SPECIJAL

Freddie Mercury – Ko želi da živi večno?

Written by Hardwired Crew

Kada prebirate po očevim pločama, a za oko vam zapadne jedna od njih i to verovatno zbog živopisnog omota koji bi privukao svako dete, ništa vam ne znači što u rukama držite „A Kind Of Magic“, sve dok ne saznate da je legendarni Queen, bend koji je obeležio čitavu muzičku epohu, predvodio čovek snažnog glasa i neverovatne harizme. Dvadeset šest godina nakon njegove smrti, Freddie Mercury je i dalje jedan od najvećih frontmena sa kojima se svet ikada susreo. Za sobom je ostavio milione obožavalaca, besmrtne pesme i himne sportskih događaja, koncerte koji su ušli u Ginisa, statue i voštane figure širom sveta. U septembru 2016. godine na dan kada bi Freddie proslavio 70. rođendan, jedan asteroid je poneo njegovo ime i pretvorio ga u „shooting star leaping through the sky“ a samim tim i dao odgovor na retoričko pitanje: „Who wants to live forever?“

„I always knew I was a star and now, the rest of the world seems to agree with me.“

Freddie Mercury je rođen kao Farrokh Bulsara 5. septembra 1946. godine u Stoun Taunu u Zanzibaru (današnjoj Tanzaniji). Njegovi roditelji su bili zoroastrijske veroispovesti i radili su kao ekonomisti u britanskoj kolonijalnoj službi u Zanzibaru. Imao je mlađu sestru Kashmiru. Sa sedam godina su ga poslali na školovanje kod svoje bake u Indiju, u školu St. Peter’s u mestu Pandžani u blizini Mumbaja. Ubrzo je počeo da postiže odlične rezultate u školi, pre svega u sportu, pa je osvojio i prvenstvo u stonom tenisu. Slobodno vreme je provodio slušajući muziku a njegov izuzetan talenat je ubrzo primećen pa je njegovim roditeljima predloženo da sina upišu na dodatne časove klavira. Bio je član školskog hora, kao i dramske sekcije. Upisao je srednju školu Saint Mary gde je u svojoj dvanaestoj godini osnovao bend The Hectics u kome je svirao klavir a ubrzo potom počinje da koristi nadimak Freddie. Sa svojih sedamnaest godina pobegao je sa porodicom od Zanzibarske revolucije i preselio se u Feltam u Londonu, gde je počeo da studira i stekao diplomu iz umetnosti i grafičkog dizajna na Ealing Art College-u. Mercury je slušao dosta indijske muzike koja je imala veliki uticaj na njega a kada se doselio u Englesku postao je fan imena kao što su Liza Minnelli, Aretha Franklin, The Who, Elvis Presley, Led Zeppelin, The Rolling Stones, Jimi Hendrix, John Lennon i The Beatles. Godine 1969. osnovao je grupu Ibex, kasnije Wreckage ali se posle neuspeha tog benda pridružio Sour Milk Sea, da bi se ubrzo i ova grupa raspala. Nakon završetka studija imao je više poslova, između ostalog je radio na aerodromu Hitrou i prodavao second-hand odeću sa svojom devojkom Mary Austin.

„What will I be doing in twenty years’ time? I’ll be dead, darling! Are you crazy?“

Aprila 1970. Mercury se pridružio Brian-u May-u i Roger-u Tayler-u, koji su prethodno bili članovi benda Smile. Uprkos negodovanju svojih kolega, odabrao je ime Queen za novi bend, a takođe je promenio i svoje, u ono pod kojim ga i danas znamo, Freddie Mercury. Svoju diplomu je iskoristio tako što je sam dizajnirao logo benda, ubrzo pošto su izdali prvi album. Logo je osmislio kao kombinaciju četiri horoskopska znaka članova benda (dva Lava, Rak i Devica) i Kraljevskog grba Ujedinjenog Kraljevstva. U februaru 1971. godine pridružio im se i John Deacon i formiran je Queen, drugi najspešniji bend u istoriji Velike Britanije (odmah posle The Beatles), koji će kasnije prodati preko 300 miliona nosača zvuka.

