IZVEŠTAJI SA KONCERATA

Gibonni u Beogradu – Izgubljene verse i nepoznate note

gibonni-live-beograd-2013-featured
Written by Hardwired Crew

Beograd nije zaslužio ovakvog Gibonni-ja. Gibonni nije zaslužio ovakvu publiku. Ono što je trebalo da bude spektakl za pamćenje i prepričavanje dugo vremena, na kraju je bio samo solidan koncert, uz tek nekoliko momenata. Pritom, kriva je samo jedna strana i to ne ona pokretačka, već naprotiv – ovog puta akcija nije imala svoju reakciju. A početak je tako mnogo obećavao…

Sve je krenulo po planu, tačno u 21 čas, praćen bendom Gibonni se penje na binu i otvara koncert fenomenalnom „Mirakul“ na opšte oduševljenje okupljenih u Kombank Areni. Nesmanjenim tempom nastavljaju sa „Činim pravu stvar“ i „U ljubav vjere nemam“ koja dovodi do potpune eskplozije u pubici. Gibonni pokazuje da nije došao samo da odradi posao, već i da se zabavi, pa je tako izveo koleginicu Milenu kako bi se zanimao njenim aparatom, fotografisao, ili bar pokušavao da fotografiše publiku, ili prosto pozirao.

Nakon prve kraće pauze i kratkog zahvaljivanja publici, uz opasku da će noćas više da sviraju, a manje da pričaju, ispaljuju još jedan veliki hit – „Ovo mi je škola“. Naravno, horsko pevanje iz publike se nastavlja, a atmosferu dodatno podiže i Gibin silazak u publiku prilikom sledeće „Zamoli me“, nakon čega sledi „Anđeo u tebi“ i prva gošća za večeras – fantastična Maya Azucena. Devojka razornog glasa pratila ga je i u „My Cloud“, prvoj pesmu sa novog albuma „20th Century Man“ izvedenoj večeras, a u koju je bila vešto ukomponovana i Maya-ina „Shine“.

Nova eksplozija dešava se prilikom, pa možda i najvećeg hita ovog umetnika – „Ne odustajem“ iz koje Gibo i ekipa lagano klize u „Ove dvije duše“ ne dozvoljavajući publici predah. Taj predah ipak stiže sa nekoliko pesama na engleskom, mahom slabije prihvaćenih od strane publike, da bi atmosfera ponovo počela da se podiže sa „Ispod moga pramca“ pripremajuči teran za jedan od vrhunaca koncerta.

gibonni-live-beograd-2013-photo-marko-ristic

Gibonni uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić

Uz a capella izvođenje hita „Ako me nosiš na duši“, praćen ovacijama na binu se penje Vlatko Stefanovski, i svojim rifovima uvodi publiku u „Libar“ Sjajna, produžena, gotovo hipnotišuća verzija pesme podigla je atmosferu do usijanja, a jednog momenta je Gibonni odlučio da izvede i devojku iz publike kako bi je ubedio da pokaže svoje umeće u trbušnom plesu.

Red sporijih, mahom slabije prihvaćenih pesama, da bi novi uspon počeo sa „Tajnom veštinom“, a onda dolazi možda i najbolji momenat večeri… Ili barem nešto što je moglo da bude najbolji momenat večeri. Naime, kompletna bina bila je stilski nameštena tako da podseća na neka prošla vremena. Bubnjevi su bili smešteni unutar ogromne pisaće mašine, su klavijature stilizovane kao radio aparat iz šezdesetih godina prošlog veka, dok su sa svodova arene visile ogromne makete drvenih stolica. Upravo sa jedne od njih, tokom izvođenja fenomenalne „Judi, zviri i beštimje“, pojavio se Damir Urban nastavivši se sa svojim legendarnim hitom „Moja voda“. Momenat od kog kreću žmarci i podiže se svaka dlaka na glavi. Na žalost, momenat koji je većina publike nemo i nezainteresovano ispratila, uz tek spordično pevanje.

gibonni-live-beograd-2013-photo-marko-ristic

Gibonni uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić

Dok se Damir lagano spuštao na zemlju, binu je zaposela jedna druga legenda, ovog puta sa druge strane Atlantika – Steve Stevens. Predstavlajnje beogradskoj publici fenomenalno odsviranom temom iz poznatog filma „Top Gun“, nakon čeka sledi još jedna nova pesma – „20th Century Man“. Ovde je postala očigledna stvar koju je naš recenzent uspeo da primeti – Gibine pesme na engleskom jeziku poseduju kvalitet, ali prosto nema ko da ih sluša. Publika je potpuno nezainteresovano ispratila i poslednje tonove, da bi se konačno probudila prilikom poslednje na kojoj je Stevens komandovao gitarskim delom benda – „Žeđam“.

