Jako se borim protiv poriva da ovaj izveštaj počnem kao školski sastav „drveće je svuklo svoje žute haljine i obuklo kristalno bele venčanice u susret venčanju sa Novom godinom“ ili „atmosferični bendovi doneli su dašak hladnog severnog vazduha u beogradski Dom omladine„. Zadovoljiću se sa stavljanjem toga u naslov. Ali činjenica da se ovaj koncert (skoro) pogodio sa prvim snegom je svakako magična. Često sa ortacima vodimo diskusiju o tome da li postoji pravo vreme, pravo godišnje doba, za slušanje nekih bendova. Bilo da i sami praktikujete to ili ne, složićete se da SÓLSTAFIR, Myrkur i Árstíðir ležu na ovu hladnoću k’o budali šamar.
To su samo neke misli koje su mi se vrtele po glavi u trenucima kada nisam uživao u muzici. U trenucima kada sam se gurao sa masom u solidno popunjenoj maloj sali Doma omladine. Kolege novinari i ja nikada ne omanemo da se žalimo na slabu posećenost na koncertima stranih izvođača. Eto sad! Rasprodat koncert! Istina, mnogi su se nadali da će zbog velikog interesovanja biti prebačen u Amerikanu, slično kao što se desilo sa koncertom Dropkick Murphys, ali stvari nažalost tako ne funkcionišu. Ruku na srce, moram da primetim da gužva nije bila toliko nepodnošljiva kao što je to bio slučaj na koncertu benda Voivod par meseci ranije, te moram da uputim pohvale organizatoru što nisu zgurali još nas 50 u već fino popunjenu salu za još par crvenih Vajferta više.
Čast da otvore koncert pripala je islandskom sastavu Árstíðir. Moram da priznam da nisam stigao da preslušam njihov materijal pre samog koncerta, te me je iznenadila činjenica da me je na bini zatekla trojka sa dve akustične gitare i klavijaturom. Iako sam verovao da će možda u nekom trenutku preći na distorzije, ceo njihov nastup bio je akustičan. I to mi je izuzetno prijalo. Simpatični Islanđani su neverovatni muzičari i vokali, svi do jednog. Slušati ih kako slažu vokale kao kore za gibanicu je bilo izuzetno magično iskustvo. Ne postoji bolji ni prikladniji epitet za ovaj koncert. Bendu se na par pesama pridružio i bubnjar benda Sólstafir, Hallgrímur Jón Hallgrímsson, kada su nam predstavili par pesama sa predstojećeg izdanja koje će objaviti Season of Mist. Bend je bio vidno iznenađen reakcijom publike, koja je pošteno bila dosta bolja nego što je to slučaj sa bendovima koji otvaraju koncerte ovakvih veličina.
Ne krijem činjenicu da je Myrkur bend koji sam ubedljivo najviše iščekivao. Za neupućene, atmosferični black metal bend koji je pokrenula Amalie Bruun ove godine izdao je novi album pod imenom „Mareridt“, a ako ste pročitali recenziju tog albuma znate da se nimalo nisam trudio da sakrijem oduševljenje. Još od prvih a cappella nota naslovne pesme novog albuma bilo je jasno da će ovo biti koncert za pamćenje. Amalie-ini vokali zvuče jednako impresivno i očaravajuće uživo kao i na disku. Njeni growl vokali definitivno su moćniji u koncertnoj izvedbi. Dok su na albumu previše utišani, njeni vrisci su sinoć ispunili celu malu salu.
Kada je ovakav projekat u pitanju, zaista nema potrebe isticati kvalitet muzičara. Svaki ton i svaki takt su bili pod konac. Amalie se u par trenutaka dohvatila i gitare i šamanskog bubnja, te je pokazala i tu stranu svog talenta. Jedino što je ostavilo gorak ukus u ustima bilo je trajanje koncerta. Možda je to subjektivni utisak, ali čini mi se da su svi očekivali da će nakon izvođenja tradicionalne skandinavske pesme nastupiti bis. Umesto toga, članovi benda su u gustom dimu počeli da sakupljaju opremu, dok su tehničari adaptirali binu za zvezde večeri.
Na kraju nastupa benda Myrkur bio sam siguran da će u ovom izveštaju stajati da su ukrali veče. Međutim, malo sam prenaglio. Bio sam siguran da koliko god dobri bili, Sólstafir neće uspeti da me preterano iznenadi kako sam ih već ove godine gledao na festivalu MetalDays. Međutim, mali prostor je ubedljivo dodatno doprineo tome da njihov nastup bude prisniji, da dotakne svakog od članova brojne publike. Ako se neko postarao da to bude tako, to je frontmen Aðalbjörn Addi Tryggvason. Titula frontmena često se pripisuje mnogima, ali je mnogi ne zaslužuju kao Addi. Između silaženja u publiku, ličnih obraćanja i šala po fazonu „šta biste sada uradili da sam Bruce Dickinson„, Addi se svim snagama trudio da niko u publici ne poželi da koncert ikada napusti. Pored toga, retko koji frontmen je stanju da na komandu ućutka bukvalno svakog člana publike. Aplauz!
Ovakav nastup, kombinovan sa neverovatnom svirkom, jasno pokazuje zašto je Sólstafir bend koji se vrtoglavo vinuo na sam vrh metal scene i bend koji vole svi. Jedan pogled na šarenoliku publiku sinoć i biće vam jasno o čemu pričam. Uživanju u svirci dodatno je pomogla činjenica da je zvuk bio pod konac, što ne prestaje da me zapanjuje kada je mala sala Doma u pitanju. Za razliku od nastupa Myrkur, njihov nastup se razvukao duboko u noć, iako deluje da je mnogima i to bilo prekratko dok je dosta njih i zbrisalo pre vremena. Svoj set su zatvorili pesmom „Goddess of the Ages“, koju su znali čak i slučajni posetioci koji su bili tu čisto da vide oko čega se cela ta pomama stvorila. Nakon ovoga im je verovatno mnogo jasnije: ovako se pravi šou!
Kao i mnogi bendovi koji su nas ove godine posetili, Sólstafir su bili puni obećanja da će se obavezno vratiti. Ne preostaje nam ništa drugo nego da čekamo na taj trenutak na nekoj od narednih turneja. Interesovanje očigledno postoji, kao i lojalnost publike ovim zvezdama u usponu. Nadajmo se samo da će paket bendova i tada biti ovako impresivan i aktuelan. Realno, domaća publika je sinoć imala prilike da vidi bendove čije vreme tek dolazi, što je uvek dobra tema za priču nekih desetak godina kasnije.
„Klinac, jesam ti pričao kada sam prvi put gledao Sólstafir…“
[…] i najtraženije bendove današnjice gde se danas nalaze. Ni malo lako i više nego zasluženo. Rasprodat koncert prošle godine jedan je od dokaza da čak ni mi nismo imuni na nešto drugačije pa nije uznenađenje da je njihov […]