Često opisivan kao reinkarnacija kantautora iz zlatnog perioda američkog folka i jedan od retkih koji bi mogli uspešno da nastave tu tradiciju, KING DUDE je za kratko vreme pridobio pažnju veoma širokog muzičkog auditorijuma. Balansirajući između lucidnosti i bezobrazluka genijalaca kao što su Johnny Cash, Hank Williams i Townes van Zandt, lako je pronašao put do ljudi različitog profila. Jednako obožavan od strane kolega muzičara i publike, sa svima je uspeo da se poveže na jedinstven i poseban način. Pred izlazak svog četvrtog studijskog albuma našli smo se sa njim da do detalja pretresemo sve aspekte njegovog stvaralaštva. I dalje na nogama nakon nekoliko nokauta, za Nocturne Magazin, TJ Cowgill poznatiji kao King Dude.
Gde počinje King Dude, a gde TJ? Postoji li neka jasna granica?
King Dude: Da, da, postoji granica svakako. Znaš, nemam običaj da popijem flašu viskija svako veče. Međutim, to na bini jesam ja, ali je energija drugačija. Situacija je drugačija. Trudim se da stvorim iskustvo kroz koje ljudi mogu da otkriju nešto, a da ja isporučim energiju. U tom dvosmernom okruženju dođe do stvaranja jedinstvene situacije u kojoj ja mogu da prikažem sebe i svoj duh, a da se i oni koji prisustvuju koncertu takođe povežu sa tim. S druge strane, to ne radim kada odem negde na kafu ili ručak i u tome je suštinska razlika.
Misliš li u tom slučaju da je moguće potpuno razdvojiti ličnost od alter-ega?
KD: Da, apsolutno. Ljudima je stalo da čuju iskrenost i posvećenost u onome što stvaraš i ako bi sve ovo što radim bilo samo radi puke zabave, to bi onda bilo najobičnije zezanje, poput kakvog šarlatana ili mađioničara. Ja to ne želim. Bilo da ovo ljudi nazivaju folk, blues ili kako god, oni žele da čuju iskrenost u tome, a ja se trudim da takav i budem. Još od ranih radova pesme sam ispunjavao istinom i nisam se bavio temama koje ne razumem ili sam im prilazio nonšalantno. Sve o čemu pevam, razumem. Nešto poput glumaca koji kada treba da odigraju ulogu koja zahteva neko specifično stanje, oni zaista dovedu sebe u to stanje.
Recimo, period ploče „Burning Daylight“. U nju su uključene teme nasilja i bezakonja, a ja sam u tom periodu čak bio uhapšen i nekoliko puta sam upao u prilično zeznute situacije i tuče. Osnova te ploče je deo američke istorije, krenuo sam da je istražujem i na kraju video da sam je čak i previše upleo u svoj trenutni život, da sam počeo da imam probleme zbog toga.
Da li turneje vidiš kao šansu da širiš svoje ideje, na neki način da podeliš svoja razmišljanja i misli sa drugima, daš savet?
KD: U neku ruku da, ali nikako ne mislim da imam neku ulogu učitelja ili propovednika koji će da se popne na binu i kaže da stvari treba da se urade na ovaj ili onaj način. Ne verujem u ta dogmatska učenja. Više mislim da smo u ovome zajedno – ja koji nastupam i oni koji dođu na koncert. Tu je energija koja mene vodi, energija koja njih sve pokreće, a u interakciji između svih nas stvara se nešto što nas poveže u jedno. Nema tu nekih deset zapovesti ili pravila koja moraju da se poštuju. Crkva je bitna, vera takođe, ne plašim se to da kažem, ali ja na to ne gledam poput hrišćana, muslimana ili nekog drugog. Moji koncerti su crkva za one koji se ne pronalaze u značenju i postojanju crkve danas, koji veruju i otvorenog su uma, ali im manjka duhovnosti i duha. Ja pokušavam da im pomognem da tu povezanost sa duhom pronađu i da to u šta veruju ima i neku unutrašnju potporu.
Da li je moguće razvijati duhovnost bez vere u nešto konkretno ili religije koja bi to podržala?
