Još jedan vikend u Beogradu i još jedna gomila dilema. 30. decembar je bio rezervisan za Bjesove, to se znalo, ali je 29. već bio problem. Hornsman Coyote u Atomu, Sana Garić u Kvaki i Misha Mashina u Kuglašu. Iako potpuno žanrovski različiti, sve sam nekako želeo da ih čujem. Izbor je na kraju pao na Kojota. Preslušao sam ovaj novi album „Sevengreen“ i zvučao mi je veoma dobro. Veliko razočarenje za mene je bilo kada sam saznao da Kojot i Soulcraft više ne sarađuju i da oni nisu učestvovali na poslednjem albumu, ali šta je tu je. Ako sam dobro skapirao, „Sevengreen“ je snimljen sa austrijskim projektom HOUSE OF RIDDIM, sa kojim je Kojot sarađivao već duže vreme.
Ovo veče je za mene bilo prepuno iznenađenja. Prvo je bilo klub Atom. Društvene mreže mi koriste za par stvari – Facebook za muziku (koncerte, bendove i klubove) i mimove, Instagram za NFL i mimove. Dakle, prvo iznenađenje je bio klub Atom, ili Atom Akademija, kako god. Niti sam klub imao zapraćen na fejsu, niti sam ikad čuo za njega. A mislio sam da sam skupio sve (kao da pričam o Pokemonima). Hajde, bacim ja lajk da ispravim grešku i odem na event. Ispisana tačna satnica, ja prezadovoljan. Jedino što je Kojot bio najavljen tek za 23:30, što je meni, penzosu, malo teže palo.
Pošto sam išao sam, nisu me zanimali DJ-evi koji su pre i posle svirke puštali muziku (nije kao da me ikad zanimaju). Ipak, stižem ja u Atom oko 23h, štreberski, da ne zakasnim na svirku. Treba da napomenem da sam jedva ukapirao da treba da uđem u zgradu Fizičkog fakulteta, u čijem se podrumu nalazi klub i da imaju skupo pivo! Ali dobro, možda sam samo ja smotan i možda sam samo studentska sirotinja. To sve na stranu, dolazi drugo iznenađenje. DJ pušta muziku, a bina prazna. Tri mikrofona i stalak za trombon. Nema bubnjeva, pojačala, gitara. Waaat???
Odmah se nakačim na net da proverim šta se dešava i ispostavi se da sam preskočio jednu stvar. Hornsman Coyote i njegov sound system. Tad sam skapirao da to nije ime novog benda koji nastupa sa Kojotom. Malo, veoma malo je falilo da odem kući. Ali rekoh, ‘ajde, tu sam već, daj da lepo čujem i taj novi album. Došlo je vreme i za početak i na binu se penju Kojot, Đurđica, njegov sidekick i prateći vokal i lik koga je Kojot zvao Selecta, koji je puštao muziku. Zaista nisam bio upoznat sa ovim konceptom i nisam znao šta da očekujem, ali sam bio veoma skeptičan.
Međutim, kao treće iznenađenje večeri, nastup kao nastup je zapravo bio iznenađujuće dobar. Kad sam zanemario činjenicu da na bini nema benda, i čuo samo muziku, trombon i pevanje (koji su išli live), zapravo sam se osetio kao na svirci. Nekako, u isto vreme fali bend, ali i ne fali. Fali samo fizički, tačnije. Sve što treba da čujete je tu. Kojot je ovim, bar meni, pokazao šta mu znači muzika. Ne treba mu ni Remedy, ni Soulcraft, ni Eyesburn, etc. Može i sam. Čovek je definicija rege muzike na ovim prostorima. Verujem da je većini ljudi ovde baš on prva asocijacija na rege, a ne Bob Marley. Meni jeste.
I drago mi je što sam ostao. Upoznao sam se sa nekim novim pesmama, neke sasvim slučajno i zavoleo. Par pesama sa pevanjem, pa preseče jednim instrumentalom. I tako u krug. I zaista sam jedva čekao te instrumentale. Pravili su perfektne preseke, nekome kao odmor od pevanja, meni konkretno kao provetravanje glave i misli. Uh, savršeno. Protutnjao je taj rege korz mene kao poručen. A onda je usledilo još jedno iznenađenje. Pošto nije bilo benda, nisam ni razmišljao o eventualnim gostima. I onda na binu izlazi još jedna legenda domaće scene – Jovan Matić, pevač čuvenog Del Arno Benda. Taj bend zaista veoma volim i neizmerno sam im zahvalan što su odlučili da nam izvedu „Još uvek ima nade“, njihovu zajedničku pesmu koju su izbacili nedavno.
I šta mogu da zaključim na kraju? Nastup bez benda, da ili ne? Moj odgovor je – ne znam. Nemam pojma. U isto vreme uživam, ali u isto vreme mi bode oči što nema benda. Upravo se nerviram što ne mogu da se odlučim. Dobio sam live Kojota, koji je bio veoma raspoložen i koji zrači pozitivnom energijom. I svu tu energiju je preneo i na publiku. I na mene, naravno. I sve je to bilo super, ali… To čuveno ali. Neka za kraj ipak ostane ona realna slika – da sam uživao i da je bend falio samo fizički, tj da sam u glavi napravio nepotreban problem i nepotrebno gubio živce pišući ovaj tekst. Promocija albuma uspela, Uroše zaveži.
Piše: Uroš Matović
