleko od rodne Jamajke, okolnosti u kojima je Johnson živeo nisu mu dopuštale da se zaista udalji od svoje kulture, čak i da je to želeo. Veliki broj Jamajčana koji su živeli u njegovoj zajednici, kao i uspon reggae muzike, koja je bila na vrhuncu popularnosti prvom polovinom sedamdesetih, učinili su da se oseća kao kod svoje kuće. Svoje prve pesme počeo je da recituje i izvodi uz Rastafari reggae bubnjeve grupe Rasta Love, što je bila posledica izloženosti jamajčanskim izvođačima kao što je Ras Michael & the Sons of Negus. Muzikalnost je od samih početaka bila usađena u njegovoj poeziji: „Uvek čujem bas liniju u svojoj glavi dok pišem.“ Tokom 1974. i 1975. godine objavio je čak dve zbirke pesama, ali tek je tri godine kasnije odlučio da svoju poeziju spoji sa živim reggae bendom.

Uvek čujem bas liniju u svojoj glavi dok pišem.

Debi album „Dread Beat an’ Blood“ iz 1978. godine predstavljao je nešto potpuno drugačije od svega što se do tada u muzici pojavilo. Bilo je to delo revolucionarno kako po pitanju stila i sadržaja, tako i po pitanju jezika. Uz moćnu muzičku podlogu, teške dub ritmove i snažnu reggae bas liniju, Linton se na autentičnom jamajčanskom dijalektu, poznatom i kao „iskrivljeni engleski“, doticao tema rasizma i policijskog nasilja kroz moćne i detaljne opise događaja sa ulica Brikstona. Bio je to prvi i najdirektniji glas radničke klase južnog Londona. Glas koji je svima davao do znanja da stanje i atmosfera u tom delu grada ključaju od besa, i da je pobuna na vidiku, što se najbolje može osetiti u pesmi „All Wi Doin Is Defendin“.

Upotreba jamajčanskog jezika umesto standardnog engleskog dalo je njegovom stvaralaštvu veliku dozu originalnosti i značaja kojih ni on sam nije bio svestan. Ferdinand Dennis, anglo-jamajčanski pisac i novinar, ukazao je na značaj upotrebe jamajčanskog jezika u pesmama: U školama su nam nametali da se stidimo svog jezika. Ali kada si čuo Linton-a Johnson-a postao si svestan snage svog jezika, da je to nešto s čim treba biti ponosan. Kao što je sam Johnson opisao: Ne postoji loš engleski: postoje engleski i načini na koji ga pričaš. Mnogi raniji pesnici su pisali na lokalnim dijalektima, da li je Chaucer pisao na standardnom engleskom, ili Robbie Burns? Zanimljivo je da drugi veliki reggae izvođači kao što su Bob Marley & Wailers ili Burning Spear nisu pevali na svom jeziku, to se jednostavno nije uzimalo u obzir. Ispostavilo se da je novoformirana fuzija koju su činili snažna poezija ispevana na jamajčanskom jeziku i roots reggae ritmovi doveli do rođenja novog žanra koji je Johnson nazvao dub-poezijom.

Teme kojima se u svojim pesmama bavio nikada nije dovodio u pitanje. Poezija i politika su oduvek neraskidivo išle ruka pod ruku: Verovao sam da u to vreme crni pesnik nije mogao sebi priuštiti luksuz da stvara umetnost radi nje same. Morala je biti u službi borbe. Pokušao sam svojom poezijom da istaknem određene pokrete i zabeležim određene događaje. Tako je Johnson mnoge pesme posvetio određenim žrtvama policijskog nasilja ili drugog nasilja proisteklog iz rasizma, kao znak podrške i u cilju širenja vesti o tim događajima, kojima britanski mediji nisu pridavali gotovo nikakav značaj. Otvoreno je pružao podršku ljudima kao što su George Lindo (It Dread Inna Inglan), kome je policija smestila krađu u Bredfordu i koga su kasnije pustili iz zatvora uz kompenzaciju od 25 hiljada funti, Leroy Harris (Five Nights Of Bleeding), mladić koji je izboden nožem na jednoj žurci u južnom Londonu, Blair Peach (Reggae fi Peach), novozelandski učitelj koji je ubijen tokom anti-rasističkih protesta u Engleskoj, i mnogi drugi…

