FC APATRIDE UTD – Borba se nastavlja

Ovo je intervju sa bendom čija muzika vam se neće svideti na prvo slušanje, ali će vas naterati da je slušate neprestano. Bas koji šamara, bubnjevi i gitara koji udaraju u glavu i revolucionarni stihovi koji pesniče u stomak neće vas povrediti, ali će grubo skinuti poveze sa očiju. Ovo je intervju sa bendom koji je roots reggae muziku odveo na još revolucionarniji nivo, intervju sa beogradskim sastavom FC APATRIDE UTD. Počeci benda, novi album i predstojeći nastupi teme su koje se provlače kroz razgovor sa frontmenom benda – Abdelraheem Kheirawi-jem.

Možeš li nas ukratko upoznati sa samim počecima benda, razlozima zbog kojih ste se okupili i usput objasniti kako ste došli na ideju da bend tako nazovete?
Kheirawi: Moja reakcija na nepravdu uvek je poprimala fizički oblik, i dosta dugo mi je trebalo da shvatim kako se ne mogu tući baš sa svakim. Umore se ruke, glava, kosti, ortopedi. Nemoj me pogrešno shvatiti, nemam ništa protiv nasilja kao odbrambenog mehanizma od ugnjetavanja i eksploatacije, jer je revolucionarno nasilje jedini način da se stane na kraj mnogo većem i neprekidnom nasilju koje drži većinu čovečanstva u ropstvu, ali imam protiv nasilja kao vaspitne mere jer, pokazalo se, ne daje rezultat. Onaj kome sam polomio glavu naučio je samo da me se kloni, a od onog što mi je polupao glavu naučio sam samo da se sledeći put bolje naoružam. Upravo taj momenat sublimacije od fizičkog ka verbalnom rodio je FC Apatride UTD. Baš ta sposobnost razlikovanja nužnosti i zločina, dovela je do promocija legitimne odbrane usmerene ka uklanjanju nasilja iz međuljudskih odnosa, kroz muziku i reč. FC stoji za Fudbalski Klub, Apatride za čoveka bez domovine, UTD za očigledno.

Reggae muzika je oduvek balansirala između izrazito buntovnih, revolucionarnih pesama i dopadljivih melodija koje pokreću na ples. Zašto se FC muzički odredio tako da se striktno drži upravo prve pomenute grupe, roots reggae muzike ogoljene bilo kakvih plesnih afiniteta i stvori moto: “With FC you don’t dance, you listen and pay attention”? Odakle crpiš inspiraciju za tekstove koji su pravi mali govori?
Kheirawi: To je revolucionarna nužnost. Specijalizacija svakako da dehumanizuje čoveka, i negovanje svestranosti privilegija je „gradžana“. Prosto nemamo vremena za nedorečenost, apstrakciju, pa ni (iako je revolucionar vođen osećajem ljubavi) ljubavnu tematiku. Kada god posegnem za navedenim i dozvolim sebi sat vremena oduška ispuni me osećaj stida, od čega ne mogu da pobegnem ni racionalizacijom instinkta. Prvi auto koji sam posedovao u životu beše neki raspali Yugo, par godina unazad. Sećam se svoje prve vožnje gradom i neizmerne sreće što sam nakon 30 godina života najzad rekao zbogom GSP-u. Onda sam prošao kraj autobuske stanice i krajičkom oka zapazio masu ljudi na kiši, zguranih pod pečurkom, dok čekaše Godoa. Vrat mi se ukočio od stida, tako da sam samo zurio u put ispred. Džaba izgovori, opravdanja, poricanje i negacija. Ubeđivao sam sebe kako sam zaslužio da vozim auto, kako sam godinama rmbačio na gradjevini i odricao se koječega, kako je u pitanju jedva kotrljajuca kršina, no stid nije nestajao. Ne znam uviđas li paralelu? Kakav ples kakvi bakrači. Da živimo u socijalizmu plesao bih za sve pare, pisao najlepše ljubavne pesme i mahao ljudima kroz prozor Yugića. Do tada: The struggle continues.
Inspiracija je nažalost najmanji problem, s obzirom da mi Kapitalizam po tom pitanju uvek izlazi u susret. Svestan sam sopstvenog talenta za pisanje, još od pismenih sastava iz osnovne škole, no taj talenat je besmislen ili značajan koliko i sadržaj, a stil i formu zanatski primenjujemo. Inače više volim da se nazivam zanatlijom nego umetnikom, čemu bi svaki revolucionarni umetnik (ako se drzimo Godardove preporuke da ne smemo stvarati političku umetnost već trebamo stvarati umetnost politički) trebalo da teži.

