Nakon izuzetno uspešnog albuma „Powerslave“ pred bendom je bio novi izazov: nadmašiti očekivanja i snimiti album koji će biti dosledan naslednik tri fantastična izdanja koja su došla pre njega. Uprkos zloslutnom nazivu uvodne numere, ova ploča nije zarobljena u vremenu već je postala vanremenski klasik. Ovo je priča o albumu „Somewhere In Time“ izdatom pre tačno 30 godina.
Godina je 1985. Od kada se bendu pridružio frontmen Bruce Dickinson, IRON MAIDEN je postao verovatno najveći heavy metal sastav na planeti, što su sjajnim albumima „The Number of the Beast“, „Piece of Mind“ i „Powerslave“ iznova i iznova dokazivali. Kruna te karijere bila je „World Slavery“ turneja, koja je bend odvela preko Poljske, Mađarske i Jugoslavije do Sjedinjenih Američkih Država. Sa ukupno 187 nastupa, turneja je otpočela u avgustu 1984. godine i završila se jula 1985. godine. Ovo epsko putovanje oko sveta je ovekovečeno koncertnim albumom „Live After Death“, koji se i dalje smatra jednim od najvećih dostignuća u karijeri ovog benda i jednim od najboljih koncertnih albuma svih vremena.
Reći da je bend bio umoran od ovakve gigantske turneje je potcenjivanje pravog stanja. Članovi benda su bili iscrpljeni, a turneja je uzela poseban danak na pevača. Kao rezultat toga, rad na dugoočekivanom nasledniku izuzetno uspešnog albuma „Powerslave“ je odložen za 1986. Ovo je bila najduža pauza između dva albuma u karijeri benda do tada. Srećom, upravo ova pauza dala je bendu šansu da se temeljnije pozabavi radu na novom albumu. I dok je Adrian Smith konačno iskoristio priliku da zasija kao punopravni kompozitor, Bruce Dickinsonje predstavio materijal za koji je ostatak benda smatrao da nije dovoljno jak, te se nijedna njegova pesma nije našla na albumu. Basista i vođa Steve Harris smatrao je da su Dickinson-ove, mahom akustične numere promašile temu kojoj je bend stremio i to pripisao činjenici da je Dickinson verovatno bio iscrpljeniji od turneje od bilo kog drugog člana tog sastava. Harris je tom prilikom izjavio: „Bruce nije bio svoj u to vreme. U početku nismo to shvatili, ali bio je premoreniji od bilo koga na kraju ‘World Slavery’ turneje. Ne samo zbog činjenice što su njegove pesme bile akustične, nisam imao ništa protiv toga da možda ubacimo jednu akustičnu pesmu na album, možda. Istina je da smo mislili da pesme jednostavno nisu bile dovoljno dobre.“
Postava benda IRON MAIDEN 1986. godine
Tokom procesa komponovanja članovi benda su eksperimentisali sa novom opremom, naime gitarskim sintisajzerima. Ovo će ujedno označiti i najveću promenu u njihovom zvuku od prekretnice koju je album „The Number of the Beast“ predstavljao za njih. Gitarista Dave Murray je prethodno izjavio: „Oduvek smo bili protivnici klavijatura. Ne znam zašto, bili smo mlad bend koji je želeo da zvuči agresivno sve vreme. Ali ti novi gitarski sintisajzeri su se pojavili – Adrian nas je zapravo navukao na njih – i odjednom ste mogli da stvorite zvuke koje ste do tada mogli da dobijete samo preko sintisajzera. Sada ste to mogli i gitarom.“Eksperimentisanje sa ovom tehnologijom je doprinelo futurističkom zvuku koji se sjajno slagao sa naučno-fantastičnom tematikom koja je prožimala album. Ovaj zvuk pomogao je bendu da savršeno muzički oslika distopijski pejzaž mračne budućnosti, i kroz muziku predstavi ono što su filmovi kao što je „Blade Runner“predstavili kroz kinematografiju.