Ono što je Queen izdvajalo od ostalih bendova iz tog perioda je što nijedan od njih nije počeo da se bavi muzikom iz nezadovoljstva sopstvenim životom i bega iz stvarnosti. Naprotiv, svi su bili visokoobrazovani, posebno Brian May koji je završio astronomiju i fiziku i Roger Taylor koji je studirao stomatologiju da bi kasnije završio biologiju. May se posle studija neko vreme bavio naučnim radom ali je u pauzama posmatranja zvezda u jednoj opservatoriji na Tenerifima uzimao svoju gitaru i svirao kolegama. Neke od tih pesama su se našle na prvom albumu „Queen“ 1973., koji nije naišao na oduševljenje publike i smatra se jednim od najpotcenjenijih albuma ali i začetnikom progresivnog i glam rocka. Sa drugim albumom „Queen II“, njihovim najmračnijim ostvarenjem dugih instrumentala i tektova motivisanih fantastikom, bend dobija i prvi hit singl „Seven Seas of Rhye“. Nakon toga odlaze na svoju prvu turneju po Engleskoj i SAD kao predrupa sastavu Mott the Hoople gde se ističu svojim ekscentričnim stilom oblačenja. Proboj dolazi tek sa njihovim prvim „klasičnim“ albumom „Sheer Heart Attack“ kada je singl „Killer Queen“ osvojio top liste. Ovaj eksperimentalni album je odstupio od progresivnih melodija koje su bile zastupljene na prva dva i time su sveli svoj zvuk na nešto jednostavniju formu. Kritičari im nisu bili naklonjeni ali Freddie nije mario za njih. Uvek je smatrao da su oni propali izvođači te da svoje frustracije leče na taj način.

„The reason we’re successful, darling? My overall charisma, of course.“

Tokom 1975. godine bend odlazi na prvu svetsku turneju posle koje su, uprkos uspehu, upali u tešku finansijsku situaciju. A onda je Freddie stvorio čudo koje će osvojiti svet. „Bohemian Rhapsody“ sa albuma „A Night At The Opera“ sve do danas predstavlja svojevrsni fenomen opravdano zasluživši titulu pesme veka. Ova najskuplja i najduže snimana pesma, oborila je sve rekorde, a njena kompleksnost se ogleda u tome što se sastoji iz šest delova: uvoda, balade, gitarskog soloa, operskog, hard rock i završnog dela. Njen tekst je shvaćen kao borba sa unutrašnjim demonima jer se Freddie tada nalazio na prekretnici svog emotivnog života. Već nekoliko godina je živeo sa Mary u Kensingtonu, ali je u tom periodu upoznao američkog producenta sa kojim je započeo vezu zbog koje ju je ostavio. Uprkos tome, njih dvoje su ostali veoma bliski tokom celog života i on ju je često nazivao svojim jedinim pravim prijateljem. I pored toga što je bio dobar tekstopisac, Freddie je uvek je smatrao da su harmonične melodije koje je komponovao superiornije od njegovih tekstova. Spot za „Bohemian Rhapsody“ se smatra prvim videospotom u istoriji popularne muzike i obezbedio je bendu planetarni uspeh da bi turneja koja je usledila kulminirala nastupom u londonskom Hajd Parku pred 150.000 ljudi.

Krajem sedamdesetih su se albumi nizali, prvo „A Day At The Races“ a potom i „News Of The World“, jedno od najboljih ostvarenja sa kojeg su lansirane dve vanvremenske stadionske himne bez kojih su i danas nezamislivi sportski događaji, „We Will Rock You“ delo May-a i „We Are The Champions“ potpisanu od strane Mercury-a. Činilo se da je bend formirao svoj zvuk sve dok nije usledio album „Jazz“ koji je doneo prve pop pesme uključujući i „Bicycle Race“ propraćenu spotom koji je jedno vreme bio zabranjen zbog žena koje su vozile bicikle potpuno nage. Kako nikada nisu prestali da tragaju za novim stilovima, tako su 1979. izdali rockabilly singl „Crazy Little Thing Called Love“ koji je Mercury napisao za akustičnu gitaru. Iako se stalno šalio na račun svog sviranja ovog instrumenta, nekoliko pesama je napisao baš za gitaru. Ovaj vrtoglavi uspeh ga je vinuo zvedza otvorivši mu nove vidike te on vrlo brzo postaje oličenje modernog hedonizma. Uživao je u izobilju alkohola i kokaina na ekstavagantnim žurkama koje su trajale noćima. Postao je narcisoidan, tašt i sklon konfliktima koje je često sam izazivao. Voleo je umetnost i imao je vrlo istančan ukus koji se ogledao u obožavanju viktorijanskog stila života. Bez obzira na sve, bio je iznenađujuće prizeman. Govorio je da se u njemu nalaze tri osobe: „marljivi profesionalac, čovek koji se ludo zabavlja i osobenjak“. Nažalost, na kraju je preovladala ona od njih koja će ga kasnije koštati života.