Jedan od najbitnijih događaja koje je opisao u pesmi New Craas Massakahbio je požar koji se dogodio 1981. godine u Nju Krosu. Požar koji je zahvatio kuću u južno-istočnom delu Londona usmrtio je trinaestoro mladih ljudi, a policija gotovo ništa nije preduzela po pitanju otkrivanja uzroka požara i ispitivanja slučaja, iako su postojale indikacije o rasističkom napadu. Usled veoma slabog razvoja događaja po pitanju otkrivanja krivaca, nekoliko nedelja kasnije održan je enormni protest sačinjen od 20 hiljada ljudi, a jedan od organizatora istog bio je i Linton Johnson.

Verovao sam da u to vreme crni pesnik nije mogao sebi priuštiti luksuz da stvara umetnost radi nje same. Morala je biti u službi borbe.

Mnogi smatraju da je Sonny’s Lettah njegova najznačajnija pesma. Pesma koja je direktno uticala na crnačku svest i dovela do mnogih protesta. Stihovi napisani u formi pisma kojeg mladić šalje iz zatvora u Brikstonu svojoj majci, opisuju već pomenute rasističke napade policije. Bila je to otvorena i direktna pesma protiv sus zakona, koja je pratila crnce i pomogla im u borbi protiv tih zakona. Nakon velikih protesta u Brikstonu i drugim delovima Londona, ovi zakoni su ukinuti 1981. godine. Tako su političke aktivnosti i poezija Linton-a Johnson-a međusubno uticali jedni na druge.

Dennis vidi Johnson-a kao vezu između Kariba i britanske crnačke kulture. Pozajmio je rastafarijanske forme kako bi izrazio otuđenje, pritisak i nedostatak perspektive prve generacije rođene u Britaniji sedamdesetih, i pokušaj da ih ograniče snagom reda i zakona. Mogao si osetiti da je on preživaljavao isti pritisak koji je njegova poezija izražavala. Međutim, bitno je imati na umu da Linton nije deo Rastafari pokreta, iako koristi reggae i dub stilove i vodi se sličnim principima. Štaviše, za sebe kaže da je ateista i da je pre pobornik Pan-Afrikanizma.

… život je realizacija sopstvenog potencijala. Ne znam da li sam ja uspeo da realizujem svoj u potpunosti, ali sam definitvno daleko dogurao u realizaciji nekih ciljeva i snova.

Tokom svoje dugogodišnje karijere objavio je 11 studijskih albuma i ukupno 5 zbirki pesama. Nastupao je širom sveta, od Japana, Turske i islanda do Brazila. Dobitnik je mnogih književnih priznanja, ali bez ikakve sumnje, izdavanje zbirke pesama Mi Revalueshanary Fren kao deo Penguin Modern Classic serijala je najznačajnije. Time je postao drugi živi pesnik koji je dobio tu čast da mu ta značajna britanska izdavačka kuća objavi delo. Međutim, prošlo je više od decenije od poslednje zbirke pesama i poslednjeg albuma. Iako povremeno održava nastupe i nastavlja da vodi svoju izdavačku kuću, Linton Johnson se polako i neprimetno povlači sa scene.

63-ogodišnji Johnson danas i dalje živi u Britaniji, uživajući u onome što je tokom svoje karijere postigao. Međutim, strast za pisanjem je znatno opala godinama, ali to ga uopšte ne brine: Ako mi pesma dođe, napišem je. Ali se ne brinem puno. Ako nikada više ne napišem pesmu, neka bude. Ne znam da li sam napisao svoje najbolje delo. Neki pisci nastavljaju sa pisanjem, ali u određenoj godini dostigneš svoj vrhunac, i onda nastaviš da pišeš nebitnih dela. Na kraju krajeva, život je realizacija sopstvenog potencijala. Ne znam da li sam ja uspeo da realizujem svoj u potpunosti, ali sam definitvno daleko dogurao u realizaciji nekih ciljeva i snova.

O autoru

Nenad Pekez

Journalist

Contact
nenad@hardwiredmagazine.com

Dodaj komentar