Franz Ferdinand
„Always Ascending“
Alternative / Indie Rock
Domino, 2018
„Always Ascending“ ne zadire u lične stvari i osećanja već je isprepletan raznim mislima i kritikom modernog društva upakovanog u funky zvuk. Ne možemo reći da album nema ideju, pojedine pesme nagoveštavaju da se radi o bendu koji je itekako muzički i politički raskošan, ali sve dok je smisao samo njima poznat, kombinacija electro-indie-rocka zvuči blago, sivo i distancirano od slušatelja.
Ako se pitate kako bi zvučao indie rock u izvođenju Pet Shop Boys ili Jamiroquai, odgovor ćete definitivno naći u novom albumu jednog od najpoznatijih škotskih sastava Franz Ferdinand, petom studijskom u njihovoj karijeri, pod nazivom „Always Ascending“. Frontmen Alex Kapranos izjavio je da želi dance muziku da svira na sirov način, a to je, čini se, na ovom albumu i ostvario. „Right Thoughts, Right Words, Right Action“ iz 2013. je poslednji album nastao kao rezultat rada originalne postave FF, da bi nedugo potom, gitarista i osnivač, Nick McCarthy istupio iz benda, kako je naveo, privremeno. Njegova uloga u je bila izuzetno važna, takva da su nedostatak upotpunila čak dva muzičara, gitarista Dino Bardot i multi-instrumentalista Julian Corrie, ali iako se, nesumnjivo, uočava drugačiji zvuk koji izlazi iz žanrovskog okvira benda, entuzijazam, energija, ideje kao i svojstveni način pisanja tekstova su i dalje ostali pod kormilom Alex-a Kapranos-a.
Adekvatan početak albuma uvodnom istoimenom numerom „Always Ascending“ iako previše pop, daje nam znak da su se oni konačno vratili! Moćni refren, karakteristična gitara, Kapranos kao vokal… Sve je tu. Nakon toga sledi genijalna „Lazy Boy“, lični favorit i neverovatan spoj mračnog uvoda, sjajnog ritma, sarkastičnog teksta: „I’m a lazy boy / I’m a lazy boy, I’m a lazy boy / Never getting up in time / I enjoy being a lazy boy / Lying in your bed / Thinking of how a lazy boy loves you / Am I gonna get up?“ za kojim sledi odgovor tektopisca da nikada neće prestati da bude lenj. Odmah je bilo jasno da FF, nadaleko poznati po humoru, ni ovog puta nisu odustali od istog. U to su nas kasnije uverile i „The Academy Award“ i „Lois Lane“ kako su našli način za ismevanje dodele Oskara, „doba selfija“ i zasluga novinarstva. Sledi ih još jedna od favorita „Huck and Jim“, koledž rock kompozicija koja je topla preporuka s muzičkog stanovišta, a pored toga i suptilna kritika američkog društva i kulture. „Glimpse Of Love“ kao snažna osuda današnjih standarda lepote i narcisoidnosti uopšte, i lepo upakovana ali ne baš originalna„Feel The Love Go“ predstavljaju tačno ono što je Kapranos i želeo – zvuk za ples u stilu Bowie-a osamdesetih godina ali i mnogih drugih izvođača koji su se pod uticajem gore pomenute decenije vratili disco i funk na velika vrata.
„Always Ascending“ ne zadire u lične stvari i osećanja već je isprepletan raznim mislima i kritikom modernog društva upakovanog u funky zvuk. Ne možemo reći da album nema ideju, pojedine pesme nagoveštavaju da se radi o bendu koji je itekako muzički i politički raskošan, ali sve dok je smisao samo njima poznat, kombinacija electro-indie-rocka zvuči blago, sivo i distancirano od slušatelja. Potreba za dokazivanjem je na trenutak utihnula jer su sebi već obezbedili mesto jednog od najznačajnijih sastava novog milenijuma, a posle četiri fenomenalna albuma u nizu, kako i ne bi.
Piše Aleksandra Prodanović
Lista pesama:
01. Always Ascending
02. Lazy Boy
03. Paper Cages
04. Finally
05. The Academy Award
06. Lois Lane
07. Huck And Jim
08. Glimpse Of Love
09. Feel The Love Go
10. Slow Don’t Kill Me Slow
„Always Ascending“ ne zadire u lične stvari i osećanja već je isprepletan raznim mislima i kritikom modernog društva upakovanog u funky zvuk. Ne možemo reći da album nema ideju, pojedine pesme nagoveštavaju da se radi o bendu koji je itekako muzički i politički raskošan, ali sve dok je smisao samo njima poznat, kombinacija electro-indie-rocka zvuči blago, sivo i distancirano od slušatelja.
