RECENZIJE ALBUMA

Judas Priest – „Firepower“ (2018)

judas-priest-firepower-album-review-2018
Written by Jovan Ristić

JUDAS PRIEST
„Firepower“

Heavy Metal
(Columbia Records, 2018)

Samo jedna, bilo koja pesma na albumu „Firepower“ vredi više od celih albuma bendova koji besomučno štancaju jedno te isto svake druge godine.

Šta sada, ja vas treba da ubeđujem da preslušate novi Judas Priest? Kao baba koja vam kaže da treba da jedete ako ćete ceo dan biti napolju. „Firepower“ je izašao pre skoro nedelju dana. Iako ga još uvek nema u našim prodavnicama (tražio sam pre neki dan), sumnjam da ste svi pohrlili da kupite disk. Tu su braća Rusi, tu su muzički servisi kao Deezer. Na kraju, tu je YouTube ako vam je muzika baš zadnja rupa na svirali u životu. Kako god, ako ga do sada niste preslušali a nazivate sebe metalcem, možda treba da preispitate da li ste išta više metalac od Ace iz Amadeusa.

Ali probaću da vas ubedim, to mi je neplaćen posao.

Svi obično kreću od hvalospeva, ja ću krenuti suprotnim redosledom. Da se potpale ovi koji ne idu dalje od ocene i trećeg pasusa. Da li je realno iko uopšte očekivao loš album? No, iako smo svi jedva dočekali novi Priest, ne lažimo se – nije bez mana. Konkretno dužina. Iako je album tik nešto kraći od sat vremena, broji četrnaest pesama od kojih su neke verovatno najkvalitetniji materijal koji je bend napisao od kada se Halford vratio u redove benda. Upravo to je problem.

Pored njih su neke pesme na albumu koje su standardnog Priest kvaliteta zasenjene. Nisu fileri, ne smetaju, ne kvare tok, ali ni ne ostavljaju preterani utisak. Verujem da je bend imao mnogo inspiracije za pisanje, a nije kao da nisu imali ni pregršt vremena. Njihov novi gitarista i producent albuma Andy Sneap nam je otkrio da su u početku imali 26 ideja za pesme, koje su sveli na tih 14, plus par bonus traka koje tek treba da čujemo.

Da su tih 14 potkresali za još dve ili tri pesme poput „Flame Thrower“, „Necromancer“, „Lone Wolf“ ili „Sea of Red“ i sačuvali ih kao bonuse, siguran sam da bismo dobili jedan od onih 40-minutnih albuma koji vas ne zasite pa morate opet da ih zavrtite odmah nakon prethodnog slušanja. Ovako smo dobili malo veću dozu, posle koje ste zasićeni neko vreme. Stvar je ukusa, ali ja definitivno više volim ovaj prvi tip albuma koji vas ostave žednim.

glenn-tipton-judas-priest-beograd-live

Glenn Tipton, Judas Priest @ Kombank Arena, Beograd | Foto: Marko Ristić

Neki već porede novi album sa kultnim izdanjima kao što su „British Steel“ ili „Painkiller“, ali budimo realni – nije im ni blizu. Pomenuti albumi su utabali put koji „Firepower“ prosto prati. Ali nemojte me pogrešno shvatiti, to nije loša stvar. Samo jedna, bilo koja pesma na albumu „Firepower“ vredi više od celih albuma bendova koji besomučno štancaju jedno te isto svake druge godine. Neću ih imenovati, jer neke od njih i uprkos tome volim.

Sa druge strane, tu je briljantna produkcija za koju je ovog puta bilo zaduženo troje ljudi: pomenuti Sneap, dugogodišnji saradnik Tom Allom koji je bio zadužen za sve njihove kultne albume i inženjer Mike Exeter. Pored tri ovakva imena, produkcija ne može biti ništa drugo do savršena. Na momente možda i previše savršena za jedan metal bend, ali svakako par klasa bolja od prethodnog „Redeemer of Souls“, na kome je ovaj aspekt definitivno bila najslabija karika.

A tu su i hitovi kakve bend nije imao od ranih 90-ih, uz naslovnu, „Lightning Strike“, „Traitor’s Gate“, „Never the Heroes“ i „Spectre“ koje već mogu da se svrstaju u redove klasika. Bend definitivno zvuči uigranije, pa je i komponovanje koherentnije, kvalitetnije i ubojitije nego na prethodniku. Očekivano se na albumu nalazi više stvari srednjeg tempa koji bendu u ovim godinama savršeno paše. Album je i dosta raznovrstan a očigledni su uticaji kako njihovih starijih albuma tako i mlađih bendova. Takođe, melodije na albumu apsolutno ostavljaju bez daha, bilo to na gitari ili u vokalima. Čini mi se da su na tom polju Priest malo začinili stvar u odnosu na prethodnih par izdanja, uz par epskih, nezaboravnih melodija koje se lagano uvlače pod kožu na prvo slušanje. Kad krene onaj deo „Beware there’s voodoo in the night…“ naježi mi se svaka dlaka na telu. 

Realno, dok ste stigli do kraja ove recenzije mogli ste već biti na drugoj ili trećoj pesmi, zavisi koliko brzo čitate. Ja ću zaključiti da smo definitivno dobili album koji je nadmašio očekivanja čak i tvrdokornih fanova i još jednom dokazao da ona stara „bez starca nema udarca“ definitivno nije nastala bez razloga. Da imamo najozbiljnijeg kandidata za album godine neću ni da pominjem.

O autoru

Jovan Ristić

Editor

Contact
jovan@hardwiredmagazine.com

2 komentara