KD: Mislim da jeste, ali je mnogo teže. Često ljudi kažu kako jesu produhovljeni, ali da ne veruju ni u šta posebno ili da ne mogu to da nazovu nekim imenom. Zapravo, mislim da im fali posvećenosti da bi mogli potpuno da se usredsrede verovanju u nešto i punom razvoju sebe. Može to da bude šta god, budizam, hrišćanstvo ili šta već, ali je suština da to mnogo olakšava razvijanje duha. Kada nađeš to što misliš da ti odgovara, mnogo lakše ćeš se usmeriti na razumevanje i uma i duha. Um je taj koji se nosi sa duhovnošću i nemoguće je razdvojiti ta dva. Uostalom, to nekako i jeste suština, jedinstvo tela, duha i uma. Na kraju krajeva, i hrišćanstvo se zasniva na Trojstvu, pa tako i naša duhovnost na pomenutom jedinstvu.
Kako gledaš na koncept Boga i Đavola? Da li ih posmatraš kao dva odvojena bića ili možda kao celinu?
KD: Ne odvajam ta dva, gledam ih kao jedno, mada ja i ne posmatram Boga na način na koji ga vide današnje religije. Razdvajanje ta dva stvar je monoteističkog pristupa, a ja sam stava da to i nema smisla. Postoji dosta ljudi koji misle „Ako je Bog stvorio sve ovo, kako onda dozvoljava nekome ko je protiv njega da postoji? Ako je tako svemoguć, zašto je dozvolio jednom palom anđelu da na kraju postane Satana tj. Đavo?“, a to zapravo samo dolazi iz lošeg razumevanja i tumačenja Svetog Pisma koje postoji još od srednjeg veka. Poenta je da oni nisu odvojeni, već deo jednog istog. To nema veze sa našim telom ili umom, suštinski je deo naše duhovnosti i jedina ideja koja treba da se smatra za svevišnju, ako uopšte i treba da postoji neka ultimativna ideja ili koncept koji se tako poštuje. Pošto to jeste neki naš početak i suština, kroz smrtnost i prolaznost koju imamo pokušavamo da mu se nekako približimo. U svakom slučaju, komplikovana ideja, posebno za zapadnjački pogled na ovu temu kakav postoji u SAD gde su nam oduvek govorili da se mora izabrati jedan bog i da se samo u njega može verovati.
Prema tome, da li je moguće napraviti koncept dobra i zla koji odgovara samo pojedincu, znaš, da svako za sebe stvori odnos dobra i zla koji će mu odgovarati? Postoji li možda univerzalni odnos dobro-zlo?
KD: Mislim da je moguće, a isto tako mislim i da taj neki univerzalni koncept može da se pronađe – obično ono što se smatra dobrim u jednoj religiji, takvim se smatra i u drugoj, i obrnuto. Nekada se zlo objašnjava kroz malo drugačiju perspektivu, ali generalno je tako. Mislim da su moral i želja da se čini dobro nešto univerzalno i da to ne nestaje, prenosi se.
Tako i ja kroz svoju muziku pokušavam da inspirišem ljude da čine dobro. Ne možeš uvek da činiš tako, ali bar se trudiš da radiš najbolje što umeš. To povezujem sa luciferijanstvom. Luciferijanizam pokušava nešto slično – predstavlja znanje, učenje kao i veliku dozu prihvatanja i kroz sve to vodi ka razumevanju i širenju koncepta dobrog. Iako je prilično otvoren i širok kao ideja, neke osnovne smernice i pravila ipak postoje.
Često se koncept meša sa satanizmom…
KD: Tačno tako. U neku ruku može se reći da ta dva jesu u određenoj vezi, ali suštinski nisu ista stvar i prilično su udaljeni po nekim stavovima. Zapravo, i mene nekad greškom smatraju za satanistu, a onda kada me upoznaju više misle da sam hrišćanin s obzirom na otvorenost i razumevanje koje pokazujem.
Jednom prilikom izjavio si da ti ovakav tip muzičkog stvaralaštva mnogo više odgovara u odnosu na ono što si nekada radio u black metal bendu jer ljudi mnogo više vode računa o tekstovima i onome što čuju. Prema tome, misliš li da se kroz folk/blues/americana svirku mnogo lakše i bolje prenosi poruka i da tekstovi imaju više smisla?