„Money may not buy happiness, but it can damn well give it!“

Osamdesete su donele sasvim nove muzičke pravce a s tim i novi imidž benda. Freddie je pustio brkove i time postigao mačo izgled, a prvi put je počeo da piše pesme za sintisajzer pa je zato album „The Game“ 1980. godine s razlogom doneo funk pesmu „Another One Bites The Dust“ i prvu Grammy nagradu upravo za nju. Usledio je i album za kultni film „Flash Gordon“ a zatim i kompilacija „Greatest Hits“ koja danas drži rekord najprodavanijeg albuma u Velikoj Britaniji. Bend se već tada pretvorio u koncertnu atrakciju broj jedan, a prvi put su nastupili u Južnoj Americi pred prepunim stadionima. Najuspešniju godinu u karijeri zaokružili su singlom „Under Pressure“ kada im se na snimanju pridružio David Bowie, u Mountain studiju u Montreu. Posle čitavih seansi snimanja i uživanja u izobilju alkohola i kokaina, nastao je ovaj veliki hit. Na insistiranje Bowie-a, on i Freddie su pesmu snimali odvojeno, pojavljujući se u studiju naizmenično, kako ne bi čuli jedan drugog sve dok ne bude završena.

Ohrabreni uspehom funk i dance muzike, bend izdaje album „Hot Space“ koji doživljava debakl od strane kritičara ali biva propraćen još jednom sjajnom turnejom, da bi 1984. sa sobom donela još jedan izvanredan album „The Works“ i megauspešne „Radio Ga Ga“ i „I Want To Break Free“. Freddie je bio svestan značaja muzičkih spotova u tom periodu i većina njih je bila urađena baš po njegovoj ideji. Za ovu drugu je napravljen kontroverzni spot u kojem su njih četvorica obučeni u žene pravili parodiju na britansku TV sapunicu. Iz moralnih razloga je zabranjen u Americi a to je rezultiralo i otkazivanjem nastupa u ovom delu sveta. To ih, međutim, nije spečilo da naprave još uspešniju turneju na kojoj su nastupili dve uzastopne noći na festivalu u Riju, na svakoj pred oko 300.000 obožavatelja. Svoj vrhunac turneja je doživela na Live Aid humanitarnom koncertu, održanom na Vembliju, koji se vodi kao jedan od najboljih nastupa ikada iako je trajao svega dvadesetak minuta. Mercury je gospodario scenom, pun neverovatne energije uz neizostavni kontakt sa publikom. Iste godine je, želeći da se iskaže u nečemu što bi pripadalo samo njemu, izdao svoj prvi solo album „Mr. Bad Guy“ sa kojeg se izdvaja „Living On My Own“, za koju je snimljen i provokativan spot sa kadrovima njegovog 39. rođendana, proslavljenog u Minhenu 1985. godine sa mnoštvom transvestita. Na albumu se takođe nalazi i jedna od tri numere koje je snimio sa muzičarem kojeg je izuzetno poštovao, Michael Jackson. Posle nesuglasica koje su već neko vreme bile prisutne među članovima benda, krajem godine su, zajedničkim snagama stvorili pesmu „One Vision“ koja im je ponovo vratila nadu da mogu da nastave dalje i tako napravila uvertiru za sledeći album.

