FOO FIGHTERS – Izazov soničnih puteva

Čini se da poslednjih dana niste mogli da zaobiđete ono što su momci iz benda FOO FIGHTERS uradili. Novi album je nastao na vrlo specifičan način i sve je to pretočenu u zanimljivu seriju „Sonic Highways“, koju možete pratiti na HBO kanalu. No, ako gledate samu seriju sve će vam biti jasno. Biće vam jasno koliko energije i vremena je bend uložio u kreativni proces, koliko je vremena proveo u studiju, kako je nastao tekst za koju pesmu, čak će vam i stihovi biti kristalno jasni. A to je danas retkost. Čini se da niko nikada nije pustio slušaoca da toliko zaviri u kreativni proces benda. Dave i ekipa su to uradili na vrlo specifičan i nesvakidašnji način. Spojili su bogato muzičko nasleđe Severne Amerike i pretočili ga u sjajnu priču sastavljenu od osam epizoda.

Naravno da ćemo krenuti od pitanja otkuda ovako ludačka ideja za ceo koncept „Sonic Highways“?
Dave: Ovaj projekat je počeo pre dve godine, kada je krenuo i film „Sound City“. Nikada pre nisam pravio dokumentarac, niti sam mislio da ću to uraditi. Ideja je došla kada smo završavali film „Sound City“. Producenti filma James A. Rota i John Ramsay su mi dali poklon, a to je bio dnevnik koji je unutra imao poruku: „Čestitamo na filmu, sad se baci na posao“. Tada sam krenuo da razmišljam o novom projektu. Znao sam da treba da radimo novi album, a kako je reakcija na film bila sjajna i ljudi su se javljali inspirisani pričama, rešio sam da to uradimo po celoj zemlji. Tada mi je pala na pamet ideja da u osam gradova napravimo priče o sceni i legendarnim studijima, kako tamo pravimo novi album. Sve se prosto složilo i postajalo veće nego što sam zamislio u startu. Još sa prošlim albumom sam izveo bend iz te „comfort“ zone, jer sam ubeđen da okolina i te kako utiče na muziku koju stvaramo. Naravno da će pesma da zvuči drugačije u Nju Orleansu nego kada je snimate u Sijetlu. Ili ako snimate na primer u kući koja je usred pustinje. Ta okolina će svakako uticati na muziku na neki način. Dakle, ideja je došla zahvaljujući prethodnoj ploči.

Omot albuma, kao i grafika za svaku numeru ima znak za beskonačnost. Otkuda taj simbol?
Dave: Prvo mi je palo na pamet da znak za beskonačnost bude na omotu albuma. Ovo je naš osmi album i mislio sam da će nositi ime benda. Seriju smo nazvali „Sonic Highways“, pa sam bio u fazonu da li treba i album da nosi to ime? Ako stavimo znak za beskonačnost ljudi će misliti da je broj osam… Imao sam ideju da imamo neki misteriozni znak kao što su to imali klasični albumi kroz istoriju. Pink Floyd, Zeppelin-i su to radili i to je davalo neku dozu misterije tim legendarnim omotima. Sećam se kada smo objavili prvu sliku omota albuma na internetu. Bio sam vrlo uzbuđen i jedva sam čekao da vidim reakcije ljudi na to. Kliknuo sam na taj tweet da vidim komentare i prvi je bio: „Zvali su momci iz Dream Theater i rekli da žele svoj omot albuma nazad“. Naši albumi su do sada na omotu imali neki jednostavan element. Ovaj omot je nešto što nismo radili do sada. Sećam se kada smo imali sastanak u vezi sa konceptom omota, bio sam zabrinut posle. Mislio sam da je baš hiperkonceptualan. Ali mi se sviđalo.

Foo Fighters during album recording, photo Andrew Stuart

Misliš da je to važna stvar za razvoj muzike danas?
Dave: Mnogo. Postoji neverovatan put razvoja muzike, mnogo pre ovih 200 godina koliko se to razvilo u Americi. To je došlo iz Konga, Južne Amerike, sa Kariba… Kulture sa raznih strana sveta su uticale na muziku kakva je danas.
Taylor: To je tačno. Možda ste niste upoznali sa muzikom nekog benda direktno, ali ste čuli njihovu svirku kroz neki drugi bend. To je sve savršeno povezano. Kada sam imao 16 godina nisam ni bio svestan da sam se upoznao sa muzikom benda Bad Brains iako ih nikada nisam slušao. Slušao sam Jane’s Addiction i tek posle spoznao koliko tu elemenata Bad Brains-a ima. Upravo tu leži značenje tog znaka beskonačnosti.
Dave: Upravo. Kada smo bili u Njujorku, tokom jednog od prvih intervjua koje sam radio, čuo sam priču o studiju Jimi-a Hendrix-a „Electric Lady“. Kada su radili u podrumu probušili su pod i sve je poplavilo jer su došli do reke koja se nalazila ispod zemlje. Ja pojma nisam imao da postoji reka ispod Njujorka, ali mi je to bila sjajna metafora jer smo svi nekako povezani nečim što ne možeš da vidiš ili pipneš, ali možeš da osetiš. Jedno vreme sam se nosio mišlju da ceo projekat nazovemo „Underground Rivers“. Mora da postoji nešto što povezuje. Kako da dođeš od Robert-a Johnson-a do Sonic Youth? To može. Skrillex je došao do te formule odnekud. Tu leži suština znaka beskonačnosti.

Klikom na fotografiju otvarate recenziju FOO FIGHTERS – „Soinc Highways“ (2014)

S obzirom na to da je ceo projekat zamišljen kao vrlo kompleksna stvar, kako ste se odlučili da će baš pesma koja nastaje u Čikagu „Something From Nothing“ biti prvi singl?
Dave: Velika je odgovornost, jer smo morali da napravimo dobru ploču. Bili smo svesni da neće svi videti seriju, a svakako je sam album mnogo veći prioritet. Pre nego što smo krenuli u proces snimanja imali smo mnogo materijala na kojem smo radili u međuvremenu. Prvi singl „Something From Nothing“ je verovatno…
Tyler: (prekida ga) To je naša najsnažnija pesma. Kao bend smo to najbolje osetili. Dave je tu i tamo davao tu melodiju, ali kao bend pojma nemamo kada počnemo kako će to ispasti na kraju. Igramo se sa delom muzike. Tu pesmu smo prvo snimali jer smo smatrali da je to najbolje što imamo. Tokom pisanja i snimanja pesma je prošla kroz mnogo promena da bi došla do oblika koji ima. Kada smo došli do njega, bili smo veoma zadovoljni kao bend. Zato smo valjda i krenuli svim ovim da se bavimo, zar ne Dave?
Dave: Tu pesmu smo snimali u Čikagu, jer sam tamo prvi put u životu gledao neki bend uživo i to me je inspirisalo da postanem muzičar. Znao sam da će Čikago biti prva epizoda, a kada smo radili na pesmi činilo mi se da je to sjajna pesma sa kojom bi započeli album. To je trebalo da bude prva pesma sa albuma koju će svi čuti i potpuno je normalno da bude prvi singl. Nismo birali koja pesma je najviše „radio friendly“. Jedva sam čekao da se pesma pojavi na radiju kako bih mogao da čujem rekaciju onoga ko je pustio. Svaki bend ima pesmu koja nije baš standardna. Neki put to upali, neki put ne. Nama je upalilo.

