Dosta toga bi moglo da se kaže o sve popularnijim “jubilarnim” turnejama koje sve više uzimaju maha među bendovima. Moglo bi mnogo da se priča o motivima, ili svrsi takvih koncerata, ali činjenica je da ih je sve više. Ovog puta imali smo prilike da vidimo turneju benda DOG EAT DOG kojom obeležavaju dve decenije od izlaska svog kultnog debija “All Boro Kings”, a koji su ovog puta izveli u celosti, ili bolje rečeno – gotovo u celosti.
Kako bend iza sebe nema ni jedno izdanje u poslednjih osam godina, te je ipak ispao iz glavnih tokova muzičkih dešavanja, ovakva turneja je bila sasvim logična. Prosto, svi to rade, pa zašto ne i oni? Ovo je praktično savršena prilika za bend da pokrene priču o sebi, i pritom naplati reputaciju izgrađenu tokom godina. Ako imamo u vidu da Dog Eat Dog nikada sa sobom nisu nosili neku dublju filozofiju, i da je osnovni koncept benda zabava, njima ovako nešto može da se oprosti. Tim pre što su pokazali da na ovoj turneji nude mnogo, mnogo više od pukog “lešinarenja”starih pesama, kao i da su spremni da daju sve od sebe na bini. No, idemo redom.
Iskaz u Beogradu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
Prvi na binu Kluba Doma omladine izlazi pančevački reper Iskaz pojačan svojim pratećim crossover bendom. Iako je bilo neke polemike oko izbora ovog benda kao podrške, izbor se pokazao dobrim. Ne idealnim, ali svakako dobrim. Iako su svoj set započeli pred gotovo praznom salom, to im nije smetalo da odmah krenu energično i ispale intro u vidu “Magido” i “S.I.S.T.E.M.”. Već pri prvim taktovima, publika je počela polako da ispunjava prostor ispred bine, ali je veća reakcija ipak izostala. “Furija” sa novog, tek objavljenog albuma nije uspela da razmrda okupljene, ali “Modern Warfare” prilikom koje im se, već tradicionalno, na bini pridružio Coyote – jeste. Prve ruke su podignute u vazduh, a mogli smo da vidimo i skakanje publike.
Nastavak je doneo “Plaćamo za sve” i “Ajmo svi” pri čijem izvođenju je falio Boban iz Ritma Nereda, i “Bombu” za sam kraj, kao pesmu koja je konačno uspela da opusti publiku, i “prosledi” je narednom bendu. Iskaz i ekipa su pružili za sebe standardnu, energijom napucanu svirku, ali je bilo evidentno da je publika slabije upoznata sa novim materijalom, te da će biti potrebno još neko vreme, i još nekoliko koncerata pre nego što sve legne na svoje mesto. Sa druge strane, većinu okupljenih je ipak činila punk i hardcore publika, pa tako i ne čudi nešto slabiji odaziv. Što se benda tiče, oni svakako mogu da budu zadovoljni pruženim. Mi smo bilo zadovoljni viđenim.
Last Hope u Beogradu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
Posle Pančeva, sledeća stanica bila je Sofija, odakle stiže old school-to new school hardcore bend LAST HOPE, svakako najpoznatiji bugarski predstavnik hardcore žanra, i rado viđen gost beogradske, i generalno srpske publike. Nagruvani energijom, brzo su krenuli da pucaju iz “teškog naoružanja”, pa nismo dugo čekali na odgovor publike. Kako bend ima vernu bazu fanova koja je i ovde bila zadužena za atmosferu, energija se brzo pronela salom, pa smo ubrzo videli i prve šutke, i stage diving.
Gosti iz Sofije su nizali svoje favorite poput “Go Fuck Yourself”, “Lost”, “Heavy Lies the Truth”, dok je atmosfera u publici postajala sve bolja. Nizale su se i “A Way to Go”, “Under the Flag”, “Somebody Else” i “Alive”, dok je publika sve aktivnije uzimala učešće u samoj svirci, tako da je razmena energije lagano rasla. Za sam kraj bend je “ispalio” svoje najveće hitove – “Another State of Mind”, “Reality Check” i “Fuck Police” koje su ispraćene horskim pevanjem dela okupljenih, kao i masovnim circle-pitovima koji su okupirali prostor do bine. Iako mi ovaj bend ne leži u potpunosti, svoj posao su odradili odlično, i pokazali se kao pogodak organizatora. Budući da su odabrani i za koncert u Sofiji, ne sumnjam da će se snaći bar podjednako dobro.
Dog Eat Dog u Beogradu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
Nakon petorke iz Sofije, usledila ne nešto duža pauza zbog promene postavke na bini, ali vrlo brzo, zabava je mogla da počne. Pritom reč “zabava” treba shvatiti, kako u figurativno, tako i doslovno, budući da je upravo to koncept, ili moto kojim se Dog Eat Dog vode, a što su nam demonstrirali od samog početka. Kod ovakvih koncerata podjednako su bitna dva faktora – bend i publika, ako jedno od ta dva zakaže, ceo koncert može da padne u vodu. Sa druge strane, ako razmena energije bude kao ovog puta – tu mena mesta za grešku.
