Lee Tesche, ALGIERS – „Ostanite verni svojoj viziji“

ALGIERS su bend u usponu, a svojim drugim albumom  „The Underside of Power“ zacementirali su put ka vrhu. Muziku koju stvaraju je teško definisati, ali tri prijatelja koja su odrasla zajedno u Atlanti u američkoj državi Džordžija, čak i ne pokušavaju da se uklope u neki žanr. Pre njihovog prvog koncerta u Beogradu, koji će se održati 1. februara u Domu omladine, imali smo priliku da popričamo sa gitaristom Lee Tesche-om o par stvari.

Algiers, photo Dustin Condren

Vaš novi album  je pokupio odlične ocene kritike. Čestitke na tome. I mene je oduvao. Kako sada gledate na to? Da li ste očekivali ovako dobru reakciju?
Lee: Hvala puno. Iskreno, veoma je teško proceniti kako će ljudi reagovati, tako da je kreativni proces uvek ispunjen usponima i padovima, i momentima sumnje u sebe. Zaista ne treba razmišljati o tome kako će album biti prihvaćen, samo treba ostati veran svojoj viziji i raditi što više možete dok ne dobijete ono što ste želeli. Bilo je dosta trenutaka tokom snimanja kada nismo bili sigurni, ili smo bili zabrinuti da smo odlutali od cilja. I pojedinačno nas je trebalo vraćati sa ivice, da se tako izrazim. To je ono što je dobro kod benda koji ima više različitih glasova. Kada neko od nas nema pouzdanja, tu su ostali da nas vrate na pravi put. Mnogo je teže kada osećate da ste sami. Postoji bezbroj priča o odugovlačenjima snimanja albuma, upravo zbog samopouzdanja, ili umora. Zaista je divno kako je album dočekan u Evropi i koliko god da smo bili uzbuđeni, svakako je šok kad nešto predstavimo svetu i ljudi se duboko vežu za to.

Ekipa koja stoji iza vašeg albuma je neverovatna. Adrian Utley (producent i gitarista benda Portishead), Ben Greenberg (The Man), Randall Dunn (producent benda Sun O)))),… Kako je izgledalo sarađivati sa njima? Da li je bilo teško snimati album u dve veoma udaljene zemlje – Engleskoj i Americi?
Lee: Bilo je sjajno. Snimanje albuma se zapravo odigralo u tri faze. Sve je bilo bazirano na finansijama, planovima i jednostavno, snimali smo gde smo mi bili u tom trenutku. Snimanje smo započeli sa Adrian-om u Engleskoj, u velikom studiju nadomak Bristola i njegovom kućnom studiju. Ovo je obuhvatalo pesme na idejnom nivou i on je radio sa nama na dovršavanju tih pesama. Čak je i svirao na mnogima o njih. Ipak, na kraju smo većinu pesama završili u Nju Jorku, Ben Greenberg nam je pomogao da sagledamo album kao celinu. Njegov pečat na albumu je neizbrisiv. Miks je odradio Randall Dunn u Sijetlu. On je zaista neverovatna osoba i neverovatan producent. Učinio je da album bude kohezivan i dodao mu konačan karakter. Ostvarili smo duboke veze sa ovim ljudima i nadamo se da ćemo i u budućnosti sarađivati sa njima.

Srvarate veoma specifičnu muziku. Koga, ili šta možete izdvojiti kao najuticajnije na vas?
Lee: To je teško pitanje. Mislim da je to različito za svakog od nas u pogledu pojedinačnih uticaja. Odlascima na pank/hardkor svirke u Atlanti kada sam bio mlađi sam poželeo da ja imam svoj bend. Ryan (Mahan, basista) je išao na slične svirke u to vreme i tako smo završili zajedno u bendu. Franklin (James Fisher, pevač) je dolazio na sve naše svirke i bio jedan od najvećih fanova. Na neki način, to je bio najveći uticaj.

Mnogi pokušavaju da vas svrstaju u neki žanr, ali meni konkretno je to veoma teško, čak nemoguće.  Kakvo je vaše mišljenje o žanru benda? Ili prosto svirate ono što volite, u šta god to spadalo?
Lee: Da, prosto pravimo muziku koju volimo. Kada pišemo pesmu, svako od nas ima određenu ideju. Onda ostali na tu ideju dodaju neko svoje viđenje, ponekad u direktnom konfliktu sa originalnom idejom i tako nastaje naš svuk. Nismo preterano opterećeni uklapanjem u neki žanr.

Bend ima jako prosto ime – Algiers (Alžir), koje u isto vreme postavlja milion pitanja. Da li ima neko posebno značenje? Pročitao sam mnogo stavri vezanih za to, ali bih bio veoma zahvalan ukolkio bih od vas mogao da saznam nešto više o tome.
Lee: Mislim da je upravo to. Prosto ime koje postavlja milion pitanja. I svako od njih je validno. Meni ime predstavlja mnogo stvari, od grada i njegove anti-kolonijalne borbe, istorije, književnosti i umetnosti koja ga okružuje do same ideje o prostoru u kome se sudaraju sve naše misli i ideje.

