Red. Rad. Disciplina. Tako bi glasio moj odgovor, kada bi me neko pitao da u tri reči opišem bend LAIBACH nakon sinoćnjeg nastupa. Uverena sam da se ove filozofije pridržavaju i u svim fazama stvaranja svoje muzike. Ili umetnosti. Kada su ovi Slovenci u pitanju veoma je tanka linija između ova dva pojma. Da nije tako, ne bi bili jedan od najpoznatijih i najuspešnijih bendova sa ovih prostora. Redom, radom i disciplinom postigli su ono o čemu mnogi sanjaju, i pokazali da je sve moguće.
Laibach uživo u Beogradu 2015. godine, photo Marko Ristić
Ovo nije prvi put da je Laibach mašinerija protutnjala Srbijom ove godine. Slobodno mogu reći da su ovde domaći, i da su, na kraju krajeva, naši. Mi, bivši Jugosloveni, vrlo često volimo da koristimo prisvojne prideve. Bar kada treba da prisvojimo tuđe uspehe, ako ništa drugo. Za bend je ovo bila velika godina koju je obeležila velika turneja i promocija albuma „Spectre“. Ali sve to u senku je bacio, ne jedan, nego čak dva nastupa u Severnoj Koreji. Ovaj fenomen nije samo još jedan blistav podatak koji će biti dodat više nego zanimljivoj biografiji benda, već će biti ispisan i na stranicama istorije muzike uopšte. Iako je na prvu loptu ovakva vest bila prilično neverovatna, uzevši u obzir strogi režim Demokratske Narodne Republike Koreje i njihov otpor prema zapadnoj kulturi, bilo mi je neobično lako da zamislim ovu petorku ispred uglađenih, nepomičnih i bezizražajnih lica Korejanaca.
Kontroverzne Slovence možete da volite ili ne volite, ali jedno je sigurno, originalnost ne može niko da im ospori, kako same muzike tako i scenskog nastupa. Luka Jamnik i Rok Lopatič, i bubnjar Janez Gabrič, na binu su se ušunjali gotovo neprimetno i napravili malo duži uvod najavljujući zvezde večeri. Ovacijama i aplauzima pozdravljena je lepša petina ovog sastava Mina Špiler, a zatim se pojavio Milan Fras, dočekan, ako je to uopšte moguće, sa još većim oduševljenjem. Počeli su na maternjem jeziku, što je i za očekivati, i to obradom opere Edvard-a Grieg-a „Olav Tryggvason“. Izveli su je više nego svečano, u duhu pravog operskog nastupa, sa četvoroglasjem koje ostavlja bez daha. Vokalni kontrast između Mininog mekog a opet prodornog glasa i Milanovog grubog, gotovo režećeg vokala izaziva klecanje u kolenima. Nastavljaju na slovenačkom, i pesmom „Smrt Za Smrt“ koja se našla na kompilaciji „Rekapitulacije 1980-1984“ iz davne 1985. godine. Nakon toga u njihovom opusu gotovo da se više nije našla ni jedna pesma na ovom jeziku.
Laibach uživo u Beogradu 2015. godine, photo Marko Ristić
Prva pesma sa aktuelnog albuma koja se našla na rpertoaru bila je „Eurovision“ a pratila ju je nešto energičnija u odnosu na dosadašnje, „Resistence Is Futile“ gde su sebi dozvolili i koji pokret više. Kompletan prvi deo nastupa činio se prilično isprogramiran. Svaki pokret unapred je osmišljen. Svaki pokret ruke, mimika lica, pogled, desio se u tačno određeno vreme. Članovi benda su u ovome toliko usklađeni kao da neka nevidljiva sila vuče njihove konce. Kao u lutkarskom pozorištu. Sve i jeste više ličilo na predstavu nego na koncert. Nisam mogla a da se ne zapitam koliko je samokontrole potrebno da se ne zanjišu u ritmu, da im se ne iskrade osmeh na usnama. Ovo naravno, ni mene, ni ostatak publike, nije koštalo maksimalnog uživanja. Baš naprotiv, sve oči su kao hipnotisane bile svo vreme prikovane za binu.
Laibach uživo u Beogradu 2015. godine, photo Marko Ristić
Nakon desetominutne pauze, ili intermeca, tajmer na video bimu otkucao je 00:00 i označio drugi deo nastupa. Prvobitno ova odluka mi se činila čudnom, jer mislim da je ovo verovatno prvi koncert na kojem sam prisustvovala a koji se odigrao uz pauzu. Ali kada se uzme u obzir ceo pozorišni koncept nastupa, drama i intenzivnost, ne samo muzike nego emocija koju su Laibach ostavili da lebde u vazduhu, ovaj kratak predah je svima bio potreban. A drugi deo označavao je i drugo poglavlje. Da, sve je i dalje do tančina bilo koordinirano i unapred uvežbano. Ali su pokreti i sam izbor pesama bili mnogo življi. Videli smo i prve osmehe.
Milan je vođa. Autoritet ne samo svom bendu na bini, nego i publici. Sama njegova pojava izaziva neku čudnu dozu strahopoštovanja, da se ne usuđujete da skrenete pogled i ne slušate šta ima da vam kaže. A definitivno, Laibach i te kako imaju šta. A sve su rekli numerom „We Are Millions And Millions Are One“. U glas je odzviždana „The Wistleblowers“. Neverovatna Mina je ukrala svu slavu na „No History“. Neverovatnih glasovnih sposobnosti, čak i kad vrišti, vrišti u tonalitetu. Kao porcelanska lutka na bini, svedenim pokretima i dostojanstvenim držanjem, očarala je sve prisutne, bez izuzetaka. Usledle su još dve numere sa poslednjeg albuma, „Bossanova“i „See That My Grave Is Kept Clean“, ništa manje snažne u odnosu na ostatak. Bis je bio neizbežan. Nakon „Life Is Life“ i „Leben Heisst Leben“, pozvani smo da „tancujemo“ sa bendom Laibach, što smo i učinili.
Laibach uživo u Beogradu 2015. godine, photo Marko Ristić
Ništa vezano za ovaj nastup nije bilo očekivano ni obično. Ništa u celokupnoj istoriji ovog benda ne može se nazvati očekivanim ili običnim. Nije bitno da li ste ljubitelj onoga što rade ili ne, ako do sada niste imali prilike da prisustvujete njihovom nastpu, najtoplije preporučujem da to što pre učinite. Ovako nešto se ne čuje i ne vidi svaki dan.