Odnos pojmova reggae i Rastafari kulture (i svih njenih ideoloških upliva) je blizak do te mere, da ga mnogi smatraju nerazdvojnim, dok to u vašem slučaju, pored još nekih retkih bendova, nije tako. Da li mislite da bi trebalo da se ti pojmovi potpuno i konačno distanciraju u svesti ljudi i da se reggae razvija bez tih uticaja?
Kheirawi: Rastafarijanizam je u kombinaciji sa reggae-om svojevremeno odigrao pozitivnu i progresivnu ulogu pozivom na crni nacionalizam, građansku neposlušnost, dekolonijalizaciju, itd… Ali se naravno pokazao impotentnim, baš kao i svaka nenaučna filozofija, da konkretno ugrozi postojeći poredak i pruži odgovarajuću alternativu. Onima koji su hteli više, konkretne odgovore na konkretne probleme, pružio je odskočnu dasku ka daljem traganju i učenju, no danas bi takva kombinacija bila kontra-revolucionarna. O teološkoj strani ne bih da pričam jer ne zaslužuje puno prostora. Danas je to više vrsta imidža i brend. Evo čitam baš pre neki dan o Marley-jevoj dečici, Damian-u i ekipi na reggae kruzerima, jahtama itd. Sve je to prirodni sled asimilacije bunta u pop kulturu i show bizz. I sad kad pogledaš, pa mi smo klasni neprijatelji, zar ne? Dakle ne radi se više o ovom ili onom žanru, pa sad kao reggae je buntovna muzika, rock’n’roll građanska dekadencija, a POP zabava. Jok brate, sve je nažalost zabava. Dakle žanr ne utiče, i ne treba da utiče na sadržaj, već treba da biramo žanrovski okvir koji nam omogućava precizniju muzičku i vokalnu ekspresiju i nešto što bih nazvao lirički punktualizam. Po meni razvoj moderne revolucionarne muzike izgleda ovako : Marley – Fela Kuti – Public Enemy – RATM, i svako od njih koristio je pune pogodnosti i pomerio pravila odabranog žanra u svrhu akcentovanja sadržaja. Sad treba umeti nastaviti, izaći iz okvira političke muzike i kao što rekoh raditi muziku politički. Sve drugo bilo bi neozbiljno.

Još jedna veoma zanimljiva karakterstika benda jeste to što svira u osnovnoj postavi (bas, gitara, bubnjevi, vokal), što je svakako za reggae postave neobično, znajući da neki bendovi broje i do deset članova. Da li vas to na neki način ograničava ili je dodatni izazov za kreativnije stvaralaštvo?
Kheirawi: „Sve što je uzvišeno isto je tako teško kao što je i retko“ – Spinoza.

Nakon tri godine od poslednjeg albuma “Firing The Truth”, novi, četvrti studijski album “Roots History Book” je na pomolu. Iako je postojala dugačka diskografska pauza, nadomestili ste tu činjenicu time što ste za “Roots History Book” snimili čak 21 pesmu (!), što znači da nas očekuje dupli album. Kakva tematika se provlači kroz ovaj album, šta je bilo presudno da se odlučite da snimite toliko materijala i da li je pri tome vaš muzički stil doživeo bilo kakve promene, novine ili varijacije?
Kheirawi: “Roots History Book“ je koncept album o herojima, i ključnim (po nama) istorijskim događajima, ne ili slabo zastupljenim u školskim čitankama i kapitalističkom obrazovnom sistemu uopšte. Zvanična istorija sem sto je evrocentrična, puna je falsifikata, i naravno služi vladajućoj klasi. Otuda je kod nas i regionu od ’92 u školama zastupljena nova istorijska literatura, revizionistička i lažna. Dupli album ne može pokriti ni desetinu likova i događaja koji zaslužuju pomena te smo bili primorani izostaviti mnoge veličine i borce za slobodu i pravdu kojima ćemo se baviti drugom prilikom. Iskreno , dupli koncept album iziskuje detaljan plan i program rada, puno energije, volje, marljivosti i istraživanja. Trebalo nam je dve godine da ga sklopimo aranžmanski i izvežbamo, te snimimo, što je u uslovima hiperprodukcije loš marketinški potez jer gubitkom kontinuiteta i instant izdanja gubite potencijalnu mainstream publiku. Meni iskreno ta publika draga nije, jer volim hardcore ekipu FC fanova od kojih je poštovanje i neka vrsta zahvalnosti zagarantovana. Cvetam u njihovom prisustvu. No, u pitanju je edukacija i težnja za progresom a zatim i promenom, a to zahteva više ušiju, pa i vrbovanje onih potencijalnih. Što se muzičkog stila tiče promene su neminovne. Svakog rođendana se osvrnem na proslogodišnje stavove i ideje i zahvaljujem Bogu na sadašnjosti. Znaš kako mnogi tvrde da ružne slike blede a lepe ostaju, te poistovećuju mladost sa ’lepim vremenima’ itd? To kod mene nije slučaj. Moram priznati da se često stidim i svoje mladosti i adolescencije. Voleo bih da sam rođen kao penzioner. Tako je i sa muzikom. „Roots History Book“ je pisan pre dve godine, i već mi je dalek. Danas je sve bolje i jasnije nego juče.