Albumu je prethodio singl „Wasted Years“, jedna od pesama koja odudara od ove naučno-fantastične niti koja povezuje ceo album i jedina na kojoj bend nije eksperimentisao sa sintisajzerima. Pesma koju je napisao Adrian Smith imala je sve kvalitete singla kakav očekujete od benda Iron Maiden – komercijalna stvar sa pevljivim i poletnim refrenom, sjajnim bas deonicama i gitarama koje u potpunosti prate Harris-ov ulog. Singl je objavljen 6. septembra 1986. godine, a omot istog je tek u odrazu naznačavao novu transformaciju kroz koju će maskota benda Eddie proći.
Šesti studijski album benda „Somewhere in Time“ objavljen je 29. septembra za izdavačku kuću EMI u Evropi i sestrinsku Capitol Records u Americi. Kroz već pomenutu upotrebu gitarskih sintisajzera, i kombinacijom sjajnih tekstova i fantastične produkcije, „Somewhere In Time“ slušaoca snažno grabi uvodnom melodijom pesme „Caught Somewhere in Time“ i vodi ga na neverovatno, 51-minutno putovanje kroz svet koji je čak i ovom bendu bio nepoznanica. Preko stadionskog fitilja u vidu „Heaven Can Wait“, kroz gitarom vođenu „Sea of Madness“ ili eteričnu „Stranger in a Strange Land“, album vas vodi na odiseju kroz prostor i vreme i silnim trzajem vraća nazad u daleku prošlost epskom numerom „Alexander the Great“, koja odaje počast jednom od najznačajnijih vladara u istoriji. Ovo putovanje ne bi bilo isto da nije fantastične produkcije za koju je bio zadužen Martin Birch, misteriozne sile koja vezuje album i daje mu tu neponovljivu atmosferu.
Međutim, jednako značajan oslikavanju futurističke atmosfere je i fascinantan omot za koji je još jednom bio zadužen vrhunski umetnik Derek Riggs. Prva stvar koja će zapasti za oko svakom Maiden fanu je figura bez koje ovaj bend ne bi bio isti – njihova maskota Eddie. U skladu sa zvukom i Eddie je promenio svoje ruho, te je odbacio zavoje koji su ga krasili dok je bio mumija i postao kiborg za koga nema sumnje da je pucao prvi, kako se njegov pištolj i dalje dimi dok ruka njegovog protivnika tone u zaborav u uglu omota. Međutim Eddie je samo mali deo ovog fascinantnog umetničkog dela koji će vas potpuno uvući u svet koji su Riggs i Maidenzajedničkim snagama oslikali. Svaki fan ovog benda verovatno je proveo jednako (ako ne i više) vremena slušajući album i pokušavajući da analizira svaki najsitniji detalj omota koji krije aluzije na značajne trenutke, lokacije i pesme koji su obeležili njihovu karijeru, ali i druge naučno-fantastične motive kao što je TARDIS, svemirski brod u obliku telefonske govornice iz kultne britanske serije „Doctor Who“. Umetnik je u svojoj knjizi „Run For Cover“ napisao: „‘Somewhere in Time’ je komplikovana slika, ali nikada nisam osetio da je sama slika… bila je jako komplikovana, tu je pomalo omanula. Sve šale su moja ideja, kao odraz u prozoru na kome piše ‘ovo je veoma dosadna slika’. Povremeno bi nekome pala na pamet ideja za sliku, ali vodeća ideja je bila da želimo grad više nalik nečemu iz filma ‘Blade Runner’ nego nečemu iz filma ‘Star Wars’. Želeli su naučno-fantastični grad… Ubacio sam gomilu poznatih svemirskih brodova kao što je ‘U.S.S. Enterprise’, ali bend nije želeo da rizikuje tužbu pa sam morao da ih izbacim. Ali uspeo sam da umetnem Batman-a, tri godine pre nego što je film izašao. Nalazi se u pozadini, na ivici iznad ‘Powerslave’ kartuša.“
