Suviše je vremena prošlo otkako je jedan domaći punk rock bend uspeo da rasproda klub. DOGHOUSE je to sinoć uradio, i to u velikom stilu. Mali klub Doma omladine bio je potpuno rasprodat, uz nekoliko desetina ljudi koji nisu uspeli da uđu. Na nesreću tih ljudi, itekako imaju za čime da žale.
Shoplifters u Domu omladine Beograda 2013. godine, photo Marko Ristić
Prvi bend večeri, SHOPLIFTERS dolazi iz Novog Sada i to sa najsvežijim materijalom – albumom „A Fresh Start“koji je objavljen pre samo nekoliko dana. Upravo su nove pesme činile okosnicu njihovog tridesetominutnog nastupa koji ipak nije ispraćen preteranom dozom entuzijazma od strane publike. Bend je zvučao uvežbano i spremno, zvuk je bio korektan, ali svojom statičnom pojavom i manjkom komunikacije sa ljudima ispred bine nisu uspeli da izazovu zapaženiju povratnu reakciju. Uz nekoliko Novosađana i članove drugih bendova u prvim redovima, ostatak ljudi je uglavnom nezainteresovano posmatrao dešavanja na bini. Sve u svemu, gledao sam ovaj bend u mnogo boljim izdanjima, a verujem da ni njima ovaj nastup neće završiti na listi onih koje će prepričavati unucima.
Nakon Novosađana, stiže beogradski BLANKFILE. Nastup sličan onom u klubu Gun od pre samo sedam dana, ovog puta sa nešto slabijim zvukom, ali možda još većom količinom energije. Bila je vidljiva motivacija benda da se predstave i nekoj drugoj publici, a ne samo onoj na koju su navikli na svojim nastupima. Za vreme njihove svirke klub se gotovo sasvim popunio, a prve redove je popunila nešto mlađa publika. Već tokom njihovog nastupa bilo je moguće videti šutke, skakanje sa bine, i sve ono što jedan hardcore i punk koncert trebalo da ima.
Blankfile u Domu omladine Beograda 2013. godine, photo Marko Ristić
Setlista sada već standardna – „Roadkill“ ispraćen pesmama sa novog EP-a kao što su „I, Alone“, „Separate the Oceans from the Skies“, „Far from Your Eyes“, ili „Close to Our Hearts“. Bend zvuči uvežbano i moćno, znaju šta rade, i ulažu mnogo energije u svaki segment nastupa. Moj savet bi im bio da što pre kupe bežične sisteme za ozvučavanje jer iako simpatično, upetljavanje kablovima je na momente izgledalo i smešno, a situacija je posebno nezgodna bila u momentu kada im se na bini priključio i Nemanja iz benda Eaglehaslanded. Bend je svoju ulogu odigrao odlično – zagrejao je publiku, pripremio teren za bend koji sledi, i možda najbitnije, dove neke nove klince koji su se možda po prvi put susreli sa hejdlajnerima ovog koncerta.
Za sam kraj ostalo je ono što smo čekali prethodnih nekoliko sati. Ili prethodnih sedam godina, kako se uzme. Skate. Punk. Stakepunk. Doghouse! Povratak u zlatno doba punk rock i skate punk žanra, vreme skejterki i širokih cargo pantalona, vreme troakordnih melodija i energičnih jedan-dva ritmova. Već od intra koji je dopirao sa razgala tenzija se polako podizala da bi odmah usledila eksplozija – „Go“. Ludilo je moglo da počne! Horsko pevanje svakog stiha, ljudi koji konstantno skaču sa bije, jedni po drugima, padaju po bini i po članovima benda vodili su u haos koji ni jednog trenutka nije prestajao. Nizali su se hitovi – „Better of this Way“, „Breakin'“, „As One“, „This World“… Na sjajnoj „My Sorrow“ koja je izazvala potpuno ludilo u publici, na bini im se pridružio i Petar iz benda Blankfile, koji je priznao da su ta pesma i Doghouse jedan od razloga zašto danas drži gitaru u rukama.
Doghouse u Domu omladine Beograda 2013. godine, photo Marko Ristić
Jedan od najupečatljivijih momenata koncerta stigao je sredinom koncerta. Bend je odsvirao fantastičnu obradu „Love Song“ britanskih The Cure sa agresivnim i izuzetno bučnim outrom, koji se prelio u zvuke aviona, bombi, i svega onoga što nam je ostalo u sećanju iz te kobne 1999. godine. Naravno bend ispalljuje „War“ tako odsviranu da je prosto bilo nemoguće ne naježiti se. Nastavak sa „Here Every Day“, „Alone“, obradom „Here Comes the Rain Again“ i onda potpuno zakucavanje za kraj – „Letters Home“ za sve fanove benda Good Riddance, „My Best Friend“, najavljena kao „ta pesma“ i „Dead Game Dog“, samo za „ekipu sa Dedinja“. Ove tri pesme su izazvale toliki haos u publici da je obezbeđenje potpuno nespremno i zbunjeno gledalo šta se dešava, na samoj granici intervencije.
Bend je bio u potpunom delirijumu. Pevač Dejan gotovo da nije bio svestan gde se nalazi, nije mogao da pronađe prave reči dok mu je glas podrhtavao prilikom svakog obraćanja publici. Bilo je vodljivo da su prilikom svakog sing-alonga na samoj granici suza, i da je emotivni naboj u celoj sali na svom vrhuncu. Uostalom, posle jednog od skokova sa bine, čak je doživeo povredu zbog koje je nakon koncerta gotovo iznet iz kluba, i završio na urgentnom.
Doghouse u Domu omladine Beograda 2013. godine, photo Marko Ristić
Za sam kraj ostaje samo da se nadamo da ovo nije izolovani incindent, nego neki novi početak. Jeste veliki udeo u ovoj noći imala nostalgija, jeste ovde bilo mnogo ljudi koji godinama nisu bili na koncertu ali su morali da čuju Doghouse, ali bilo je i nekih novih klinaca, koji bi mogli da nastave tu priču i da je prošire dalje. Da li je zaista moralo da se desi okupljanje jednog legendarnog benda da bi se scena konačno probudila?
Piše Miljan Milekić
