INTERVJUI

Goran Grubišić, ANA NEVER: „Muzika je ljubav koja nudi neotuđivo dobro“

ana-never-dbe5-photo-miluta-flueras-2
Written by Hardwired Crew
Subotičani ANA NEVER važe za jedan od najboljih post-rock bendova na ovim prostorima, a da opet nisu toliko popularni i priznati kao neki drugi sastavi datog žanra. O razlozima zašto je to tako, (ne)sigurnoj sadašnjosti i budućnosti, o bendu Wooden Ambulance i drugim stvarima govori bubnjar Goran Grubišić.

Pošto je ovo vaš prvi intervju za Nocturne magazin predstavi bend Ana Never u par rečenica.
Goran Grubišić: Bend Ana Never svira od 2002. kao trio. Originalni članovi su gitaristi Srđan Terzin, Dejan Topić i ja, kao bubnjar. Postava se nije mnogo menjala u ovih proteklih jedanaest godina, samo su dolazili neki članovi. U početku je to bila Ivana Primorac koja je tri godine bila basistkinja, ona je zbog doktorskih studija otišla u Nemačku, Austriju i tako dalje. Sad je doktor molekularne biologije. Ivan Čkonjević nam se tada pridružio, kao basista i treći gitarista. On je posle nekih šest godina provedenih u Ani Never otišao nekim svojim putem, preselio se u Beograd, pa u Novi Sad. Pošto je individualac svira sad svoju muziku. Mi smo ostali dalje kao trio, s tim što smo poslednjih godina oformili jedan drugi bend Wooden Ambulance, gde sviramo svi iz Ane Never, ali sa promenjenim ulogama. Takođe, u tom bendu ima još članova, sveukupno nas ima osmoro. Klavijaturista je sad klavijaturista i u Ani Never.

ana-never-dbe5-photo-miluta-flueras-1

Ana Never na festivalu Dark Bombastic Evening 5, photo Miluta Flueras

Šta svirate u Wooden Ambulance? Zašto to nije Ana Never?
Goran Grubišić: Vremenom smo možda imali potrebu nešto drugo da kažemo i u tom bendu sam ja kao gitarista, odnosno frontmen, a ostalo je sve isto. Dolazimo, ko kad može, dvaput nedeljno na probe, da se družimo, a Ana Never je otišla malo u zapećak.

Otkud ime Ana Never?
Goran Grubišić: Za ljude koji ne znaju, ima taj strip Dilan Dog gde se u jednoj epizodi pojavljuje jedna cura koja se zove Ana Never. Epizoda se zove „Priviđenje Ane Never“. Inače volimo Dilana Doga, a ovo je jedna lepa epizoda jer ta devojka ima neke posebne karakteristike, a ime samo nam se svidelo, kao neka metafora i uopšte kako zvuči. Ta devojka je jako smotana i šta god da dohvati upropasti.

Snažno sviraš bubnjeve i uvek imaš problem sa setom, što smo i videli ovde u Rumuniji.
Goran Grubišić: A to… Kao što kaže basista, ljudi su već navikli na to, pa i očekuju. Meni je uvek problem da… U pola prve pesme mi spadne bas pedala sa bubnja, pa je onda vijaš, pa bubanj spadne sa bine, pa činele i sve… Uvek je problem, a ne razmišljamo o tome da upozorimo organizatore koncerata. Uglavnom je tu neko ko radi na samoj bini, da pritrči da pomogne, a na ovom festivalu nema toga.

ana-never-dbe5-photo-miluta-flueras-2

Ana Never na festivalu Dark Bombastic Evening 5, photo Miluta Flueras

Kako je došlo do toga da svirate na Dark Bombastic Evening?
Goran Grubišić: Zvao nas je organizator nešto pošto smo objavili album „Small Years“, koji je izašao preko izdavačke kuće Fluttery Records. Oni su to verovatno slali i organizatoru ovog festa, koji se javio bukvalno drugi dan kako je album objavljen. Rekao je da mu se muzika mnogo dopada i kako bi voleo da sviramo na festivalu koji on organizuje. To je bilo još prošle godine i kad je došlo vreme, čovek se ponovo javio i sve je ispalo i više nego korektno s njegove strane kao organizatora. Mogu samo lepe reči da kažem za njega. Ozbiljan je festival i mi smo zadovoljni.