Algiers, photo Joe Dilworth

Problemi današnjice su glavna tema vaših pesama.Čak i mi ovde smo dobro upoznati o većini groznih nehumanih stvari koje se dešavaju širom sveta. Koje događaji su najviše uticali na vas? Pretpostavljam da vam nije teško da nađete inspiraciju za tekst u ovom trulom društvu?
Lee: Pa, Franklin je odličan tekstopisac. Ideje crpi iz mnogih stvari, ličnih i političkih, stim što je lično nekad i političko. Ja naše pesme ne tumačim kao aktuelne, ali adresirajući konflikte i teme koje su univerzalne i oduvek prisutne, nažalost, one uvek izgledaju tako.

Mnogo mi se sviđa što ste svi milti-instrumentalisti i svu muziku stvarate sami, što baš i nije slučaj u današnjem svetu muzike gde se kupuju tekstovi, angažuju dodatni gitaristi da odsviraju solo i slično. Koliko ste truda uložili u sve to i da li se isplati? Verujem da je divan osećaj kad se osvrnete na „The Underside of Power“ i kažete – „Čoveče, pa ovo smo sami napravili“.
Lee: Da, veoma sam ponosan na to. Veoma sam zahvalan što sam okružen divnim ljudima i muzičarima koji imaju posebne kvalitete  i gde svaki može ideje drugih da dovede do savršenstva, do čeka verovatno mogli da dođemo samostalno. I još uvek rastemo i gledamo napred, pa je ovo, nadam se, tek samo početak. Doduše, sledeći put možda napravimo album samo od plaćenih soloa (smeh).

Uskoro polazite na veoma zgusnutu turneju po Evropi, u okviru koje ćete održati dosta koncerata na našem Balkanu. Koliko su ljudi u Americi upoznati sa ovim prostorom? Nadam se da ćemo vas ubediti da nismo samo obični stereotipi koji kruže o nama.
Lee: Iskreno, nisam siguran šta Amerikanci misle ili znaju. U poslednje vreme su me baš razočaravali. Mi kao grupa smo veoma upoznati, neki su proveli tu dosta vremena, a neki imaju poznanstva sa ljudima sa tih prostora. Ryan je proveo dosta vremena radeći i putujući po Balkanu, u Bugarskoj smo snimili spot za naš prvi album i neki od naših najranijih fanova su upravo iz Srbije. Bilo je vreme da konačno odsviramo par koncerata ovde.

Algiers, photo Dustin Condren

Jedna od omiljenih pesama sa novog albuma mi je „Hymn for an Average Man“, mada je ceo album zaista neverovatan. Iako ne volim spojlovanje, da li nekim slučajem planirate da je svirate u Beogradu? Koje su vaše omiljene pesme i koje najviše volite da izvodite uživo?
Lee: Znaš, i meni je ona postala jedna od omiljenih. Zanimljivo je kako je ona uključena na album. Prvobitno, nju je Franklin svirao na klaviru u Ardian-ovoj dnevnoj sobi, između snimanja. Snimio je deo pesme i vremenom odneo snimke kući i završio je. Randall ju je izmiksovao za par sati tokom veoma emotivnog sešna. Još uvek je izgledala kao crna ovca za sve nas, sve dok nismo počeli da je sviramo na probama za predstojeću turneju. Sada mi je jedna od omiljenih koje sviramo uživo. Veoma je dinamična, počinje sa šaptom, a završava se eksplozivnim brejkom. Sviraćemo je za vas u Beogradu.

Kakve koncerte više volite? Manje klupske ili velike festivale na otvorenom?
Lee: Generalno, više svirke u manjim klubovima, jer tada možemo da se povežemo sa publikom na pravi način. Čini se kao da smo svi zajedno. Nastupi na većim festivalima se više čine distancirani, ili sterilni, ali na neki način uživam i u njima, jer na taj način vidim mnoge bendove, koje drugačije inače ne bih imao priliku da gledam.

U Srbiji niste nastupali nikad. Mogu vam reći da je Dom omladine savršen prostor za vaš koncert. Nadam se da će se i vama sve odgovarati i i da ćemo imati prilike da vas gledamo i na nekoj sledećoj turneji. 
Lee: Odlično, zaista se radujem tome! Čuli smo sjajne stvari. Uzbuđeni smo što konačno dolazimo tamo, i nadam se da je ovo prva od mnogih poseta. Beograd je već dugo na vrhu moje liste mesta koja želim da posetim.

Intervju pripremio Uroš Matović