Da li ste se za neko mesto specijalno vezali ili postoji neki momenat koji vam je lično najbitniji?
Chris: Mislim da je ceo proces bio zaista specijalan. Praviti ovu ploču je bilo zaista divno. Nisam ni imao osećaj da radimo na novom albumu. Zaista smo uživali putujući po svim tim različitim gradovima.
Nate: DC je za mene bio specijalan pošto su neki albumi koje sam slušao kao mali došli baš sa te scene. Ta scena je zaista bila posebna, oni su hardcore podigli na mnogo ozbiljniji nivo. Discord records je imao odlične bendove i DIY etiku. Mogao si se pronaći u svemu što su radili i sve je bilo dosta različito u odnosu na to što se dešavalo u drugim gradovima. Snimali smo u Inner Ear studiju, koji je bio domaći studio svim tim bendovima i gde smo upoznali čoveka koji je snimio sve te bendove svojevremeno. Don nam je pričao o tom vremenu, što je bilo zaista divno iskustvo.
Dave: U Čikagu sam intervjuisao pevača benda Naked Raygun. To je prvi bend koji sam video uživo u kubu. To je bilo zaista sjajno iskustvo. 
Chris: Ja volim country muziku i u Nešvilu sam imao zaista sjajno iskustvo, jer sam svako veče mogao da vidim sjajne muzičare koji su nastupali u tom gradu. Gde god da odeš u Nešvilu shvatiš da su ti muzičari milion puta bolji od tebe. Da ne pričam o poseti radnjama sa instrumentima i tome da svaka za sebe ima značajan deo istorije tog grada.
Dave: Kada sam se vratio iz Nju Orleansa u Los Anđeles bio sam zaista tužan. Osećao sam da mi je srce ostalo tamo. Toliko volim to mesto i te ljude. Hrana, grad, muzika, ljudi, stav, ljubav… Nešto neverovatno. Još uvek mi nedostaje.
Tyler: Meni je snimanje u pustinji bilo nešto neverovatno. Sve je drugačije od onoga na šta ste navikli. Oko vas ne postoji ništa. Potpuno psihodelično iskustvo koje ću pamtiti do kraja života.
Nate: Mislim da je baš to mesto najviše uticalo na pesmu od svih ostalih. Kao da si na Aljasci. Samo je vruće.

Foo Fighters during album recording, photo Andrew Stuart

Pisanje tekstova za ovaj album rađeno je na vrlo specifičan način…
Dave: To je bilo zaista zanimljivo. Svaki put sam čekao do samog kraja. Onda bih uzeo transkripte intervjua koje sam radio sa svim tim ljudima i beležio ideje iz njihovih priča. Mislio sam da će to biti najveći izazov celog procesa, ali mi je bilo prilično lako. Kada lutaš okolo tražeći inspiraciju za tekstove to ume da bude prilično iritantno. Ja sam na ovo gledao kao da pišem reportažu. U redu, bio sam u tom mestu šest dana, pričao sa gomilom ljudi i sada treba da ispričam šta sam naučio i da pretočim to u tekst. Meni je to bila olakšavajuća okolnost. Jedini pritisak koji sam imao jeste kada mi producent kaže da treba da napišem tekst jer sutra snimamo vokale. Ali sve što je trebalo da uradim jeste da napravim mozaik od delova koji su već bili ispred mene. Sve je bilo tu.
Tyler: Imam ja jedno pitanje za Dave-a. Da li misliš da ti je taj proces promenio način pisanja tekstova zauvek?
Dave: Da! Pre mnogo godina sam imao sličnu raspravu sa nekim ko je išao na Berklee. Oni dobijaju zadatke o kojima treba da pišu i ja to nikada nisam radio. Ranije sam čekao da me obuzme neko nesvakidašnje osećanje i onda sam o tome pisao, ali ovo ti zaista otvara vidike. Postoje ljudi koji odaberu nešto specifično i onda sednu i pišu o tome. Ovo je bilo upravo to. Ako ljudi kupe ploču i pristupe joj kao svakom drugom albumu ne znajući ništa o TV seriji koju smo uradili, ti tekstovi njima mogu imati sasvim drugačije značenje. Ako posle toga otkriju seriju i vide inspiraciju koja stoji iza tekstova, promeniće im značenje pesama. I to je kul stvar. Još jedna stvar je tu meni jako zanimljiva. Mi smo ovom serijom podigli zavesu u potpunosti. Kada gledate neki dokumentarac benda u studiju oni su uglavnom u standardnom fazonu, ali nikada ne dođete do onoga šta se u stvari krije iza te muzike. Šta znače te pesme. Ovde ste dobili sve posluženo i imate priliku da saznate svaki detalj. Takođe, imali smo sedam dana za svaku pesmu. Nismo imali vremena da se vraćamo u neki grad da ispravljamo ako smo posle mislili da može drugačije i bolje. Prosto – imamo određeno vreme da napravimo nešto što smo zamislili i to smo radili najbolje što možemo. Ono što ubija bendove je kada previše razmišljate o tome. Samo uradite to. Prosto je.
Tyler: Kod današnjeg procesa snimanja omogućeno je da promenite sve za tili čas. Sve je u kompjuteru, samo treba da klikćete. Vrlo je lako. Mi nismo to hteli. Hteli smo da donesemo odluke na licu mesta. To je nešto što retko ko danas radi. Ovo smo mi.
Pat: Da, bilo je zasita zanimljivo. Nismo ništa mogli da menjamo zato što smo na kraju svake nedelje snimali spot za tu pesmu. Kada to uradite, više nema nazad. To je momenat kada zacementirate pesmu takvu kakva je.

