Da mi je svojevremeno neko rekao da će GOBLINI imati solo koncert u Hali sportova na Novom Beogradu, ne da bih ga pogledao kao da je totalno lud, nego bi se u mojim očima videla ona iskra koja se javljala dok sam u neverici i mržnji gledao u oči ljudima koji su u dato vreme glasali za Slobu. Drugim rečima, bio sam mlad, previše sklon nekim idealima zbog kojih mi život nije bio lakši, ali beše čistiji. Goblini su punk bend, ne bih voleo da ih vidim u toliko velikom prostoru jer bi time izdali sve ono što predstavljaju, što, između ostalih, i ja podržavam.To su bila moja tadašnja razmišljanja, a da ne bude zabune, dato se odnosi na sam početak karijere Šapčana kad je nas nekolicina jednostavno osetila da je u pitanju bend za sva vremena, bend koji će uraditi nešto zaista veliko u svojoj karijeri, bend za koji smo smatrali da će jednoga dana puniti daleko veće prostore od, recimo, beogradskog KST-a.
Goblini i prijatelji u Hali sportova 2014. godine, photo Marko Ristić
Ako vam ovo zvuči previše lično za koncertni izveštaj, žao mi je – gledao sam Gobline uživo i 1994. i 1995. godine, kad je bilo tek tridesetak fanova ispred bine. Zvuči kao neka loša šala – da, ali to se zaista dešavalo. I upravo taj bend nikad nije odustajao od svog smera, radio je ono što želi, bez obzira na to da li ih drugi prihvataju ili ne. Srećom, umesto odlaska u zaborav, zakoračili su legendu, što je i omogućilo da ih gledamo u Hali sportova. Nezamislivo je postalo sasvim ostvarivo, gotovo opipljivo.
Mnogi su im zamerali na raznim potezima. Najnoviji od njih jeste gostovanje u emisiji Ivana želim-da-budem-Jay-Leno-u-kombinaciji-sa-Davidom-Lettermanom-i-Conanom-O’Brienom Ivanovića. Svih ovih godina se borimo da rock muzika, u bilo kom obliku, dođe do što šireg auditorijuma, da i mas-medijima pokažemo da postojimo mi koji razmišljamo na drugačiji način i kad konačno dođe do toga – kreće reka pljuvačke. E, pa duvajte ga! Goblini nisu nikada ustuknuli, pa nisu ni u toj situaciji, a da ne pominjemo da su oni svojim trudom i zalaganjem mnoge klince uveli u taj začarani a divni krug rock muzike.
Upravo zbog toga je bilo sjajno videti sve moguće generacije u Hali sportova. Čuvena krilatica Politikinog zabavnika „za sve od 7 do 77 godina“ svakako je prejaka, ali nije toliko daleko od istine. Publika je bila uskomešana masa mladih i starijih, različitih muzičkih i, najzad, političkih opredeljenja. Mali je broj bendova koji tako različite ljude može da okupi na jednom mestu. Ali, krenimo redom…
Grate u Hali sportova 2014. godine, photo Marko Ristić
GRATE su dobili tu čast da otvore za velike Gobline. Daleko od toga da je u pitanju lak zadatak. S jedne strane nisu muzički preterano bliski Šapčanima, a s druge – njihova muzika definitivno više prija u manjim prostorima. Ipak, Novosađani su zbili redove i pružili zaista dobru svirku. Može biti da su uspeli mnoge da zainteresuju za sebe, iako je opšti utisak nakon njihovog nastupa takav da ispada da ih niko nije ni slušao. Velika šteta, jer se radi o bendu koji će već u skorije vreme dosegnuti određene visine o kojima mnogi drugi mogu samo da sanjaju. Grate su ozbiljni, Grate su drugačiji, Grate nisu za svakoga. Takva im je bila i svirka – upečatljiva, znalački pripremljena i efektna, a samo ostaje žal zbog toga što publika nije u većoj meri obratila pažnju na njih. Kako god, apsolutno sam ubeđen, za Grate će se tek čuti, pa će se u godinama koje dolaze mnogi hvaliti kako su imali prilike da ih gledaju još, je li, 2014. godine. Svakako, nezainteresovanost publike se lako može opravdati. Svi su došli da vide i čuju – njih!
Goblini u Hali sportova 2014. godine, photo Marko Ristić
Goblini su nekada bili punk rock, dok se može reći da su danas punk ’n’ roll bend. Ma, potpuno nebitno. Činjenica je da i dan danas prže. Činjenica je da su oni jedan od retkih „starijih“ sastava koji ne guraju na staru slavu. Kod njih su nove pesme drugačije, a isto toliko efektne kao i stare. Time malo koji sastav ili izvođač može da se pohvali. Opet, meni najbitnije, Goblini bez obzira na godine i kilometražu i dalje – razbijaju. Svakako, to je bilo jasno i novim albumom „Roba s greškom“, ali čuti uživo pesme poput „Evropo“, „Idemo!“, „Deca iz komšiluka“ili „Pečenja i rakije“ bila je zaista privilegija. Em su ih savršeno odsvirali, em su u live izvedbi brže, žešće i uticajnije nego na albumu.