„I’m just a musical prostitute, my dear.“

Iako potpuno nestvaran na sceni, Freddie je bio stidljiv u društvu nepoznatih ljudi i rezervisan kada su u pitanju novinari i davanje intervjua. Nasuprot tome, njegov privatni život bio je beskompromisno ekscentričan, onakakav kakav pristaje ovakvom umetniku. U početku je skrivao od javnosti svoje seksualno opredeljenje da bi kasnije javno govorio o tome, čak se i šalio na taj račun izjavom: „I’m as gay as a daffodil, my dear!“ Već krajem sedamdesetih je počeo da posećuje gej klubove, gde je imao veliki broj partnera da bi 1985. započeo drugu dugu vezu a ovog puta njegov izabranik bio je frizer Jim Hutton. Svestan činjenice da je sida je bila veoma rasprostranjena u krugovima u kojima se kretao, uplašen i svestan svog načina života, Freddie rešio da se testira iste godine. Srećom, test je bio negativan.

Još jedna uspešna godina za bend bila je 1986. kada su izdali novi album „A Kind Of Magic“. Uglavnom je sadržao pesme napravljene za film „Highlander“ ali i fenomenalnu numeru uz pratnju simfonijskog orkestra „Who Wants To Live Forever“. Album je predstavljao savršenu kombinaciju popa i hard rocka a bio je propraćen dvomesečnom evropskom turnejom koja je oborila sve dotadašnje rekorde. Kruna svega je bio koncert na punom Vembli stadionu. Freddie je bio na vrhuncu svoje snage, koketirao je sa publikom, plesao, glumio, eksperimentisao. Bina je za njega bila pozornica i modna pista, a svoje nastupe je smatrao pozorišnim komadima. Poslednji koncert na ovoj turneji, a nažalost i u karijeri, održao je u Knebvort Parku 9. avgusta 1986. godine. Kako razuzdane žurke nisu prestajale, Freddie odlučuje da se testira ponovo. Ovog puta su rezultati bili poražavajući. Dijagnostikovan mu je AIDS ubrzo nakon Uskrsa 1987. godine. Uprkos tome, u medijima je nastavio da tvrdi da je negativan iako je bio pod sumnjama novinara i budnim okom paparaca. To ga, međutim, nije sprečilo da nastavi da se bavi muzikom. Svoju verziju pesme „The Great Pretender“ objavio je iste godine a zatim i drugi solo album pod imenom „Barcelona“ 1988. godine. To mu je ostvarilo višegodišnji san da upozna i sarađuje sa jedinim muzičarem kojem se istinski divio, sopranom Montserrat Caballé. U knjizi Peter-a Freestone-a je opisana situacija u kojoj je Mercury bio toliko uzbuđen zbog susreta sa njom da je želeo da odustane ali su njih dvoje ubrzo potom postali jako bliski prijatelji. Ovaj album su mnogi kritičari opisali kao nesvakidašnju i bizarnu kombinaciju operske i popularne muzike. Pesma „Barcelona“ je bila zvanična himna Olimpijade održane 1992. u ovom gradu, godinu dana nakon njegove smrti. Operska diva je uživo otpevala svoj deo pesme dok je Freddie zamenjen video-bimom.