Čuveni omot albuma „Somewhere in Time“ koji je oslikao Derek Riggs
„Somewhere in Time“ je u tom trenutku bio i najskuplji album benda, kako su bas i bubnjevi snimljeni u studiju Compass Point na Bahamima, gitare i vokali snimljeni u čuvenom studiju Wisseloord u Holandiji, a miks i master albuma odrađeni u studijima Electric Ladyland i Sterling Sound u Njujorku. Bend ovo pripisuje činjenici da su u to vreme hteli da album bude ništa manje od apsolutnog savršenstva. Sve je obećavalo da će predstojeći album ujedno biti i njihov najambiciozniji. Gitarista Adrian Smith se u jednom intervjuu prisećao: „Bili smo odlučni da učinimo čak i najsitniji detalj savršenim na ovom albumu. Nikada ranije nismo imali vremena da se ovako posvetimo bilo čemu, pa smo tu šansu rado prihvatili.“ No, i pored toga što je bio najskuplji, „Somewhere in Time“ je postao i najuspešniji album u karijeri benda. U oktobru 1986. album je stigao na drugo mesto britanske top liste i u prvih 10 mesta na Američkoj top listi svega par nedelja nakon izdavanja. Album je postao njihov prvenac koji je dostigao dupli platinumski tiraž.
Na krilima uspeha ovog albuma bend se otisnuo na još jednu veliku turneju koja će probiti rekord koji je prethodna postavila kada je zarada u pitanju iako je bila znatno kraća od famozne „World Slavery“ turneje. Ova turneja je otpočela ni manje ni više nego u najvećim gradovima tadašnje Jugoslavije: Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Prvi nastup na ovoj turneju bend je održao u Beogradu, 10. septembra u Hali Pionir. Interesantna je činjenica da su na tom nastupu prvi i poslednji put izveli pesmu „The Loneliness of the Long Distance Runner“, epsku numeru koju je napisao Harris i koju fanovi godinama kroz apele pokušavaju da vrate u listu pesama koje bend izvodi. Turneja se nastavila preko Evrope i Engleske do Severne Amerike početkom 1987. godine, da bi se završila na Azijskom kontinentu, nastupom u Osaki, u Japanu 21. maja 1987. godine.
Čuvena turneja Somewhere on Tour otpočela je u Beogradu 10. septembra 1986.
Tematika albuma i bogat omot iznedrili su još jednu binu koja je oduzimala dah. Sa ogromnom glavom kiborga Eddie-a kao centralnim delom bine na kojoj su sedeli impozantni set bubnjeva i harizmatični Nicko McBrain, i rukama koje su se protezale do ivice bine, postavka na turneji „Somewhere on Tour“ je među najbolje sprovedenim u karijeri ovog benda. Da ni ne pominjemo Dickinson-ovu svetleću jaknu i flambojantne kostime ostatka benda. Nažalost, kako su godine prolazile a albumi se ređali, pesme sa „Somewhere in Time“ postajale su sve ređe na budućim turnejama ovog sastava. Iz nekog razloga nijedan koncert sa turneje nije propisno zabeležen kamerama niti ovekovečen kroz koncertni album, te onima koji nisu imali sreće da toj turneji prisustvuju ostaje samo da maštaju kako je to fantastično putovanje kroz ove pesme izgledalo uživo.
Danas, 30 godina kasnije, album i dalje izaziva to isto uzbuđenje i strah od večite nepoznanice, budućnosti. I dalje nas prožima jeza i budi neku nostalgiju za vremenom kada neki od nas nisu ni bili rođeni. Ovo je istinsko remek delo i dragulj karijere koji će ostaviti trag na večnost. Album koji je sam sebe predodredio na takvo jedno putovanje, kako tematikom tako i neponovljivim zvukom i atmosferom koji ga krase.