KD: Definitivno! Mislim da je sa metalom generalno ta stvar, jer jako često se ni ne razume ono što se peva pa se lako stekne osećaj da se poruka prenosi nekome ko već zna to nešto, ko je već uključen u sve to, i onda i nema neki smisao. Kao da se stvara neki vakuum. S druge strane, ovakav tip muzike mislim da je dosta prihvatljiviji za to i da se može smatrati muzikom za sve. Ne moraš da budeš upoznat ranije sa njom da bi shvatio poruku.
Recimo moj otac, koji je inače hrišćanin, nikada nije voleo moje metal bendove, ali mu se King Dude sviđa. Moji tekstovi sada su dosta napadniji nego ranije, nekad čak i neprijatni, ali muzički se sviđa čak i mom ocu, iako se dosta kosi sa njegovom percepcijom hrišćanstva. Tako da, način na koji se muzika i poruka prenose veoma je bitan i mislim da koja god muzika da je u pitanju, mora da sadrži neku poruku. Iako mi je metal i dalje blizak i nisam prestao da ga slušam, mislim da mi mnogo više odgovara ovaj vid stvaralaštva jer ga zaista volim i mogu da mu se posvetim na pravi način. Mislim da ima ljudi koji mnogo iskrenije pristupaju metalu od mene i bolje je da ga oni izvode, a meni je možda ovo bila uloga još od samog početka, ali sam (možda) morao da prođem kroz neke stvari u prošlosti da bih došao do toga.
Dobro, bolje je otkriti i bilo kada nego ne otkriti uopšte. Mnogo je ljudi koji ne pronađu svoju svrhu postojanja…
KD: Naravno. Ako ne nađeš ono što ti je svrha i uloga prinuđen si da neke stvari proživljavaš ispočetka i ponavljaš ih. Opet, ima ljudi koji to otkriju tek sa 60, 70 godina pa tek tada krenu da nadoknađuju neke stvari. Niko ne želi da bude čovek od 60 godina na techno žurki i da se pravi da ima 40 godina manje samo zato što je sve to propustio kada je bio mlad jer je tada radio da bi u nekom trenutku mogao da kupi kuću. Mladost jeste za takve stvari, a mudrost dolazi sa godinama kada postajemo pametniji i iskusniji.
U jednom skorašnjem intervjuu naveo si da ova ploča donosi neke od najiskrenijih i najprivatnijih tekstova koje si do sada napisao. Da li osećaš tada da su ti slušaoci bliži, da te bolje poznaju, kao da si „razgolićen“ pred njima pričajući istinu o sebi?
KD: Da sam bio iskren od samog starta mislim da ljudi ne bi bili toliko zainteresovani za mene. Ovako, imali su prilike da me upoznaju kao umetnika, da se zapitaju ko sam ja kao osoba, a ja sada mogu da budem iskreniji sa njima što je i povezano sa njihovom znatiželjom. Da sam od starta bio „otvorena knjiga“ ništa ne bi ostalo da se otkrije kasnije. Imam rad iza sebe i sada ljudi mogu da vide ko zapravo stoji iza svega. Osim toga, smatram da je to izazov i za mene, nije uvek lako reći istinu.
Mislim da se ljudi generalno mnogo plaše istine…
KD: Apsolutno. I ja nekada ne želim da čujem istinu. Svi uvek želimo da čujemo kako je sve lepo i slatko.
Pred snimanje ove ploče raskidao sam sa devojkom koju sam mnogo voleo. Stvari nisu išle kako treba i to me je ubijalo, pokušavao sam da ispeglam ali nije išlo. To me je potpuno sjebalo, ali me je upravo ona naučila da moram više da govorim istinu. Mnogo sam od nje naučio i zahvalan sam na svemu tome, iako više nismo zajedno. Ljudi se zavaravaju kako sa nekim mogu da ostanu zauvek. To ne postoji, ne postoji večnost sa nekim, umiremo i to je kraj, do tada možemo da budemo zajedno. Zato moramo da koristimo trenutke kada smo zajedno, da ih živimo do kraja. Evo, sada razgovaramo, a možda se više nikada nećemo sresti. Zato treba da poštujemo to vreme koje imamo i da se trudimo da iz toga izađu dobre stvari. Ako izlaze loše, onda nismo koristili vreme kako treba. Na primer, u određenim trenucima bio sam blizak sa ljudima sa kojima sam svirao, ali više ne sviramo zajedno niti smo bliski. Ipak, vreme koje smo imali zajedno, iskoristili smo. Iz prošlosti treba da naučimo, ali ne treba da nas ona vezuje za nešto ili sputava.
