“Preći ćeš hiljadu kilometara samo da bi otišla na sat vremena koncerta, jesi li ti luda?!“, je pitanje koje mi je upućeno previše puta tokom prethodnih godina. Jednostavan odgovor na njega bi bio: da. Onaj filozofski bi glasio: svi smo mi po malo ludi svako na svoj način, ali onaj najprecizniji je da ludost i ljubav uvek idu zajedno. Ko se za ljubav na neki način nije žrtvovao taj nikada nije ni voleo i ne zna šta propušta. A, ako ovo čitate onda nema potrebe da vam objašnjavam koliko muzika može da se voli i koliko daleko za istu smo spremni kilometara da pređemo.
Iako sve kreće i završava se sa njom, nije to samo ljubav prema muzici, već svemu što iz nje proizilazi. Ljubav prema avanturi. Ljudima sa kojima smo se u nju upustili i ljudima koje smo tokom nje upoznali. Putovanju na mesta na kojima možda nikad nismo bili, prema svim čulnim utiscima koja smo sa njih poneli, uspomenama koje će nas do kraja života pratiti. Zbog ljubavi prema bendu uz čije pesme smo se od srca smejali i uz njih plakali. Zbog ljubavi prema pisanju o muzici, u mom slučaju. Avantura nas je ovaj put vodila ka magičnoj Puli i ostvarenju još jednog od muzičkih snova – koncertu benda FOO FIGHTERS.
Foo Fighters u Puli | Fotograf: Vladimir Šećerov
Sa svakim pređenim kilometrom umor, nervoza ali i euforija su rasli. Sreća pa ne postoji ni jedna briga ni boljka na svetu koju samo sat vremena sunca i slana morska voda ne mogu odneti. Samo sat vremena na prelepim kamenitim pulskim plažama bilo je dovoljno da se napune baterije, vrati osmeh na lice i pažnja preusmeri na ono zbog čega smo na kraju krajeva i prevalili toliki put. Naravno, i nekoliko hladnih piva na ulici dok smo čekali u, kako se činilo beskonačnim redovima koji su se protezali širom celih ulica sa obe strane pulske Arene, nisu odmogli. A i učinili su čekanje daleko podnošljivijim. Jedina loša strana toga bila je što smo propustili veći deo nastupa FRANK CARTER & THE RATTLESNAKES, ali je i ono malo što smo uspeli da čujemo bilo dovoljno da se adaptiramo na prostor, uslove i zagrejemo za zvezde večeri.
Dok „normalni“ ljudi prave spiskove tipa „100 things to do before you die“ mi ostali ih zovemo „100 bands to see before you die“ i iz ličnog iskustva znam da tome nema kraja, kad jedan bend skinem sa spiska dodam bar još tri nova i tako u krug. FOO FIGHTERS su oduvek bili negde na vrhu tog spiska ali nekako nikad nisam gajila mnogo nade da će se to desiti. Kada je najavljen prvi koncert u pulskoj Areni i rasprodat za samo nekoliko minuta, potpuno sam digla ruke i pomirila se sa tim da će neke želje ostati neostvarene. Kako mi je drago što toliko nisam bila u pravu. Sreća nam se osmehnula i život se poigrao sa nama na najlepši mogući način. Ne samo da je zakazan drugi koncert, nego je zakazan za veče pre. Prvi koncert u Hrvatskoj ikada. Prvi koncert na ovoj evropskoj turneji. Karte u rukama. Samo se čekalo da osvane 18. jun.
Kada god se nekom ludom srećom nađem na koncertu nekog benda koji obožavam, čiju karijeru pratim dugi niz godina, dok ih gledam kako izlaze na binu kroz glavu mi uvek proleti ista, suluda misao „Pa oni su stvarni!“. Ni sinoćni izlazak članova benda Foo Fighters nije bio izuzetak. Naprotiv, ta misao je vrištala u meni dok su se arenom širili prvi stihovi numere „All My Life“, da bi tek pred kraj pesme polako počinjala da budem svesna šta se dešava i gde se nalazim. Bend je krenuo žestoko i nastavio sa „Learn To Fly“ pa kultnom „The Pretender“. Verovatno najjaći početak koncerta kojem sam ikad prisustvovala. Fenomenalan izbor hitova koji je publiku odmah u startu doveo do ludila.
Foo Fighters u Puli | Fotograf: Vladimir Šećerov
Nakon eksplozivnog uvoda usledilo je jedno veliko obećanje – da će koncert trajati tri sata u čast prvog gostovanja benda u Hrvatskoj. Prilično sam sigurna da kao i ja, veći deo publike nije poverovao u to. Bar ne odmah. Ali „good guy“ Dave Grohl nikad nije izneverio svoje fanove a ni ovo nije bilo prazno obećanje. Nakon „The Sky Is a Neighbour“ singla sa aktuelnog albuma „Concrete And Gold“ usledilo je prvo iznenađenje za mene u obliku jedne od mojih najomiljenijih pesama benda – „Rope“.