Ne samo to što će “Roots History Book”, kao i prethodni albumi biti objavljen za stranog izvođača, nego i to što je samo neke prethodne pesme moguće pronaći na YouTube sajtu, i to što ste jednom prilikom pustili link za besplatno preuzimanje svih albuma koji je bio otvoren tek dan-dva, čini da vaša muzika bude teško dostupna u Srbiji i regionu. Zašto je to tako?
Kheirawi: Strani, odnosno zapadno-evropski izdavači služe svrsi, dakle boljoj i široj distribuciji. Međutim cena svakog našeg albuma je oko 15 evra. Onaj ko ima da izdvoji te pare za CD u Srbiji teško da sluša FC. Kad god uhvatimo izdavače na spavanju puštamo link za besplatno preuzimanje, a original albume ćemo prodavati po nižim cenama na koncertima.

U avgustu ove godine ste imali priliku da nastupate na prestižnom francuskom Reggae Sun Ska festivalu. Kakvi su utisci sa festivala i da li ste možda imali priliku da se lično upoznate sa nekim legendarnim izvođačima koji su takođe nastupali na istom?
Kheirawi: Ma ne, niti nas to interesuje. Avion, hotel, backstage, konferencija za štampu i najbitnije od svega: koncert. Treba dati 100%, zvučati odlično i širiti poruku.

FC Apatride UTD FC nema baš često nastupe, tako da će prava prilika za sve vaše fanove u Srbiji i regionu da vas čuju biti nastupi u Zemunu, u klubu FEST 5. oktobra, i u Novom Sadu, nedelju dana kasnije, u klubu CK13. Ali ono što svaki nastup nosi jeste neka određena poruka. Poslednji put se ticala političkih izbora koji su se održavali u Srbiji u to vreme, a ovog puta se tiče trenutne situacije u Siriji – “Never bomb Syria”.
Kheirawi: „Radnička klasa ne glasa“ bio je slogan prošlogodišnjeg koncerta, a naš cilj da svaki od 400 posetilaca ponese kući saznanje da je parlamentarna demokratija jednopartijski sistem i da apsoluno nema svrhe izlaziti na izbore, da time dajemo legtimitet toj jednoj pariji – partiji bogatih, sa svim njenim podgrupama, i da je jedini način svrgavanja te diktature kapitala vanparlamentarna borba i organizovanje. Širenje svesti o tome kao i o drugim bitnim momentima radničke borbe naša je koncertna misija. „Never bomb Syria“ je sledeća stanica.