Goblini u Hali sportova 2014. godine, photo Marko Ristić
Svakako, takva ocena ne treba da čudi, Goblini su oduvek bili ono što bi se podrazumevalo pod terminom „koncertni bend“. Naprosto, to znači da prava energija njihovog bitisanja ležu na binama. To smo i dobili. I najblaže pesme su zvučale veoma žestoko. I najprostije numere su delovale živahno. I najsporije kompozicije su bile duplo brže. I najmirnije deonice su izmamile usklike. Energija! Jasno je da Goblinima na koncertima najviše pašu pesme kao što je sada kultna „Ima nas“, jer je, ne samo posvećena fanovima, nego i zahteva veliku aktivnost istih tih fanova tokom izvedbe. Čudno će zvučati, ali Goblini su od punk benda koji je svirao u klubovima veličline kutije šibica došli do legendarnog R’N’R benda koji „puni stadione“. Za većinu takvih sastava bismo rekli da su se prodali, dok za Gobline to ne važi. Oni su, konačno, dobili prizanje koje im odavno pripada. Ono što ispada veoma važno jeste da je bilo posve nebitno koji njihov album nam je najomiljeniji, podele na koncertu nije bilo, svi smo gutali ponuđeno.
Goblini u Hali sportova 2014. godine, photo Marko Ristić
A to ponuđeno je bilo nabijeno pravom punk energijom, a da nastup nije trpeo u profesionalnom smislu. Propisno su nas oznojili svirajući faktički sve numere koje su obeležile njihovu karijeru, razmrdali su nas do te mere da smo se vratili kući sa još nekoliko pridošlih modrica, pritom ne zaboravljajući da se na direktan način zahvale muzičarima koji su im pomagali svih ovih godina, koji su verovali u njih svih ovih godina.
Cane (Partibrejkers) i Goblini u Hali sportova 2014. godine, photo Marko Ristić
Okej, moram priznati, bio sam razočaran što su dopustili Canetu da se popne na „njihovu“ binu, ali to je moja lična stvar, isto kao što sam sa oduševljenjem prihvatio izvođenje „Pilota“ od Atheist Rap ili obradu „Tamara“. Međutim, ako se realno sagleda cela slika, Goblini su zaslužili da im se raznorazni depuglavci od političara popnu na binu, da im poljube noge. Oni im nisu ni do kolena. Svakako, Golub i ekipa bi ih potom šutnuli u dupeta, što su indirektno i uradili na koncertu. Čuli smo razne pesme, a nije se znalo koja je bila žešća, brža, opasnija… „Dan posle“, „Cipjonka“, „LSD se vraća kući“, legendarna obrada „Anja, volim te“, „Punk’s Not Dead“, „Luna“, „U magnovenju“, „Ona“, „Daleki put“, „Ne trebam nikome“ i tako dalje, i tako dalje. Ipak, jedna se jeste definitivno izdvojila. Kako ubedljivom izvedbom, tako posve jasnom porukom. „Voz“!
Golub (Goblini) i Pop (Atheist Rap) u Hali sportova 2014. godine, photo Marko Ristić
Goblini su oduvek bili politički aktivan bend, ali ne toliko direktno kao na primer Direktori. Istina, nekad je bilo lakše upreti prstom u jednu stranu, sve je bilo u onom čuvenom odnosu crno – belo, samim tim je lakše bilo odabrati ekipu kojoj ćeš da „pripadaš“. Kako je vreme proticalo, stvari su postajale zamršenije, političari su se menjali, oblačili jagnjeće kože, što očigledno mnogi nisu uspeli da primete. Goblini su nas pesmom „Voz“definitivno vratili na pravi kolosek, ili bar probali da to učine, dali sve od sebe. Kao da su nam poručili da nije ništa gotovo. Kao da su nam poručili da će biti gotovo ako mi to dozvolimo. Kao da su nam poručili da je krajnje vreme da stvari preuzmemo u svoje ruke, jer ovako više ne može da se živi. Goblini su, tokom te eksplozivne pesme „Voz“ svima pokazali od čega su satkani. Da, bez obzira na sve oni su punk bend, pokazali su, još jednom u karijeri, kurčinu establišmentu, nitkovima koji vode ovu zemlju u propast sasuli su sve u zube, iako ih oni neće čuti ili će se praviti da nisu. Romantično ili ne, tek jasno je da su Goblini ovaj koncert odradili i iz tog razloga – da pokušaju da nas konačno razmrdaju, da nam konačno otvore oči. Jednom za svagda. Jednostavno, onoliko koliko zavisi od njih – pokušali su da nam nešto predoče. I stvarno – slušamo gomilu bendova koji pevaju o svemu i svačemu, a kao da ih je sve manje koji pevaju o – istini.
Goblini u Hali sportova 2014. godine, photo Marko Ristić
Primetili ste da ovo nije uobičajen koncertni izveštaj. Objašnjenje – ovo nije bio običan koncert. Ovo nije bio tek jedan nastup u moru istih ili sličnih. Goblini su jebali kevu i jebali su svima kevu koji se ne slažu sa njima. Baš kako i treba da bude kad je u pitanju bend njihovog renomea, njihovog potencijala i njihove inteligencije. Normalno, fantastično su svirali, pozvali ljude na masnovno skakanje i još masovnije šutke, ali u srcu i duši ostaje – ne volim kompromis, on nijednoj strani ne donosi spas, daću vam pet minuta fore, a onda dodajem gas. Dakle, ovo je bio i svojevrstan poziv na juriš, na bunt protiv sistema, protiv političara, protiv samozvane elite! Hoćemo li u napad konačno?!
Piše Boban Pantoš
