Osamdesete su bile čudno vreme za metal. Pojava MTV-a kao dominantnog medija za plasiranje muzike značajno je promenila pejzaž muzičke industrije, pa i zvuk mnogih bendova. Jedan od najomraženijih koncepata iz tog doba (pored našminkanih tipova koji su se na istoj televiziji množili kao sumanuti) su definitivno klavijature u žestokoj muzici kao što je metal. Naravno, rock i klavijature imaju dugu istoriju, posebno u prog rock pokretu. Međutim, ovde mislim na sintisajzere koji su se u to vreme vezivali za synth-pop bendove kao što su New Order, Pet Shop Boys ili Depeche Mode. Puristi verovatno nikada neće zaboraviti prizor kako Eddie Van Halen, jedan od najznačajnijih gitarista tog, ovog i bilo kog veka, u spotu za pesmu „Jump“ širokog osmeha menja prepoznatljive solaže na gitari za sintisajzer. Isto važi i za Judas Priest i njihov album „Turbo“ na kome je upravo ovaj element i dalje para uši mnogima.
Zašto počinjem ovaj članak ovim kratkim sažetkom tog doba. Pa upravo zato što su veliki IRON MAIDEN od vajkada važili za beskompromisni, tradicionalan heavy metal sastav i od njih se ovakav eksperiment verovatno nije očekivao. Naravno, ako ste čitali naš specjial o albumu „Somewhere in Time“ znate da se bend poigravao sa gitarskim sintisajzerima i futurističkim, nekarakterističnim zvukom. Ali „Seventh Son of a Seventh Son“ doneo je zaokret koji je malo ko očekivao.
„Seventh Son of a Seventh Son“ je ponovo krasio impresivan omot koji je nacrtao Derek Riggs
Na svom prikladno nazvanom sedmom albumu objavljenom 11. aprila 1988. godine, bend je odlučio da izađe iz svojih poznatih okvira i istraži nove teritorije. Naravno, tu su pre svega klavijature zbog kojih je ovaj album i dalje omražen od strane mnogih ljubitelja ovog zvuka sa nekim svojim predrasudama i očekivanjima. Ali to nije bila jedina novina. Posle mnogo eksperimentisanja sa epskim, kompleksnim temama u pesmama kao „Rime of the Ancient Mariner“, bend je odlučio da snimi konceptualni album prevashodno inspirisan romanom koji je napisao Orson Scott Card pod imenom „Seventh Son“. Roman je pak inspirisan starim zapadnim verovanjem da sedmi sin sedmog sina bez ćerki u lozi ima natprirodne moći.
„Seventh Son of a Seventh Son“ sadržao je sve elemente klasičnog progressive rock albuma. Tu su česte promene ritmova, atipični aranžmani, teatralnost za koju je nepogrešivo zadužen Bruce Dickinson, mistična tema sa elementima okultnog i naravno, klavijature. S tim u vezi, „Seventh Son…“ je bio najambiciozniji i verovatno muzički najkompletniji i najkompetentniji album ovog sastava do tada. To nikako ne znači da je Maiden bio priprost bend. Iako su pre svega znali da naprave fantastičan šou i prodaju spektakl, pirotehniku, džinovskog Eddy-ja i generalno unovče pompu baš kao KISS pre njih, njihova muzika je oduvek bila kompleksna i svirački zahtevna. Poslušajte samo bas deonice koje Steve Harris svira sa lakoćom i shvatićete. Maiden je oduvek bio genijalan, samo ne ovako. Baš zbog toga su mnogi kada je u pitanju ovaj album povlačili paralele sa bendovima kao Yes i Genesis.
Postava benda Iron Maiden 1988. godine
Tematski i tekstualno, album je savršen balans između mističnih, okultnih i bajkovitih tematika kao što su natprirodne moći lečenja i proricanja i večnih filozofskih pitanja života i smrti, dualnosti, religije i reinkarnacije. Za tekstove su bili mahom zaduženi Harris i Dickinson, koji na prethodnom albumu nije dobio mesta da ispolji svoju kreativnost. Harris je kroz album požeo teme iz već pomenute novele „Seventh Son“, dok je Dickinson bio inspirisan delom „Moonchild“ zloglasnog okultnog autora i pripovedača Aleister-a Crowley-a. Stoga album nije u potpunosti konceptualan, već prati više isprepletanih priča i ideja, iako je centralna tema svakako mit o sedmom sinu.
Ovakva kombinacija lirike i muzike bend je odvukla iz futurističkog sveta prethodnog albuma u mitsko i mistično ali jednako nepoznato i uzbudljivo. Na albumu su se smenjivala dva različita stila: klasični Maiden-ovski galopirajući hitovi i dublje, progresivne numere kao što su naslovna i pesma „Moonchild“ koja otvara album. Opet, tu je bilo i dovoljno hitova da zadovolji široke mase kao „The Evil That Men Do“ ili „Can I Play With Madness“, koju i danas najčešće imamo prilike da čujemo na radio stanicama (ili bar oni koji ih još uvek slušaju).
Stoga je „Seventh Son of a Seventh Son“ album koji i dalje deli fanove ovog benda. Dok neki veruju da je to poslednji album zlatne ere ovog sastava, drugima je početak njihovog navodnog sunovrata. No, i pored elemenata krajnje atipičnih za ovaj bend, rizik se isplatio a uspeh došao u vidu prvog mesta na Britanskoj top listi, prvi put nakon albuma „The Number of the Beast“. Ipak, „Seventh Son…“ nije postigao jednako značajan uspeh u Americi, gde se našao na 12. Mestu. Album je pratila izuzetno uspešna turneja ovekovečena koncertnim albumom „Maiden England“ koji prikazuje impresivnu scenografiju koja je pratila turneju u svom sjaju.
Celokupni utisak kvari gorka činjenica je da je ovo poslednji album na kome je svirao dugogodišnji gitarista Adrian Smith, koji se vratio tek 2000. godine na albumu „Brave New World“, ploči koja je po mnogima nastavila gde je „Seventh Son…“ stao. Kao razlog za napuštanje benda, Smith navodi odstupanje od pravca koji su zacrtali na albumima „Somewhere in Time“ i „Seventh Son…“ koji je postao očigledan u poslednjim fazama snimanja albuma „No Prayer for the Dying“ na kome ga je zamenio Janick Gers.
Kada se sve sabere, ovaj album i dalje je tema mnogih razgovora i debata i jednako je važan za bend kao i pre 30 godina. Pomalo ekscentričan, ali ništa manje upečatljiv od prethodnika, „Seventh Son…“ je prikazao bend na vrhuncu kreativnosti i karijere. Na kraju, činjenica da i dalje pričamo o njemu dovoljan je svedok njegove pozitivne ocene na testu vremena.
Piše Jovan Ristić
