RECENZIJE ALBUMA

GOD IS AN ASTRONAUT – „Epitaph“ (2018)

Written by Jadranka Balaš

GOD IS AN ASTRONAUT
„Epitaph“
Post-rock
Napalm Records (2018)

„Epitaph“ je teška, mračna ploča, ispunjena tugom i melanholijom. God Is An Astronaut nije bend koji stvara muziku već bend koji stvara magiju.

Post-rock je definitivno jedan od najraznovrsnijih muzičkih pravaca koji pruža gotovo beskrajne mogućnosti. Može biti težak i mračan ili ekstremno melanholičan i ambijentalan što omogućava bendovima ne samo da istraže nove zvučne pejzaže već i utkaju emocije na različite načine u svoja muzička dela. Jedan od njih koji ne samo da zna kako da upotrebi bogatu dinamiku već i da iznese emociju na način na koji malo koji bend ume jeste GOD IS AN ASTRONAUT. Bend koji ne stvara muziku, bend koji stvara magiju.

Pošlo im je to za rukom čak osam puta, a ni deveti nisu omanuli. Kombinacija elektronike i space rock-a upakovana u post-rock atmosferu na kojoj su izgradili reputaciju jednog od najboljih bendova žanra, na albumu „Epitaph“ dobila je novu dimenziju. Ovakav eksperiment čini mi se da nisu napravili još od „All Is Violent, All Is Bright“ i upravo taj faktor iznenađenja, „očekujte neočekivano“ je ono što mi je nakon njega falilo. Da iskorače iz komfortne zone i pokažu svetu šta umeju. A umeju i te kako. Tu me je „Epitaph“ kupio. Od shoegaze, doom metal pa čak i synth wave uticaja, nudi od svega po malo na God Is An Astronaut način.


Podsećamo vas da su GOD IS AN ASTRONAUT nastupili u Beogradu 10. aprila, pre više od četiri godine. Izveštaj možete pročitati ovde, a i pogledati galeriju fotografija. Recenziju albuma „Helios | Erebus“ možete pročitati na ovom linku.


Muzički zaokret koji su na ovom albumu napravili za sobom povlači i onaj emotivni momenat, koji je ako mene pitate, u ovom žanru najbitnija komponenta. Kako čini da se osećate. „Epitaph“ je teška, mračna ploča, ispunjena tugom i melanholijom, bar većim svojim delom. Jedna od onih koje vas nakon preslušavanja ostavljaju iseđene ali nekako i lakše jer ste sve te osećaje izbacili iz sebe. Ako im je ovo bio cilj, a GIAA jesu majstori emocije, onda su ovaj put prevazišli i sami sebe.

Naslovna numera od početka postavlja raspoloženje koje se prenosi kroz ceo album. Više nego interesantna mračna kombinacija drone elemenata, teških gitara i suptilnih ženskih glasova u pozadini stvaraju nemirnu, ćudljivu atmosferu koja će vas progutati. „Seance Room“ je još jedan izvanredan komad mraka, prljavog zvuka i noise-a, verovatno jedna od najuznemirujućih pesama u njihovom katalogu. Drugi deo albuma je rezervisan za nešto mekše i nežnije, piano numere „Komorebi“, “ Medea“ i završnica u obliku „Oisín“ na kojoj umesto da kulminiraju bes i očaj prethodnika, bend se ipak odlučuje za mir i spokoj.

„Epitaph“ mžda nije savršena ploča ali je definitivno pokazatelj da ovi momci i nakon devet albuma još uvek mogu da iznenade, da imaju nepresušan izvor ideja i energije, da još uvek mogu da izazovu sebe i pomere granice celog žanra uopšte. A i mrak im jako dobro stoji.

Lista pesama:

01. Epitaph
02. Mortal Coil
03. Winter Dusk/Awakening
04. Seance Room
05. Komorebi
06. Madea
07. Oisín

O autoru

Jadranka Balaš

Editor

Contact
jadranka@hardwiredmagazine.com

2 komentara