„A concert is not a live rendition of our album. It’s a theatrical event!“

Posle dve godine pauze i ličnih problema članova benda, oni opet ulaze u studio da bi snimili „The Miracle“ sa kojeg se izdvojilo čak pet singlova. Freddie je uživao u svom poslu, posebno u snimanju spota za „Breakthru“. Ovo je prvi album posle kojeg je izostala turneja jer ju je uspešno izbegao bez ikakvog objašnjenja iako je ostalima bilo jasno da nešto nije u redu. 1990. godine na dodeli nagrade grupi Queen za „izuzetan doprinos britanskoj muzici“, Mercury je šokirao svet. Mršava, ispijena silueta nije bila ni nalik onom snažnom, harizmatičnom frontmenu pa je tako britanska štampa konačno dobila potvrdu svojih spekulacija da je ozbiljno bolestan. O bolesti se nije govorilo ni unutar benda, a on se tek početkom 1991. poverio svojim kolegama. Iako se nalazio u strahovitom stanju, bio je opsesivno fokusiran na muziku, pa je iste godine uspeo da snimi i poslednji album, moćni, mračni i progresivni „Innuendo“, u omiljenom studiju benda u Montreu. Uprkos bolesti koja je tada poprilično uzela maha, Freddie se nije predao niti pokazao strah a kamoli se mirio sa činjenicom da je svemu došao kraj. Hodao je pomoću štapa i nije mogao dugo da stoji ali je njegov glas i dalje bio jednako moćan. Svoje omiljene vodke se nije odrekao, pio je „stoličnaju“ i dobijao neverovatnu snagu u plućima, imao je volju da peva sve do poslednjeg daha. Potresan spot, poslednji koji je snimio, bio je za pesmu „These Are The Days Of Our Lives“. Trpeo je jake bolove i gotovo da se nije pomerao, a ni gomila šminke nije mogla da sakrije njegovo ispijeno lice. Posle toga se povukao u svoj dom. Bilo je jasno da je „Innuendo“ Freddie-jev oproštajni album. Kada mu se stanje pogoršalo, prestao je da uzima terapiju, sem lekova protiv bolova koji su mu bili neophodni. Svesni situacije, tokom rada na ovom albumu, snimili su još pesmama koje su objavljene tek kasnije. Brian May se seća da njegovih reči: „Piši još, hoću još da pevam, da snimim što više, a kad me ne bude vi možete to da objavite“.

„When I’m dead, I want to be remembered as a musician of some worth and substance.“

Tek dva dana pre smrti Mercury je odlučio da obavesti svet o svom stanju i pozvao je menadžera da sastave izjavu za javnost pa je sledećeg dana, 23. novembra, objavljeno: „Nakon ogromnih nagađanja u štampi tokom poslednje dve godine, želim da potvrdim da sam HIV pozitivan i da imam AIDS. Smatrao sam da je ispravno da zadržim ovu informaciju u privatnosti do sada da bih zaštitio privatnost ljudi oko mene. Međutim, došlo je vreme da moji prijatelji i fanovi širom sveta saznaju istinu i nadam se da će se svi pridružiti meni, mojim lekarima i svima u svetu u borbi protiv ove strašne bolesti. Moja privatnost mi je uvek bila važna i ja sam poznat da oskudevam u intervjuima. Molim vas da razumete da će se tako nastaviti.“

Nešto više od 24 časa nakon ovog saopštenja, Mercury je umro 24. novembra, 1991. godine u svojoj kući u Kensingtonu. Imao je 45 godina. Zvanični uzrok smrti je bronhijalna pneumonija izazvana HIV virusom, odnosno AIDS-om. Hutton je do 1990. i sam saznao da je HIV pozitivan a sa njim je živeo tokom poslednjih šest godina njegovog života, vodeći računa o njemu, negujući ga dok je bio bolestan i prisutan do trenutka kada je umro. Ceremoniju sahrane je obavio zoroastrički sveštenik, a sahrani su prisustvovali mnogobrojni prijatelji, ali i muzički velikani kao što su Elton John, David Bowie i naravno članovi grupe Queen. Prema njegovoj želji, urna je smeštena na lokaciju koju zna i drži u tajnosti samo Mary. Najveći deo bogatstva je i ostavio njoj, uključujući kuću vrednu oko dvanaest miliona funti, autorska prava ali i zadatak da brine o njegovim mačkama kojih je imao nekoliko. Ona trenutno živi tu sa svojom porodicom a na spoljnem zidu dvorišta kuće se nalaze nalepnice koje sve do danas lepe njegovi obožavaoci koji posete ovo mesto. Velike sume novca je dobila porodica ali i posluga, partner Jim Hutton i personalni asistent Peter Freestone koji je kasnije napisao i knjigu o njegovom životu sa svoje tačke gledišta.

