IZVEŠTAJI SA KONCERATA

SIBERIAN MEAT GRINDER u Novom Sadu – Sibirska drobilica samlela Fabriku

Written by Hardwired Crew

Dođe i taj 29. i dan kada ću konačno otići do Novog Sada na neku svirku, prvi put u životu. I to kakvu. Jebeni SIBERIAN MEAT GRINDER. Tri puta su svirali u Novom Sadu, a koliko skapirah, nikad u Beogradu. I dok normalni ljudi četvrtkom idu na posao, ja sam odlučio da maksimalno izmuzem ove studentske dane, čiji je rok na samom isteku. I zato put pod noge, Novi Sade here I come. Dugo nisam bio tamo, a i kada sam išao, ugavnom je bilo na kratko. Tako je bilo i sad, a i to kratko vreme sam iskoristio na klošarenje u parku. Ali baš me briga, odavno nemam želju za putovanjima i obilaženjima turističkih „znamenitosti“, a da sam kopam neka zanimljiva mesta, iskreno nisam imao volje. I uputim se ja tako ka Fabrici, lagano, pešaka onim glavnim bulevarom. To u Beogradu ne mogu, sve je mnogo dalje, tako da mi je ovo super palo.

Onako moje, štreberski sam na vreme stigao ispred Fabrike. Ovaj put je izgovor bio da je to novi grad, možda ovde svirke počinju na vreme, ne bih da rizikujem. I koga sresti na hardcore svirci, ako ne ekipu iz Čačka. Uvek će se neko naći. I moj štreberizam se, za razliku od većine slučajeva, ovog puta isplatio. KOBB na binu izlaze na vreme. Ovaj bend je do koncerta za mene bio potpuna enigma. Apsolutno ništa o njima nisam znao, mada sad vidim da imaju neki demo EP sa četiri pesme. Kao i svi ostali bendovi te večeri, i oni su svirali neki krosover hardkora sa nekim metal pravcima. Kažem nekim jer ih ne razlikujem, jer se ne razumem u metal. Pevač, koji je svih 20 minuta svirke proveo među publikom, zanimljivo je smenjivao grolovanje i melodično pevanje. I dok to veoma hejtujem u metalkor muzici, ovde je zvučalo poprilično ok. Ali mislim da je ova velika bina ipak bila preveliki zalogaj za ovaj bend. Ne kažem da su sranje, jer nisu, ali je previše bilo očigledno da su nov i neiskusan bend, na šta je publika odgovorila mirnim posmatranjem njihove svirke. Par likova je samo jurilo oko pevača i pravilo neke mini šutke. Tako da, iskreno bih mnogo više voleo da sam ovaj bend video u nekom manjem klubu, gde je publika došla da se polomi u šutkama samo zbog njih. Jer mislim da je to prava priča. Bar za sada.

E za WAR ENGINE već znam od ranije. Naleteo sam na par njihovih spotova i svaki je bio sa nekom forom. A dobro su i zvučali. Oni su po zvuku bili bliži hedlajnerima večeri, jer je njihov krosover zasnovan na hadrkoru i treš metalu. Ehej, mislim da sam pogodio podžanr metala. U svakom slučaju, nešto iskusniji bend od prethodnika, piše na fejsu da postoje od 2009. godine. Verovaću, pošto nemam pojma. Čim su počeli sa svirkom, počele su i nešto ozbiljnije šutke. Očigledno je da ovi novosađani uveliko imaju svoju fanbazu u rodnom gradu. A možda je i količina treša, koji dominira njihovim pesmama, dodatno potpalio publiku. Konfete, baklje, sve je prštalo. Muzički, War Engine mi se manje svideo od Kobb-a. Možda baš zbog tog treša. Ali da su kvalitetniji bend, definitivno jesu. Kristalno je jasno koliko svirki imaju pod nogama. Ali ne treba praviti poređenja stvari koje su različite. Ne znam ni što sam pokušao. I koliko god da se meni nije svideo taj treš i koliko god da im je interakcija sa publikom krindži, toliko je cela njihova svirka  iskidala. Imaju mnogo jebačke brejkove. I odlično su zagrejali publiku pred goste iz Rusije.

Završili i oni, a ja trkom da ostavim jaknu ispod bine, jer nije bilo garderobe. Jebiga, bre. Ostavljam jaknu, jer sam se spremio da uskočim u koju šutku, posle ko zna koliko vremena. Nekada sam voleo da se izlomim, a sad, da li sam prerastao, ili sam jednostavno postao penzioner – nisam siguran. Uglavnom zadesi se po neka svirka da i mene povuče. Retko baš, ali se desi. Zato sam i odlučio da se spremim za SMG. Na vreme. Ja tamo, kad ono međutim. Počinje svirka, ja ostadoh na pola Fabrike da stojim u mestu. To nije bilo zato što ne znam pesmu. Znao sam je, čak sam znao i tekst. Čak je i volim! Ali ton… Stvarno smatram ozvučenje na svirkama manje bitnim, ume posebnu čar da stvori i krš ozvučenje, a sitne tehničke greške uglavnom ignorišem. Ali ovo sinoć je bilo dosta drugačije. Za razliku od benda War Engine, kojima je sve bilo savršeno, Siberian Meat Grinder su se baš mučili sa zvukom. Čini mi se da je njima na bini sve bilo dobro, jer se nisu žalili. Ali mi smo u publici imali problem da čujemo savršeno nagruvane bubnjeve i vokal, dok su sve gitare bile nenormalno tihe. Pa jebem mu život, ovo je hardkor svikra! Dajte buku! Ne znam da li je tonac kriv, ili bend, ali ko ga jebe. Bio sam, pa mogu reći i razočaran. Nimalo me nije pokrenulo. Pokušavao sam i sa pevanjem i sa šutkom, ali nije išlo. Usepevao sam da izvučem trenutke da mi bude do jaja kada se dovoljno skoncentrišem na samu svirku i isključim sve što se dešava oko mene. Ali to nije potpun događaj hardkor svirke. Uspevali su vremenom da ih pojačaju dodatno i ja sam uspevao da se isključim od glupih razmišljanja, tako da na kraju, posle svega negativnog iznešenog, mogu da kažem da i nije bilo toliko loše. Samo mi je bilo lakše da pišem o lošim stvarima. Jebiga, poneo me hejt.

Hajde da malo izvučem i pozitivnih stvari. SMG su baš izgrizli svoj kratki nastup i bukvalno su samleli publiku svojom sibirskom drobilicom, koja iako je imala prigušivač, ipak je izdrobila sve. I nimalo mi nije žao što sam posle na stanici završio kao Džek Niklson  na kraju filma „Isijavanje“. Jer je jebeno vredelo. Nadam se da vas nisam mnogo zavarao hejtovanjem ozvučenja i da vas ovo neće odvratiti od prvog sledećeg koncerta ovih prezajebanih Rusa u našoj zemlji. Nemojte da pomislite da ih propustite.

Piše Uroš Matović

O autoru

Hardwired Crew