Šta se tačno krije iza naslova “Never bomb Syria”?
Kheirawi: Sadašnji građanski rat u Siriji, u kojem se US-NATO imperijalistička banda sprema da interveniše kako bi podržali gubitničku stranu, „pobunjenike“, je brutalan i destruktivan rat, koji nije pokrenut od strane narodnih masa protiv sirijske države, već šarolikog asortimana islamskih fundamentalističkih grupa i liberala ujedinjenih pod zastavom „Slobodne sirijske armije“, podstaknut i finansiran od SAD. Primećuješ da namerno ne koristim termin „Al Kaida“, iz razloga što je takva organizacija fiktivna, a termin skovan u Pentagonu kako bi pravdali protekla i buduća imperijalistička osvajanja. Političko predstavništvo te „Slobodne sirijske armije“ smešteno je u Istanbulu, a kabinet sastavljen od marioneta i CIA plaćenika, te baš kao i onaj nesretni libijski „NTC“ pre dve godine, svode program na popularnu retoriku da „nova Sirija sarađuje sa Zapadom, da poštuju ljudska prava, slobodu štampe, političkog pluralizma i demokratije.“ Ne bih voleo da me pogrešno proceniš kao Asadovog simpatizera pa ću ti pojasniti poziciju revolucionarnih komunista. Prvobitni protesti radničke klase i seljaštva 2011. godine postavili su legitimne zahteve koje su sirijski komunisti podržali, ukazujući na neoliberalne koncesije u privredi nakon kolapsa socijalističkog bloka. Asadova vlada pristala je na sve zahteve: ograničenje građanskih sloboda u vanrednom stanju zbog tehničkog ratnog stanja sa Izraelom je ukinuto, novi ustav koji je izrađen poništava privilegije Baath rezima i monopol državne vlasti, takođe promenjeni su uslovi da se kandiduje za predsednika shodno tome, te da će biti održani predsednički izbori na svakih 7 godina. Dalje, ustav garantuje da će svi ključni sektori privrede biti u državnom vlasništvu, zatim besplatno zdravstvo i obrazovanje. Progresivno oporezivanje će biti pokrenuto, i ono što najviše iritira SAD kao i pobunjenike, najmanje polovina svih članova Narodne skupštine moraju biti iz radničke klase ili seljaštva. CIA je s pravom bila zabrinuta da će Asad dobiti preko 75 % glasova. Naravno, radnička klasa nije na vlasti u Siriji već nacionalna buržoazija, a ona je po prirodi kapitalistička klasa. Međutim, u uslovima koji se direktno tiču borbe protiv imperijalizma zarad očuvanja njenog opstanka, ona ima progresivnu ulogu. To ne znači da je ne treba zameniti vladavinom radničke klase kroz socijalističke transformacije, odnosno revoluciju, ali poenta je da je nacionalna buržoazija privremen, uslovan, i koristan saveznik proletarijata pod određenim okolnostima. Radni ljudi u Siriji su to shvatili , pa su okupljeni oko Asada i sirijske vlade. Revolucionarni komunisti ne stoje sa snagama reakcije, niti sa nekom nevidljivim „revolucijom radnicke klase“ o kojoj se ideološki mašta i sanja. Mi stojimo sa postojećim objektivno progresivnim snagama koje će pomoći u borbi za socijalizam u Siriji, protiv kontrasa i imperijalističke invazije. Eto, to je poruka koju zelimo da širimo.

Tokom prošlogodišnjeg koncerta u beogradskom klubu Ilegala desilo nešto sasvim neočekivano za jednu reggae svirku: bačen je suzavac. Zna li se ko je odgovoran za to?
Kheirawi: Ne, ali zna se ko nije došao na uviđaj i nije pokrenuo istragu. Zna se i da su dvojica uniformisanih pa…metnjakovića misteriozno nestala dva minuta pre ubačenog suzavca.

Da li ste iznenađeni što je u međuvremenu organizovan Mikser Reggae Marathon za isti datum kada i vi imate svirku u Zemunu?
Kheirawi: Iznenađeni.. pa ne. Pogledate uređivački kadar pomenutog kluba i shvatite da je 5. oktobar ipak važan datum po njih, pa se i očekuje kontinuitet depolitizacije kulture. Nadam se da ti vrlo dobro znaš da je famozni 5. oktobar 2000. godine samo datum smene političke elite, a ne nekakvih imaginarnih promena.
Sad što se kolega tice, dobri su bendovi u pitanju pa bih sigurno posetio taj nastup da nisam sprečen našim istovremenim. No, biće prilika.

Za kraj, kao što to obično ide, možeš da poručiš nešto čitaocima.
Kheirawi: Da ti se zahvalim na lepim pitanjima, pozdravim vaše čitaoce i upitam nešto. Naime, slučajno sam naišao na jedan deo Ustava SFRJ koji glasi ovako: „Niko nema pravo da prizna ili potpiše kapitulaciju, niti da prihvati ili prizna okupaciju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije ili pojedinog njenog dela. Niko nema pravo da spreči građane Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije da se bore protiv neprijatelja koji je napao zemlju. Takvi akti su protivustavni i kažnjavaju se kao izdaja zemlje.“ – i sad mene zanima, (ako se neko razume u pravo da mi objasni) može li se na osnovu ovoga izvršiti građansko hapšenje gospode političara i kapitalista u Srbiji i regionu? Mislim, ne razumem se, samo pitam.

Intervju pripremio Nenad Pekez
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu