DREAM THEATER
„Distance Over Time“
Progressive Metal
InsideOut Music (2019)
Koristeći znanje i iskustvo stečeno tokom godina, elemente i zvuk koji su ih oblikovali u gigante kakve jesu dok su nastavili sebe da guraju napred ka novim, neistraženim horizontima, Dream Theater su jasno svima stavili do znanja da se na njih još uvek može računati.
Mislite da je lako biti Dream Theater? Biti bend koji je promenio pravila igre zvane progressive metal, obrnuti istu nekoliko puta i postaviti rekord koji gotovo niko do sad nije uspeo da obori?! Biti bend od koga svi konstantno očekuju najviše, novo čudo, zaboravljajući često da su i oni samo ljudi od krvi i mesa i da na kraju krajeva sviraju i stvaraju prvenstveno za sebe?! Kako sebično od njih, zar ne?!
Osećam se dužnom da stanem u odbranu benda po nekim pitanjima. Ne samo kao fan nego kao i neko kome je muzika nešto sveto. A ne postoji niko kao Dream Theater. Njihov „loš album“ nije isto što i loš album većine drugih bendova. Oni su liga za sebe, za njih važe drugi standardi. Ne porede njih sa drugima nego druge sa njima. Njihovo loše je misaona imenica za neke druge, koji nikada neće biti ni toliko dobri. Mnogi bi u pokušaju da odsviraju Petrucci-jeve solaže ili Rudess-ove deonice verovatno vezali sebi prste u čvor. I možemo do iznemoglosti da se žalimo na LaBrie-jeve vokale i vrlo bi lako svako od nas mogao da nabroji dvocifren broj pevača koji bi taj posao odradili bolje ali, da li bi to i dalje bio Dream Theater? Ne, ne bi.
Najveći problem sa bendom Dream Theater zapravo je taj što su nas jako rano u svojoj karijeri navikli na jako mnogo. Ipak, vrlo često zaboravljamo da je ovaj bend aktivan više od tri decenije. Da su pre svega kolektiv umetnika i virtuoza. Sklop ličnosti i muzičara za koje nije predviđeno da stagniraju već prirodno teže ka razvoju, istraživanju novih svetova, pomeranju granica. Inače ne bi bili tu gde jesu. Ne možemo da ih krivimo za to. Da su nam svake dve godine tokom ovih trideset i kusur servirali „Images and Words“ ili „Metropolis…“, šta mislite koliko bi nam trebalo da ih proglasimo dosadnim, bez ideja i da kradu od sebe samih? Na čega bi se onda žalili? Ove albume nam niko nikad ne može oduzeti. Oni su večni. Sve ostalo je na nama samima. Da li ćemo prihvatiti novo ili nastaviti da živimo u prošlosti. Izbor uvek postoji. A možda samo treba da zahvalimo na ludoj sreći što živimo u vremenu u kom Dream Theater i dalje stvaraju vrhunsku muziku više nego vrednu slušanja.
Kada je ovakav bend u pitanju pričati o kvalitetu je besmisleno, on je neosporan, svaki album je standardno dobar a ni 14. čedo Dream Theater sveta nije izuzetak. Uvek kreativni, inovativni, tehnički besprekorni. Iako ni sama ne mogu da im oprostim neke izlete, na kraju uvek pobede nijanse. U njihovu korist, naravno Koliko god ih volela nisam baš uvek raspoložena za njih. Nekada su prosto previše. Valjda je u tome i najveća lepota ovakvih bendova i progressive muzike, traže punu pažnju i vreme. Tako je bilo i sa ovim albumom. Iako sam ga imala nekoliko dana čekala sam pravi trenutak da ga pustim. Savršen tajming je često ključan, sve ostale kockice se same slože. Nešto je konačno kliknulo i na samom albumu „Distance Over Time“.
Dok je dvočasovni poduhvat „The Astonishing“ bio prog orjentisan više nego bilo šta drugo, kao želja za dokazivanjem, njegov naslednik „Distance Over Time“ je u skoro svakom smislu njegova suprotnost. Po dužini, izrazu i stavu daleko je bliži albumima sa početka njihove karijere. Tokom četiri meseca koliko je bend bio „zatvoren“ u studiju i zajedničkim snagama radio na albumu kao da su konačno uspeli da povrate magiju koja vapi da bude oslobođena još od kako je Mike Portnoy napustio bend. Album daje utisak kao da su protrčali kroz svoj celokupan katalog, pobrali najbolje od svega i klasične Dream Theater elemente prilagodili zvuku benda u sadašnjem vremenu. Sve greške su ispravljene, sve prepreke savladane, uzdizanje diva kada je nateže. Jer baš tako to oni najbolji rade.
Rezultat je jednočasovni album sa deset pesama, od kojih ni jedna ne traje duže od deset minuta. Najkoncizniji i najdirektniji album koji su predstavili u poslednjih nekoliko godina. Gotovo svaka pesma na albumu podsetiće vas na neku od era benda sa obnovljenom magijom i dobro prepoznatljivim Dream Theater stilom. Da li je to komercijalno prihvatljiv prog „Untethered Angel“, žestina i gruv na „Paralyzed“ i „Room 137“, ili eksperiment na „S2N“, manje je važno jer sve što smo voleli je tu. Ipak „Distance Over Time“ je najbolji kada je ova obnovljena energija usmerena ka dužim trakama, kada svaki od članova benda dobija prostor da pokaže svoje umeće i ne štedi se. „Fall Into The Light“ i „At Wit’s End“ su pravi podsetnici veličine ovog benda. Ukoliko ste je zaboravili.
Najsvetliji momenat definitivno jeste hemija i povezanost članova benda koja se posle dugo vremena ponovo oseti na svakoj pesmi. Koristeći znanje i iskustvo stečeno tokom godina, elemente i zvuk koji su ih oblikovali u gigante kakve jesu dok su nastavili sebe da guraju napred ka novim, neistraženim horizontima, Dream Theater su jasno svima stavili do znanja da se na njih još uvek može računati.
Lista pesama:
01. Unthetered Angel
02. Paralyzed
03. Fall Into The Light
04. Barstool Warrior
05. Room 137
06. S2N
07. At Wit’s End
08. Out Of Reach
09. Pale Blue Dot
10. Viper King
Sažetak
Koristeći znanje i iskustvo stečeno tokom godina, elemente i zvuk koji su ih oblikovali u gigante kakve jesu dok su nastavili sebe da guraju napred ka novim, neistraženim horizontima, Dream Theater su jasno svima stavili do znanja da se na njih još uvek može računati.