Slično kao i Corey Taylor, često imamo utisak da nam i lice Dave-a Grohl-a „iskače iz frižidera“, ali i fanovi kao i on sam dobro se zabavljaju na taj račun dok se ona druga strana brani argumentom kako živi od stare slave koju je stekao kao bubnjar benda Nirvana. Ako ste ikada imali prilike da ga slušate i gledate pa makar samo i na snimcima, znate koliko to nije tačno. Neverovatna energija i harizma koju nosi ovaj čovek, način na koji se obraća publici i animira je u svakom momentu, strast sa kojom svira i peva nisu ni usiljeni ni reciklirani već urođeni. Voleli ga ili ne voleli, Dave Grohl jeste rock ikona i jedan od najboljih frontmena jednog od najvećih rock bendova današnjice koje sam imala prilike da gledam. I sasvim mi je jasno kako je uspeo da padne sa bine nekoliko puta tokom karijere. Foo Fighters su danas mnogo više od „one-man“ projekta koji je on započeo devedesetih. Danas su svetska sila sastavljena od izvrsnih muzičara koji su nam se pojedinačno pretstavili kratkim soloima i sjajno nas zabavili.
Foo Fighters u Puli | Fotograf: Vladimir Šećerov
Ako neko može velikom Grohl-u da ukrade šou onda je to Taylor Hawkins. U raskošne talente ovog momka imali smo prilike da se uverimo sinoć u nekoliko navrata. Poduži bubnjarski solo pratila je numera „Sunday Rain“ koju u potpunosti Taylor peva. Verujem da se svako od nas u nekom trenutku zapitao kako bi to izgledalo kada bi Dave svirao bubnjeve u bendu a Taylor zauzeo mesto frontmena?! Da li bi bend Foo Fighters bio isti?! I to smo čak mogli sinoć da vidimo i čujemo. Iako je bilo veoma teško za ozbiljno uzeti Taylor-a za mikrofonom dok predvodi bend u crvenom cvetnom šorcu, njegov glas je ipak uspeo da skrene pažnju sa toga, dok je Dave kidao za bubnjevima obradu čuvene „Under Pressure“, koju originalu izvode David Bowie i Queen. Definitivno jedan od najgrandioznijih momenata večeri. A bilo ih je mnogo.
Obećano nam je i da ćemo sa svakog albuma benda dobiti po nekoliko pesama. Nisu nas ni tu izneverili. Smenjivali su se stari i novi hitovi, „Monkey Wrench“, „Something From Nothing“, „Times Like These“ za koju je sam Dave priznao da je ne sviraju često a koja će, ispostavilo se biti jedan od najvećih pogodaka večeri. Ispuniti tročasovni program sigurno nije lako, i dok su neki zamerili da Grohl puno priča da bi popunio vreme dok bend ubacuje deonice i soloe kako bi nadomestio nedostatak pesama ja ću ipak da im odam počast na trudu da nam zadrže pažnju od početka do kraja. Kako je sam rekao, mi smo mu bili zamorčići, neke stvari bend nije svirao nikada uživo. „Big Me“ je otpevana u glas od početka do kraja i ispraćena šokom na licima članova benda jer je samo sekund pre početka Dave nazvao „jednom od najglupljih pesama koje je ikada napisao“. Sa druge strane, vanserijska izvedba miljenice „Best Of You“ je zasenila sve ostalo što možda nije valjalo. Jedna od onih koje vas u isto vreme i rastavljaju i sastavljaju i ne možete ništa drugo da uradite osim da se prepustite i pevate iz sveg glasa. Što smo i uradili. Još jedno ogromno iznenađenje za sve došlo je sa prvim tonovima numere „Wheels“. Malo je reći da sam se naježila, ne samo zato što nisam očekivala da je sviraju nego što sam i zaboravila da ova pesma postoji uopšte. Jedan od najlepših flashback-ova ikada na neka lepša i jednostavnija vremena. Definitivno momenat kojeg ću se sećati do kraja života.
Foo Fighters vole rock a volimo i mi, tako da je sasvim prikladno i bilo da odgrmi „Let There Be Rock“ AC/DC-ja. Bez bisa, bez predstave, jako prosto ali više nego efektno posle tri sata preplavljenih energijom, emocijom i sjajnom, sjajnom muzikom pozdravili smo se uz „Everlong“ i stihove „And I wonder, if everything could ever feel this real forever, if anything could ever be this good again, the only thing I’ll ever ask of you, yo’ve got to promise not to stop when I say when“. I ne znam da li je zbog pesme, prelepe arene, mirisa mora čiji obrisi se naziru izvan njenih zidova, same atmosfere i benda koji je pružio, iskreno, i više nego što sam očekivala, ali poželela sam da se ovo veče nikada ne završi. I kada me neko ponovo pita da li sam luda što prelazim hiljade kilometara da bi čula ovako nešto, odgovor će biti jesam. Da li ću to uraditi opet?! Definitivno hoću. Da li je vredelo? Apsolutno DA! Svakog kilometra, bola u leđima i nogama, nespavanja, nervoze od vrućine i dana koji je traja više od 30 sati. Do neke sledeće prilike kada ćemo još jednom pomeriti granice i dokle god u meni ima života. A i ludila.
Foo Fighters u Puli | Fotograf: Vladimir Šećerov