Da nastavimo o novom albumu. Ono što sam imao prilike da čujem mnogo više me podseća na rad pre prošlog izdanja („Fear“, recenziju pročitajte ovde), pa, da li misliš da ti taj vid stvaralaštva mnogo više odgovara nego ovo što si radio poslednji put?
KD: Veoma dobro pitanje, jer zapravo ne mislim tako. Ne mislim da „Fear“ nije ispao kako treba ili da je loša ploča, naprotiv, mislim da je dobra, ali je potpuno drugačiji tip albuma od onoga što sam radio i što sada radim. Tada sam u rad uključio i neke druge muzičare, a i radio sam i sa producentom. Tada su drugi ljudi bili zaduženi da sve na kraju sklope u celinu. Sada, kao i ranije, snimanje radim sam. Mislim da neću više sarađivati sa producentima na taj način jer ovako samostalno veoma dobro funkcionišem. Bilo je dobro iskustvo, dosta sam naučio, ali mislim da više nema potrebe za tim.
Od pesama koje su dostupne, dve su u potpunosti napisane na klaviru, nema gitara ili nekog drugog instrumenta. Podseća me dosta na kantautore kao što je Nick Cave, pa, da li si ga možda slušao u toku pisanja ovog albuma, da li te je on inspirisao?
KD: Zapravo ne. Jedini period života kada sam ga slušao bio je u vreme „Murder Ballads“ albuma koji se vrteo u prodavnici ploča gde sam radio i to je moja jedina veza sa njim. S druge strane, mislim da imamo dosta zajedničkih interesovanja kao muzičari. Znaš ko je, takođe, dosta sličan? Glenn Danzig. Dosta istih stvari volimo. Sluša Roy-a Orbinson-a, blues, gotivi polu-ljubavne balade, i on je dosta blizak Nick-u Cave-u po tom pitanju. Sva trojica vučemo uticaj od istih stvari, tako da ne slušam previše Cave-a jer sam mu dosta tematski sličan.
Šta bi ti rekao – šta je najveća razlika u odnosu na ovaj album i onaj prethodni?
KD: Mislim da je najveća razlika u odnosu na prethodni rad upravo ovo što malo pre spomenuh – nema pravila. Zatim, rekao bih da je kompletna ploča dosta minimalistička, nije korišćeno mnogo instrumenata, a i bubnjeva ima mnogo manje nego ranije. Rekao bih da je svemu tome doprineo taj iskreni pristup koji sam imao i teme koje su obrađene. Uz to, mislim da se promena može čuti i u mom glasu. Dosta mi je bilo teže da pevam, prilično sam se mučio u nekim trenucima, a to se može i osetiti u pesmama. Mnogo su osećajnije, dosta strasti donose. Ipak, ne pravim ovakve ploče svaki put jer bi me to baš ubilo. Raspao bih se.
A možda je to i način da se sve to prevaziđe, da se lakše podnese…
KD: Svakako! Potpuno si u pravu, ali, s druge strane, ne želiš to da proživljavaš non-stop, da slušaš iznova i iznova kroz produkciju i miks. Osim toga, sledećih godinu dana konstantno ću te pesme izvoditi uživo, tako da se krug ne zatvara kada se snimanje završi. U intervjuima kada me pitaju o čemu je ploča, uvek ću se sećati toga.
Ipak, kada iz celog tog procesa patnje nastane neko umetničko delo, onda i taj proces ima veći smisao. Još ako i ljudi sve to razumeju, na neki način se povežu ili poistovete sa tim pa i nađu vrednost u tom radu, jebote, to je onda strava.