Šta misliš da je razlog što Ana Never nije toliko poznat bend široj javnosti?
Goran Grubišić: Sad možemo tu priču mnogo ozbiljnije da postavimo, mogu da budem veoma otvoren i iskren – mi smo bend koj svira zvanično jedanaest, a u stvari trinaest godina i stvarno smo imali periode kad smo se mnogo trudili. Mogu da istaknem samo nekih par parametara: imali smo 2008. turneju u šesnaest gradova, i to u gradovima gde bendovi uopšte nisu svirali, a pogotovo ne tako, uslovno rečeno, atipičan kao što smo mi. Svirali smo i u Pirotu, Užicu i uvek smo se trudili da mnogo sviramo i da samo dajemo neku energiju stvaralaštva, emociju. Prošle godine smo objavili album „Small Years“, a tada smo u stvari snimili dva albuma i taj drugi treba da izađe ove godine. Na setu smo snimili dva albuma, negde oko 130 minuta muzike. „Small Years“ smo objavili, jako smo zadovoljni i ponosni, bez nekog lažnog licemerja ili uobraženosti, jednostavno smo mnogo zadovoljni njime. Naš izdavač vodi neku evidenciju da je objavljeno jedno osamdeset kritika, odnosno recenzija po celom svetu, i to hvalospevnih, zlatoustih. Mislim da u Srbiji nije napisana nijedna. Možda je na svega par mesta objavljena vest da je izašao novi album Ane Never

ana-never-small-years-banner

Da li je u pitanju činjenica što niste iz Beograda ili što svirate post-rock u zemlji Srbiji?
Goran Grubišić: To je stara priča, ali ima i jednog i drugog. Provincijski bendovi, kao, imaju to prokletstvo da budu provincijski… Imaš te priče da u jednom gradu imaš kultne bendove, a kad odeš u sledeći grad vidiš da i tu ima isto tako kultnih bendova, za koje se nikad ne čuje dalje od tog grada. Mi smo mnogo svirali i u Beogradu, samo se u poslednje tri godine to malo pritajilo. Pitaš sve, pitaš tri puta, nemaš više gde da sviraš u Beogradu. Mi smo se pre cimali svugde autom, pa se pokvari auto, što znači da iz svog džepa sviraš, uvek smo bili entuzijasti, ali nekako je došlo vreme da sviraš samo kad ti prija. Jednostavno dođeš u situaciju da ne možeš više baš toliko glavom kroz zid, a ima i veze s tim što imamo i taj drugi bend sa kojim sada više sviramo. Nekako je došlo da nam sada tako više prija. Sa Anom Never smo svirali i prošle godine, objavili albume, pa sad kad sednemo kao Ana Never sve ispadne lako i tu nema više mnogo prostora da nešto izgrađujemo, oplemenjujemo. Sviramo koncerte bez proba.

Koliko improvizujete na bini?
Goran Grubišić: Ništa. Sve je isprogramirano. Deluje kao da improvizujemo. To je više kao neki zamah koji te ponese kad se spoje zvuk i emocije, ali u principu znamo tačno šta ćemo uraditi. A da se vratim na to što je Ana Never toliko nepriznata – mnogi drugari, bendovi bi rekli prvo zbog toga što ne cenimo sami sebe dovoljno, jer smo uvek svirali samo za gorivo i onda su nas i drugi tako tretirali. To nam je bilo jako čudno – pojavili smo se na Plastelinu na godišnjoj listi na prvom mestu – to nam je bilo baš „what the fuck?!“… Od svih mogućih albuma Ana Never na prvom mestu.

ana-never-dbe5-photo-mirjana-mitrovic

Ana Never na festivalu Dark Bombastic Evening 5, photo Mirjana Mitrović

Objavili ste album preko kuće Slušaj najglasnije…
Goran Grubišić: To je prvi album koji smo objavili za Samizdat, subotički Fokus, za jednu mađarsku, za rusku, za hrvatsku kuću. Onda je i taj Fluttery Records objavio prvi album širom sveta. Sa Rusima je bio dogovor da oni nama pošalju nekih 60 diskova i to je to.

Da li znaš koliko ste otprilike diskova prodali, računajući oba albuma i sve te izdavače?
Goran Grubišić: Pa, za prvi album smo još, kao, sami vodili neku evidenciju i sami prodavali i tu je bilo jedno 500 prodatih primeraka. A ovo ostalo, ko to zna, to je komblemerat svega i svačega. Sa Fluttery Records delimo neku prodaju 50-50% i onda kao tačno znamo kako prolazi. Što se tiče naše zemlje, znate i sami kako to ide, nešto podeliš, nešto prodaš na koncertima. Prvi album smo imali i kao besplatan download, kao i split sa bendom Rosa Parks, prijateljima iz Mađarske.