„Oh, I was not made for heaven. No, I don’t want to go to heaven. Hell is much better. Think of all the interesting people you’re going to meet down there!“

Posthumno je dobio mnoga odlikovanja, uključujući nagradu za izuzetan doprinos britanskoj muzici 1992. godine, posle čega je usledio tribute koncert održan u njegovu čast, 20. aprila 1992. na prepunom Vembli stadionu u Londonu u kojem su učestvovala imena kao što su David Bowie, Robert Plant, Elton John, Guns N’ Roses, George Michael, Tony Iommi, Annie Lennox i mnogi drugi. Koncert je direktno prenošen širom sveta, videlo ga je oko milijardu ljudi i ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao najveći dobrotvorni koncert ikada. Članovi benda Queen su istog meseca osnovali organizaciju Mercury Phoenix Trust, u svrhu prikupljanja novčanih sredstava za istraživanja AIDS-a kao i za podizanje svesti o ovoj smrtonosnoj bolesti o kojoj se tada nije mnogo znalo. Album „Made In Heaven“ izlazi tek 1995. godine, na čijem se omotu nalazi njegova skulptura koja gleda na Ženevsko jezero, u blizini Mountain studija koji je danas otvoren za javnost. Album sadrži i posvetu „Dedicated to the immortal spirit of Freddie Mercury“. Ubrzo nakon toga, 1997. Deacon se povukao sa scene snimivši tada poslednju pesmu sa bendom, posvećenu bivšem kolegi ali i svima onima koji su otišli prerano, pod imenom „No-One But You (Only the Good Die Young)“. May i Taylor su nastavili da se bave muzikom odlazeći na turneje sa raznim pevačima koji su bezuspešno odmenjivali Mercury-ja. Njegove vokalne sposobnosti su već godinama na meti stručnjaka koji se bave ovim fenomenom da bi na posletku ustanovili da je posedovao raspon glasa od skoro pet oktava ali je njegova specifičnost bila modulacija pa je tako svoj bariton sa lakoćom preveo u tenor, karakterističan za operske pevače. Na kraju istraživanja su njegov glas pripisali „sili prirode sa snagom uragana“.

U Montreu, na Ženevskom jezeru, u blizini Mountain studija, gde je Mercury snimio svoje poslednje pesme nalazi se njegova statua, visoka oko tri metra i delo je umetnice Irene Sadlecka-e. Otkrivena je tačno pet godina nakon njegove smrti a otkrili su je njegov otac i operska diva Montserrat Caballé. Voštane figure sa njegovim likom se nalaze u svakom Madam Tiso muzeju na svetu. Ne treba posebno napominjati Rock and Roll Hall of Fame, Songwriters Hall of Fame, UK Music Hall of Fame, Hollywood Walk of Fame i razne liste na kojima se Freddie nalazi, poput BBC liste najuticajnijih Britanaca svih vremena kao i one najboljih pevača u istoriji popularne muzike na kojima zauzima sam vrh (Classic Rock i Rolling Stone). Interesantno je, međutim, da Freddie nikada nije dobio svoju bistu u Londonu iako veliki broj Britanaca smatra da je bend Queen učinio za njihovu zemlju više nego britanska kraljevska porodica. Nasuprot tome, konzervativci osporavaju ovu činjenicu, najviše zbog njegovog seksualnog opredeljenja kao i načina života koji je vodio. Na kući u Feltamu gde je porodica Bulsara živela odmah po doseljenju u Veliku Britaniju, 1. septembra 2016. godine je postavljena pločica – „Zbirka engleskog nasleđa“ za mesto od istorijskog značaja za državu a 5. septembra iste godine, na sedamdesetogodišnjicu njegovog rođendana IAU Minor Planet Center doneli su odluku da se jedan asteroid zove po njemu i tako postane ono čime je sebe opisao u jednoj pesmi: „shooting star leaping through the sky“. Uticaj Freddie Mercury-a je danas neosporan a njegov glas, energija, harizma, pesme koje je komponovao i ideje za ekscentrične spotove, učinili su Queen najpoznatijim bendom na svetu. Živeo je onako kako je želeo bez obzira na posledice, ali čak ni strah od smrti nije mogao slomiti njegov duh. Jednom je rekao: “Da li bih ponovo uradio isto? Zašto da ne! Samo možda malo drugačije.“

„I won’t be a rock star. I will be a legend.“

Piše Aleksandra Prodanović

O autoru

Hardwired Crew

1 komentar

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.