Uz zvuke sirene i hip hop bitove, petorka se pojavljuje na bini, i “načinje” nas na isto kao i svoj debi – uz “If These Are Good Times”, na šta publika gotovo momentalno reaguje skakanjem, visoko podignutim rukama, i penjanjem na binu. Nastavak smo znali – “Think” koja dodatno potpaljuje već užarenu masu, da bi “Pull My Finger” svojom punk enegrijom donela još jednu erupciju oduševljenja, i šutku u kojoj je učestvovalo gotovo pola kluba. Pesme sa albuma su se ređale gotovo identičnim rasporedom, uz po koji presek, i naravno preskakanje legendarne “No Fronts”, za koju smo svi znali da dolazi sa krajem koncerta.
“Who’s the King” je ponovo donela skakanje u ritmu, podignute ruke, uz stage diving koji je sada već postajao konstanta tokom celog koncerta. “Strip Song” je stigla sledeća, kao i na albumu, da bi onda usledio pozrdav svim skejterima, blejredima, surferima, bajkerima i svim ostalima koji voze nešto – “Cannonball/Isms” su se prolomile prostorijom uz potpuni haos u publici. Imajući u vidu koliko je X-sportista bilo prisutno, ovo nimalo nije bilo iznenađenje.
Dog Eat Dog u Beogradu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
Povratak na noviji materijal usledio je sa “Walk With Me” pruduženu na dobrih desetak minuta, uz fenomenalni džem sešn an relaciji gitara – saksofon. Kako su pomenute pesme zamenile “Queen” i “In the Doghouse”, red je došao na “Funnel King”, nakon koje je usledilo opšte ludilo.
Kako je bend između pesama konstantno zabavljao publiku pričama, uglavnom o alkoholu, doživljajima sa turneja, ili raznim drugim temama, uz pratnju bitova sa razglasa, svi smo znali šta sledi kada su sa istog zagrmele trube i prepoznatljiva tema iz legendarnog fima “Rocky”. Istog momenta, basista je ogrnut bokserskim ogrtačem, koji je doduše više ličio na bade-mantil, al’ ajd’ nek im bude, na šta je CJ proglasio borbu između njega i – nas.
Nakon odsviranog legendarnog hita, prilikom kog je klub ličio na bubanj poveće veš mašine tokom centrifuge, CJ je proglasio pobednika – to je naravno bio Rocky, jer pobogu, Rocky ne može da izgubi. Na “Step Right In”smo dobili svojevrsnu rokadu, kada je bubnjar preuzeo mikrofon i lajne koje inače izvodi reper RZA, dok je njegovo mesto preuzela matrica. Već na sledećoj, “Expect the Unexpected”, stravi dolaze na svoje mesto, bubnjar ponovo uzima palice, dok uz CJ-a mikrofon preuzima tour manager benda.
Dog Eat Dog u Beogradu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
Sa dva vokala dobili smo još i “No Fronts” uz reakciju koju je zaista teško opisati, nakon čega se “uljez” bacio u publiku, a CJ nam ponudio dogovor. Stvar je bila jasna – bend nije imao još puno materijala, a kako nisu fanovi bisa, dogovorili smo se da odsviraju sve pesme, bez silaska sa bine i teatralnog vraćanja. Naravno, ni tu nije bio kraj iznenađenjima.
Kako je CJ rekao, Dog Eat Dog su bend koji vodi računa o svojoj publici, uz uzajamnu podršku, pa je tako njihov zvanični sajt u stvari delo njihovog fana iz Holandije koji ga je samoinicijativno pokrenuo. Zašto je to bitno? Pa zato što se na tom sajtu svojevremeno pojavio snimak benda Lakomi Mečići iz Srbije koji je svirao obradu kultne “M.I.L.F.”. To je bio sasvim dovoljan razlog da članovi tog benda budu pronađeni, i dobiju svoje mesto na bini, upravo prilikom ove pesme. Doduše, zaprećeno im je da smeju da pevaju isključivo prateće vokale, jer “zna se ko je glavni”.
Za sam kraj, stižu „Genocide“ legendarnih The Offspring, i “Dog Eat Dog” koja je polako privela koncert kraju, ali se veče nastavilo još dugo posle u holu Doma omladine. Bend je iskoristio priliku i da se zahvali svima koji su došli, posebno napominjući predgrupe Last Hope i simtatično izgovoreni “Iskaš”. Na samom kraju, obećali su i povratak sledeće godine kada slave 25 godina benda.
Dog Eat Dog u Beogradu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
Kao što sam rekao na početku, moglo bi mnogo da se priča o ovakvoj turneji i njenoj svrsi. Moglo bi, ali nakon ovakvog koncerta, nema potrebe. Dog Eat Dog su svoje rekli tamo gde to ima najveću težinu – na bini.
Piše Miljan Milekić