Gde ste sve svirali po inostranstvu?
Goran Grubišić: Svirali smo u Skoplju, Podgorici, Kotoru, Dubrovniku…

Kako je bilo u Podgorici?
Goran Grubišić: Podgorica je bila u okviru te turneje po šesnaest gradova. Sad je to već bilo pre pet godina, ali to je bilo neverovatno. 150 ulaznica je bilo prodato, ljudi su bili zaista oduševljeni i to nam je bio jedan od najboljih koncerata.

ana-never-intervju-photo-miljana-mirovic

Šta vas tera da se bavite muzikom? Očigledno nema ni love, nema ni publike…
Goran Grubišić: Pa znaš kako, ne razmišljaš o takvim stvarima kao prvo. Kao drugo, imaš neku strast i ljubav, potrebu, želju… Imaš taj jedan život, možeš da radiš posao, da imaš porodicu, da ideš u kafanu, šta god želiš… Ali prođe ti taj život i na kraju dana možda bi trebalo da imaš nešto duhovno, kreativno što si ostavio iza sebe. Nemamo taj imperativ, ali imamo tu potrebu, svi imamo tu oko 30-40 godina i manje-više smo odlučili o tim stvarima u životu.

Kad bi se, eto, odjednom desilo da mnogo zaradite od muzike, misliš li da bi se to odrazilo na samu muziku?
Goran Grubišić: Pa, ne mogu da razmišljam o tome zato što do toga nikad neće doći. Nije da ne želim, ali… Evo, za ovu svirku u Rumuniji je najveća kinta koju smo ikada dobili, za trinaest godina kao Ana Never, 500 evra, a morali smo da platimo 200 evra opravku auta, pa da platimo gorivo.

Mnogi vas definišu kao post-rock bend, ali kako bi ti definisao vaš zvuk?
Goran Grubišić: Pa ja ne znam šta smo… Mislim da se i mi sami svugde najavljujemo kao post-rock bend, ali fora kod nas je što smo mi slušali onaj stariji post-rock, a ove nove bendove nismo slušali, ne znamo ih, ne volimo ih, a opet živimo u ovom vremenu.

Ko su vam uzori?
Goran Grubišić: Ne slušamo post-rock, a ukusi su nam jako različiti. Klavijaturista je čovek koji ne sluša muziku i, gotovo stvarno, verovatno ima tri ploče i to Otis Redding, Zdravko Čolić i ne znam šta još… Šalim se naravno, ali čovek je jazz gitarista, a svira klavijature. Ja najviše slušam ono što se danas zove americana, drugi gitarista isto. Jedino je ovaj prvi gitarista kao post-rock, ali to je ono što smo slušali pre dvanaest godina: Godspeed You Black Emperor! i Mogwai, i tu smo stali, pa ne znamo nijedan drugi. Pojavili su se klinci od osamnaest, devetnaest godina koji misle da su ne znam ni ja šta, kupe sve moguće efekte i super gitare i svi su odjednom počeli da sviraju post-rock. Taj imperativ: sviramo jako zajebanu, intelektualnu muziku, to nam je bilo bezveze…

Kako u svemu tome vidiš budućnost benda Ana Never?
Goran Grubišić: Stvarno ne razmišljam mnogo o tome… Sinoć nam je Doru, organizator DBE festivala, rekao da je nekako čuo glasine da nam je nastup na ovom festu poslednji, a mi smo bili u fazonu „ma okej, to su samo glasine“. Realno, zbog Wooden Ambulance smo zapostavili Anu Never i sami smo krivi zbog toga, ali Ana Never je i dalje tu. Kada uhvatim i nateram sebe da izmiksujem novi album, biće i taj novi album objavljen. Verovatno ćemo i dalje da sviramo poneki koncert, da imamo probe, neki svoj tok će da ima. Nije više intenzivno kao pre. Ranije smo jako lupali glave, sećam se 2005. kad smo imali svaki dan probe. Tad smo najbolje zvučali, toliko smo svirali da je to bilo nečuveno i bilo nam je super na probama i takve smo pesme pravili. Sećam se da je, kad ustanem sa bubnjeva, oko njih bila lokva vode od znoja. Totalno smo bili zagriženi… Stvari su se promenile, životi su se promenili, mi smo se promenili fizički, psihički, muzički…

ana-never-dbe5-photo-miluta-flueras-3

Ana Never na festivalu Dark Bombastic Evening 5, photo Miluta Flueras

Šta preporučuješ bendovima koji sada vežbaju svaki dan, koji su sada puni entuzijazma?
Goran Grubišić: Nisam ja dobar da dajem tu neke savete i predloge. Meni je samo jako lepo i volim kad sretnem ljude koji imaju strast i ljubav, koji su čisto iskreni i plemeniti prema muzici, jer je muzika vrsta ljubavi koja ti uvek nudi neotuđivo dobro i tu nema neke prevare, izdaje. Ima slučajeva da nešto dođe, pa prođe, a muzika je neotuđivo dobro. Ali svi znamo kako to ide. Od dvadeset ljudi koji su zagriženi i sviraju u bendovima možda će njih dvoje stvarno ostati u tome do kraja života.