Usledila je sjajno odsvirana „Oprosti“ u kojoj je ponovo dominirala Azucena, dok je Gibonni gotovo sve vreme pevao iz publike, krećući se kroz fan pit. Za kraj, ostavljene su „Zlatne godine“, jedan od prvih Gibonni-jevih hitova, na moje iznenađenje, prilično mlako primljen od strane publike. Ne baš sjajan završetak regularnog dela.

Nismo dugo čekali na bis, svi smo znali da ga mora biti, te nije bilo preteranog ustezanja i glumatanja. Bend se vrlo brzo vraća na binu, a mi dobijamo iznenađenje – „Cesaricu“. Kako nam je sam Gibo objasnio, ova pesma nije bila u planu, ali kako ga je čak trojica momaka iz publike zamolilo da im pomogne u prosidbi njihovih lepših polovina, odlučio je da im podari zajednički ples na bini. Nastavak donosi sjajnu „Tolerancu“ i ponovo savršenu Azucena-u, nakon čega sledi za mene najšokantniji momenat večeri.

Za sam kraj ostavljena je kultna „Posoljeni zrak i razlivena tinta“Urban je bio tu, Azuncena takođe, Stefanosvki je predvodio bend koji je rušio sve pred sobom, ali je izostala – publika. Mirna, gotovo zbunjena atmosfera u areni, uz tek poneki glas ostavila me je u šoku iz kog nisam mogao da se oporavim nekoliko minuta. Pesma koja predstavlja sam vrh Gibonni-jevog stvaralaštva prošla je potpuno nezapaženo i gotovo neprimetno.

Drugi bis, pred sada već polupraznom arenom doneo je još jednu prilično mlako primljenu pesmu – „Vrata moje sestre“, da bi koncert bio završen onako kako je i počeo – ponovnim izvođenjem „Mirakul“, s tim da je ovog puta glavnu reč preuzela sjajna Azuncena.

gibonni-live-beograd-2013-photo-marko-ristic

Gibonni uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić

Gibonni je konačno posetio Beograd, nakon gotovo dve decenije karijere, ali Beograd nije bio spreman da ga prihvati na način na koji to dolikuje. Koncert nije bio rasprodat, bilo je slobodnog prostora i u parteru, i na tribinama, pa čak i u fan pitu, dok je publika uglavnom reagovala po sistemu „toplo-hladno“. Preovladava utisak da su Beograđani upoznati samo sa radom ovog umetnika iz faze albuma „Mirakul“, i eventualno nekim novijim pesmama, uglavnom sa „Tolerance“, dok im je ostatak ogromne Gibine pesmarice gotovo nepoznat.

Još jedan minus odnosi se na zvuk na tribinama koji je bio katastrofalan. Za razliku od partera gde je bio odličan i donjeg reda tribina gde je bio sasvim solidan, u gornjim redovima bio je mutan, nerazgovetan, prosto rečeno – loš. Bilo je nemoguće rastumačiti govore između pesama, a često je bilo teško razaznati i same pesme. Nije bio redak slučaj da ljudi prepoznaju neke pesme samo po tome što ih znaju napamet. No, znamo svi gde se koncert održavao i kakve su karakteristike jedne takve građevine, pa se ovako nešto i moglo očekivati.

gibonni-live-beograd-2013-photo-marko-ristic

Gibonni uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić

Za kraj ostaje samo da konstatujemo da su Gibonni i njegov bend, kao i gosti pružili odličan koncert i dali sve od sebe. Ovog puta zakazala je publika, koja to nije umela da isprati. Uprkos tome, verujem da će se Gibo vratiti u srpsku prestonicu, ali isto tako verujem i da će se pre toga vratiti u Novi Sad ili Suboticu gde je konekcija sa publikom ipak daleko bolje funkcionisala.

Piše Miljan Milekić

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.