Šta slušaš u poslednje vreme?
KD: Čoveče zvučaće čudno, ali u poslednje vreme baš dosta vrtim klasičan disco, funky i soul, mada je to povezano i sa nečim u budućnosti pa ima i sa tim veze. Pre snimanja prošlog albuma dosta sam slušao Rolling Stones i gomilu nekih britanskih rock bendova jer sam hteo da uhvatim malo punk i rock zvuka i da kroz njega napravim tu ploču.
Koja je priča iza pesme „Barbara Anne“?
KD: Ceo album „Burning Daylight“ urađen je kroz različite likove i uloge, pa tako i ta pesma. Svaka pesma ima svoju priču, a najčešće te priče i ostanu u pozadini jer ih ne ispričam javno. Elem, radi se dečaku od 11 godina koji je zaljubljen u devojčicu godinu-dve stariju od njega, a koju siluje zamenik šerifa. Ona ne može ništa da učini povodom toga, ali je on odlučan da reaguje. Na neki način želi i da od sebe napravi odraslog muškarca, tako da glas u pesmi predstavlja njegov unutrašnji glas koji ga nagoni na veoma nasilne ideje jer ga vodi ljubav i želja da nešto uradi. Osnova svih tih priča je jubav, ali ne na jasan i direktan način kako je to bilo na ploči „Love“ već kroz malo drugačiji pogled na sve to jer sam se bavio temama mržnje, izopačenosti, očaja, odlučnosti i nasilja koji proističu iz ljubavi. Nijedno osećanje nije jednosmerno i jednostrano, pa tako nije ni ljubav. Mnoge pesme koje su agresivne su zapravo pune ljubavi, i obrnuto, dosta ljubavnih pesama su krajnje nasilne.
Rekao bih da je muzika koju King Dude stvara dosta muževna, mačo stvar u neku ruku. Misliš li da bi bilo moguće pisati tekstove koje pišeš da nisi prošao kroz sve to?
KD: Deo toga dolazi iz iskustva, ali mislim da dobar deo dolazi i iz toga kakav sam ja kao osoba. Možda to može da deluje kao mačo stav, ali zapravo ja i nisam takav. Prilično sam miran, običan, iako jesam ulazio u probleme, što sam ti već na početku i spomenuo. Srećan sam što se budim svaki dan, što sam živ i što radim ovo što radim. Pravim muziku koja mi se sviđa a i ljudi je vole. Ljudi kupuju moje diskove, šalju mi pisma, poruke, i to stvarno znači. Osećam da smo zajedno u tome i to mi pokazuje da sam uspeo da uradim dobru stvar i da ako umrem uskoro, znaću da sam otišao zadovoljan jer sam proveo lepo vreme sa ljudima širom sveta, i to sa onima kojima je značilo sve ovo što sam radio i što radim. Svi imamo izazove pred nama i svi se borimo, ali ja pokušavam da iskoristim svaki dan i da svaki put kada ustanem ujutru budem spreman za sve što me čeka. Treba prihvatati prepreke i iskušenja i truditi se da ih pobedimo i prevaziđemo.
Kada se King Dude ciklus završi, a znam da hoće u jednom trenutku, verovatno će biti nekih sledećih izazova koje treba da pobedim. Ipak, ne razmišljam previše o tome jer prvo treba snimiti albume koje još imam na umu i realizovati sve što želim kroz King Dude priču.
Hvala ti na vremenu i iskrenosti.
KD: Hvala tebi na fenomenalnim pitanjima. Mogli bismo ovako verovatno do jutra, ne bi bio problem. Uživao sam.
Haha, naravno, ali onda bismo propustili koncert, a to ne bih hteo, ipak sam došao da vidim kako nastupaš.
KD: Onda ćemo morati jednom da se vidimo u Srbiji. Baš bih voleo da posetim i Srbiju i Hrvatsku, puno sam lepih stvari čuo o tim mestima, ali avaj, niko me još nije zvao, a glupo je ići tamo gde nisi pozvan.
Intervju pripremio Stefan Lazić
fotografije Kai-Uve Altermann, Tomas Rigoni