Ranije ste imali i video projekcije uz koncerte. Reci nam nešto više o tome.
Goran Grubišić: Imamo i dalje, ali za večeras nismo dogovorili jer smo svirali tokom dana u stvari. Te projekcije su ukomponovane sa muzikom i veoma su nam bitne na koncertima, pa i zbog te jeftine priče: imaš instrumentalni bend, pa kao nemaš šta tu da gledaš. Snimali smo sami te neke nepretenciozne filmove, a takva je muzika da sve to zajedno lepo funkcioniše.

Sarađivali ste i sa bendom Virvel, za koji su svi čuli za razliku od Ane Never.
Goran Grubišić: Pa da, ali mogao bih sada da nabrajam sa kim smo sve svirali, ali Virvel da… Mi smo iz Subotice, pa ne znamo kako se ko kotira u Beogradu. 2006. kad smo objavili prvi album oni su nam bili gosti na koncertnoj promociji albuma u Subotici. Nešto smo tu kao drugari, ali nije se to nešto održalo. Isto smo svirali sa Consecration, sa gomilom bendova i ne mogu sad da nabrajam. Vidiš, interesantno je da smo u Beogradu poslednji svirali pre jedno dve godine ili tako nešto. Nismo uspeli da organizujemo ni koncert za promociju albuma.

Kada bi otprilike trebalo da izađe novi album?
Goran Grubišić: Bio je plan ove godine, ali smo mnogo fokusirani na Wooden Ambulance, svakih šest meseci snimamo novi album, sad nas to drži, pa je Ana Never u senci…

Kažeš da je Ana Never u senci Wooden Ambulance. Da li onda imaš veća očekivanja od novog benda u odnosu na sastav Ana Never?
Goran Grubišić: Dobro je pitanje jer me malo nervira sve to, činjenica je da smo za godinu dana sa Wooden Ambulance postigli više nego za dvanaest godina sa Ana Never. Stvarno je super bend, deset puta kvalitetniji. Imali smo i mi neki svoj trenutak, te 2008. kada smo rasprodali Living Room u Beogradu, u Skoplju je otišlo 200 karata, u Podgorici 150 karata. I pošto su bile dobre svirke, logično je da sledeći put bude još bolje, ali eto…

Kako snimate albume?
Goran Grubišić: Sve uživo, kao što radimo na svirkama. Imamo neki svoj studio, samo uđemo, ozvučimo. Low-fi varijanta, sviramo za džabe, snimamo na kompjuter jer nemamo drugih mogućnosti. Ne koristimo nikakve programe, jedino nasnimavamo gitare, tako da na albumu u stvari imaš četiri gitare umesto dve.

Da li onda budućnost Ana Never u stvari vidiš u alter-ego bendu?
Goran Grubišić: Pa, ne znam ni da li je to alter-ego bend. To je sasvim drugačija muzika, imamo pesme koje su više atmosferične i više psihodelične. Sa Wooden Ambulance smo za godinu dana objavili dva albuma, trideset pesama, svirali smo pedeset koncerata. Imali smo velike koncerte što sa Anom Never nikad nismo uspeli, u Domu omladine Beograda, u velikoj Sali, kad je cena ulaznice bila, ne znam, 800 dinara… Ana Never će uvek biti tu, ali kad nam dođe ono „e sad bi nam baš prijalo“, kada bude nekog koncerta. Niko nije opterećen, nikome nije dosta i nema onog „ne želim to više da radim“, ali nema ni toga da silujemo. Nema potrebe za tim jer smo stabilni u tome gde smo, prijatelji smo ceo život. Nas trojica smo zajedno išli u osnovnu i srednju školu.

Za kraj, kad vas možemo uživo čuti sledeći put?
Goran Grubišić: Ne znam, to stvarno ne znam…

Ali ste otvoreni za sve predloge, pozive…?
Goran Grubišić: Pa jesmo, ali su nas ljudi zaboravili i to je realnost. Voleli bismo svakako, jer pre svega volimo da sviramo uživo, pogotovo neke klupske svirke. Sa ovim festivalskim nemamo baš mnogo iskustva.

Intervju pripremili Boban Pantoš, Katarina Petrović i Nevena Balalić
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.