Foo Fighters during album recording, photo Andrew Stuart

Još jedna zanimljiva činjenica jeste da na svakoj numeri imate gostujućeg muzčara.
Dave: Iskreno, kada smo se upuštali u celu priču nismo ni razmišljali o tome. Jedan od intervjua koje sam u Čikagu uradio je sa Rick Nielsen-om iz benda Cheap Trick. Svi iz benda su njegovi prijatelji i on je bio sa nama u studiju kada smo snimali pesmu. Jednog momenta Rick nas je pitao: „I? Kada ćete me pitati da sviram u vašoj pesmi?“ Samo smo se pogledali i reagovali u stilu: „Ok. Zašto da ne. Da!“, a mislili smo u sebi: „Da, samo nam fali osamnaesti gitarista u bendu, ionako ih nemamo dovoljno“. Dali smo mu gitaru i pesma je dobila potpuno novu dimenziju. Odmah smo se dogovorili sa njim da dođe i na snimanje spota. Čim se to desilo rešili smo da u svakom gradu imamo jednog gostujućeg muzičara. Sve to zahvaljujući Rick Nielsen-u.

Na sceni ste već 20 godina. Da li ovo shvatate kao posao i da li vam ikada pada teško da radite sve ovo?
Dave: Ne mogu ovo da gledam kao posao. Vrlo smo zauzeti, ali ne gledamo na ovo kao na posao koji moramo da radimo da bi preživljavali. Ja se veoma radujem svakom delu ovog „posla“. Nadam se da je i kod ostalih tako?
(svi u glas): Aaaaaaa……… (smeh).
Dave: Znate šta, neću vam reći šta smo pripremili za sledeći album, ali će to najviše osetiti bend, kojem se sprema ludilo. Ne da ću ih izbaciti iz njihove komforne zone, nego ni sami ne mogu da zamisle. Ako ste mislili da je ovo ludo, čekajte da vidite šta se sprema. Ne postoji opcija da se sada vratimo u studio i radimo na albumu onako kako radi većina bendova. Ova ideja je došla sa prošlim albumom koji smo radili u garaži. Onda sam se bavio snimanjem filma i tu mi je sinula ideja za koncept snimanja ovog albuma. Šta se tek sprema, ne smem ni da vam kažem. To su novi izazovi. Ovaj bend je od samog starta veliki izazov. Ja sam bio bubnjar benda Nirvana i sada sam pevač i gitarista. Ta ideja je luda od samog starta. Posle 20 godina ne možemo samo da uđemo u studio i napravimo ploču. To je jebeno dosadno.